Zločini režima Slobodana Miloševića

Hronika 02. apr. 202120:13 > 21:00
Podeli:
Foto:EPA PHOTO EPA/EPA PHOTO EPA/SASA STANKOVIC/Screenshot/

Bivši predsednik SR Jugoslavija Slobodan Milošević i njegova supruga Mirjana Marković dovodili su se u vezu sa likvidacijama političkih protivnika, saradnika, i svih onih koji su znali da kažu "ne". Iako se u javnosti pričalo da su njih dvoje naručivali ubistva političkih protivnika, za života nikada nisu bili osumnjičeni, niti im se za bilo koje krivično delo ubistvo sudilo u Srbiji. Ipak, Milošević se spominje u prvostepenoj presudi za ubistvo "Ćuruvije", likvidaciju Ivana Stambolića, ali i pokušaj atentata na Vuka Draškovića, a sumnjičio se i za naručivanje još nekih likvidacija. Ipak nikada nije osuđen ni za jednu od njih, a preminuo je 2006. godine u Haškom tribunalu.

Buran period tokom vladavine Slobodana Miloševića, od čuvene osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, 1987. godine, koja je označila razlaz Miloševića sa Ivanom Stambolićem, ali i uvodom u kasnije krvave događaje tokom