Smrt u provaliji bez tajni: Vijesti prvi put objavljuju dokumenta o nesreći u kojoj je stradala ćerka Ivana Stambolića

Bojana Stambolić je, kako su objavile Vijesti, izgubila život samo nekoliko meseci nakon što je Slobodan Milošević iz političkog života eliminisao svog kuma i dotadašnjeg zaštitnika. Poslije čuvene Osme sednice CK SK Srbije, održane oktobra 1987. godine, Ivan Stambolić je smenjen decembra iste godine sa funkcije predsednika Predsedništva SR Srbije, a ubijen je, nakon kidnapovanja, na Fruškoj Gori 25. avgusta 2000. godine.

Bojana je tog jutra, u svojoj crvenoj “fiesti” po onoj sitnoj, ali nekako lepljivoj kiši, karakterističnoj za ovaj predeo, krenula iz Budve put Hrvatske. Prema izveštaju istražnog sudije Miodraga Živkovića, izveštaju koji je u arhivi Osnovnog suda u Kotoru čekao 36 godina da bude prvi put objavljen, u jednom trenutku Bojana je izgubila kontrolu nad vozilom, očešala se desnom stranom o branik koji ju je odbacio na suprotnu stranu puta. Automobil je probio zaštitu i survao se u tridesetak metara duboku provaliju iznad plaže Jaz.

Njena smrt je bila propraćena najpre jezovitom tišinom, da bi posle pada Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine sve češće označavana kao “misteriozna”, “nikad razjašnjena”. Bilo je i sumnjičenja i direktnih optužbi da je za pogibiju kćerke Ivana Stambolića direktno odgovoran Milošević.

“Ne znam zaista zašto me niko sve ovo vreme nikad nije pitao o tom tragičnom događaju”, kaže u to vreme istražni sudija, potom advokat, pa političar, a danas penzioner Miodrag Živković.

Službena zabeleška Kri. 1337/88

U službenoj zabelešci Kri. 1337/88 sudija Živković je zapisao da je tog dana, u 11.20 časova “obavešten od dežurne službe SUP-a Budva da je na magistralnom putu Budva - Tivat u mestu zv. ‘Žuta greda’, došlo do saobraćajne nesreće u kojoj je jedno lice izgubilo život”.

“Kada sam išao prema Jazu službenim vozilom, nisam znao o kome se radilo. Na licu mesta iz policije su me obavestili da je u pitanju ćerka Ivana Stambolića”, priseća se Živković, a u belešci se navodi da je na licu mesta bio i zamenik opštinskog javnog tužioca Vladimir Vuletović, kao i krim. tehničar iz Budve Božo Kovijanić.

U Zapisniku o uviđaju navodi se da je “za vreme vršenja uviđaja, kao i za vreme nastanka nezgode padala (je) kiša a kolovoz je bio klizav i nepogodan za vožnju”. Dodaje se i da je “na licu mesta kolovoz od savremenog asfaltnog zastora” a “magistralni put je u nisponu, u naravi je prav, s tim što se posmatrano napred u pravcu kretanja vozila učesnika, sve do mesta gde je vozilo izletelo van leve ivice kolovoza, nispon povećava i put dalje predstavlja oštru krivinu u levo sa poprečnim nagibom takođe ulevo”.

U Zabilješci se potom detaljno opisuje lokalitet nezgode, leva i desna strana puta iz pravca kretanja vozila, uz precizno navođenje da je put sa desne strane oivičen betonskom rigolom za odvod vode. Leva strana puta kolovoza je, piše u Zabelešci, oivičena betonskim ivičnjakom.

“Mi smo išli dole od Jaza, a ona je išla od Budve. Padala je neka kišica. Na stotinak metara od nas videli smo plavu ženu u crvenom automobilu. Proklizala je, udarila prvo u desnu stranu, u brdo, izokretala se i tu, na levoj strani, gde je bio usek, branike su tek posle stavili, proletela je dole. Mi smo stali, istrčali ali nismo ništa mogli, dole je provalija, baš zasečeno. Pozvali smo policiju i tek kasnije smo saznali da je u kolima bila kćerka Ivana Stambolića”, priseća se i danas Vojin Dulović (1955), iz Risna kod Tivta, koji je sa svojim pokojnim sugrađaninom Ristom Stamatovićem, kako je i navedeno u Zabelešci, bio očevidac ovog događaja.

Dulović ističe da nije bilo vozila iza ili ispred automobila u kome se nalazila Bojana Stambolić.

Fotoelaborata nema u dokumentaciji

Uviđaj je urađen po svim uzusima tadašnje prakse, kaže Živković. Službena beleška sadrži, između ostalog, Zapisnik o uviđaju, obdukcioni nalaz koji je potpisao dr Budimir Borovinić, hemijska analiza Odeljenja za patologiju i sudsku medicinu Medicinskog zavoda Titograd koja je pokazala da nije bilo tragova alkohola u krvi Bojane Stambolić, izveštaj veštaka mašinske struke dipl. Ing. Zorana Vidića, skicu mesta događaja sa legendom i službenu zabelešku SUP Budva sa potpisom saobraćajnog milicionera Milutina Grujića.

Ono što nedostaje u dokumentaciji do koje su došle “Vijesti” je fotoelaborat koji je, kako tvrdi Miodrag Živković, detaljno urađen na licu mesta i poslat sa ostalim izveštajima tužilaštvu.

Saobraćajno veštačenje, međutim, nije urađeno.

“U moje vreme je bila praksa, kad se nešto ovako dogodi, istražni sudija uradi uviđaj, pokupi sve dokaze i izda naloge koji su svrsishodni i relevantni. Onda se spisi dostavljaju tužilaštvu koje može da zatraži dodatno da se još nešto uradi. Očigledno je da je tužilaštvo arhiviralo ovaj izveštaj. Danas bi se verovatno moralo raditi saobraćajno veštačenje, ali u konkretnoj situaciji to ništa ne bi promenilo”, objašnjava Živković i dodaje da je mnogo važnije mašinsko veštačenje.

Sličnog mišljenja je i diplomirani inženjer mašinstva Srđan Vukić, ovlašćeni sudski veštak mašinske struke, koji nakon detaljne analize nalaza, kaže da je veštak Vidić postupio profesionalno, konstatovao tačnu pređenu kilometražu, pokušao da utvrdi tehničku ispravnost vozila i na taj način potvrdio da prednji točkovi reaguju na okretanje volana, što bi bila informacija koja potvrđuje ispravnost upravljačkog sistema.

“Takođe je napomenuto da je hidraulično ulje u rezervoaru nešto ispod polovine, što takođe ukazuje da je kočioni sistem imao dovoljno ulja da pravilno funkcioniše”, objašnjava Vukić.

Advokat Božo Prelević, nekad i sam istražni sudija, ocenjuje da se na osnovu dokumenata može zaključiti da je Miodrag Živković obavio svoj posao veoma profesionalno i preduzeo sve što je bilo neophodno da bi se utvrdio uzrok saobraćajne nesreće.

“Nesporno je da je uzrok klizav kolovoz i brzina kojom se kretalo vozilo. Svako veštačenje polazi od policijskog zapisnika gde su te dve stvari navedene”, objašnjava Prelević koji se tih dana zatekao u Budvi.

Dolazak Stambolića u Budvu

Sudski veštak Vukić ukazuje da je važno je znati da je konstrukcija vešanja (ogibljenja) točkova i kočionog sistema bez ABS-a i drugih sistema stabilnosti vozila zahtevala veoma opreznu vožnju, posebno u uslovima mokrog puta kada vozilo treba dodatno da smanji brzinu i ispod granice koja postoji na tom delu puta.

“Ovo vozilo je imalo male gume od 13 ili 14 inča sa uskim profilom koje lako gube kontakt sa kolovozom u kišnim uslovima i bez ABS sistema čak bi i iskusniji vozač imao problema da kontroliše vozilo”, objašnjava Vukić.

Miodrag Živković navodi jedan detalj koji je, po njegovom mišljenju, izazvao mnogo sumnji kod porodice Stambolić. Kako su mu rekli policajci koji su pozvali Katarinu Stambolić, Bojaninu majku, da je obaveste o smrti ćerke, ona je rekla da je to nemoguće jer joj se, kako je rekla, Bojana neposredno pre toga javila iz mesta Podgora, na Makarskoj rivijeri.

“Ispostaviće se iz razgovora sa njenim prijateljima sa kojima je sedjela prethodno veče da je Bojana, da joj majka ne bi brinula, rekla Katarini da se javlja iz Podgore, a zapravo je bila još u Budvi”, priseća se Živković.

Miodrag Živković se prvi put čuo sa Ivanom Stambolićem dva dana kasnije, u vreme kad je rađena obdukcija. Stambolić je potom došao.

“Razgovarali smo oko pola sata na parkingu, ispred zgrade policije. Ispričao sam mu svaki detalj o tome šta sam preduzeo do tada. Siguran sam da je imao potpuno poverenje u mene za razliku od policije u koju je otvoreno sumnjao i tražio je da direktno komuniciramo”, navodi Živković, i dodaje da je svu dokumentaciju o saobraćajnoj nesreći, preko kurira, poslao Ivanu Stamboliću na čemu se Bojanin otac najsrdačnije zahvalio.

Sutradan, posle nesreće, 29. aprila 1988. godine, “Pobjeda” i “Politika” su, pri dnu strana, ne pojašnjavajući o čijoj je kćerki reč, objavile gotovo istovetnu kratku agencijsku vest o saobraćajnoj nesreći. I u jednom i drugim novinama pojavilo se tek nekoliko čitulja Bojaninih i porodičnih prijatelja porodice Stambolića. U centralnim dnevnim listovima Srbije i Crne Gore, makar saučešćem, nije se oglasio nijedan političar, što je bilo neuobičajeno, ali ne i neočekivano s obzirom na to da je već bila u toku kampanja medija pod Miloševićevom kontrolom protiv Ivana Stambolića.

“Ne, apsolutno niko me nije pozvao ili tražio nešto od mene. Radio sam po svojoj savesti. Da sam imao bilo kakvu dilemu, saopštio bih je tužiocu”, kaže Miodrag Živković, uz napomenu da Ivan Stambolić u to vreme nije imao političkih neprijatelja. Naprotiv, dodaje, pre bi se moglo reći da tadašnja crnogorska vladajuća garnitura nije bila naklonjena Slobodanu Miloševiću.

Ni za crnogorsku službu bezbednosti, prema rečima jednog visokog funkcionera SDB Crne Gore koji je želeo da ostane anoniman, nije bilo dilema.

“Mi nismo radili na tom slučaju. Iz izveštaja budvanske policije zaključili smo da nema potrebe za tim. Za nas je bilo sve jasno”, kazao je ovaj bezbednjak.

Za porodicu Stambolić, međutim, ni tada, a ni godinama kasnije Bojanina smrt je ostala pod velom sumnje.

Na sahrani njihove ćerke, kako svedoče savremenici, Katarina Stambolić nije pružila ruku Slobodanu Miloševiću.

Ivan nije izlazio iz te “priče”

Višegodišnji, i do poslednjeg trenutka veoma blizak Stambolićev prijatelj dr Vladimir Jovičić, u razgovoru za beogradski NIN, februara 2001. godine, svedočio je da Ivan nikada nije dovodio u pitanje povezanost Bojanine smrti sa ishodom Osme sednice krajem 1987. godine.

“Ivan nije izlazio iz te ‘priče’ još od dana Bojanine smrti, samo je mera njegove zaokupljenosti njome doživljavala plime i oseke da bi ga gotovo preplavila početkom prošle godine. O okolnostima pod kojima je Bojana izgubila život pričao mi je, evo, već više od deset godina, ali nikada tako opsesivno kao nekoliko meseci pre nego što će biti kidnapovan. A nakon učestalih ubistava po Beogradu, kao i insceniranih ‘političkih i mafijaških saobraćajki’ širom Srbije, Ivan više gotovo ne sumnja da je njegova Bojana preteča Miloševićevih obračuna sa političkim protivnicima. Neopozivo se, kao i svi mi, uverio da Miloševićeva bratija ne preza ni od najokrutnijih zlodela. Štaviše, nije joj naročito stalo ni da ih prikriva kako bi se prikazala svemoćnom i bezobzirnom do te mere da više niko ne sme računati na dostižnost pravde i zakona”, kazao je Jovičić.

Osim toga, objašnjava Jovičić, stalno je rastao i broj njemu upućenih anonimnih pisama sa tvrdnjama, pa čak i opisima okolnosti i načina Bojanine likvidacije.

“U tim informacijama ožalošćenom ocu poturani su ‘dokazi’ da mu je kći ubijena zbog njega. Čak su navođeni i tragovi što su ih, tobože ili stvarno, zlikovci ostavili. Sva ta anonimna pisma u Ivanu su najpre podsticala osećanje krivice. Kažem podsticala, jer je on to osećanje potpuno neosnovano nosio od trenutka Bojanine smrti. Nije se tog osećanja mogao osloboditi uprkos činjenici da on ničim svesnim nije doprinio toj tragediji”, kazao je NIN-u dr Vladimir Jovičić.

Tek ovaj segment, bez obzira na sve činjenice koje proističu iz sada dostupnih dokumenata, baca potpunu sliku na tragičnu smrt Bojane Stambolić. Još i više svedoči o zločinačkom sistemu Slobodana Miloševića koji je “ubio” Ivana Stambolića mnogo pre nego što će ga njegovi zlikovci kidnapovati i mučki pogubiti na Fruškoj Gori, 25. avgusta 2000. godine.

Bojana i Ivan

“Nas dvoje smo tada, u Miločeru, uprkos svemu, ili baš zbog svega, proveli sedam dana, naših najlepših sedam dana. Miholjsko leto na moru. Prazne plaže, na šetalištima gotovo pusto. Nas dvoje sami. Vodila me je u kafiće gde se njeno društvo okuplja...

"Iznenadno mi otkriva da mi stalno, već godinama, piše pisma, ali mi ih ne šalje. Tako ona sa mnom razgovara. Sada je odlučila da mi uruči samo jedno u kome piše zašto me toliko voli i zašto se sa mnom ponosi. Nije mi dozvolila da ga čitam pred njom. Jedno divno i dirljivo pismo. Koliko mi svoju decu malo znamo! Kako mi je samo zrelo i slikovito pričala o svojoj ljubavi. Ovo sedmodnevno druženje u Miločeru i naša priča o politici i meni, šta i kako dalje, završili smo njenom gotovo ultimativnom molbom, čak i nekom vrstom ucene, da ostavku nikako ne smem podnositi. ‘Neka te Sloba smeni’. Obećao sam da će tako i biti jer imala je prave razloge i argumente za to što je od mene tražila. Kao što se zna, nisam ja izneverio, bar ne u tome.”

Bonus video: Stravičan sudar kod Niša: Vozač BMW-a poginuo, automobil od siline udarca uništen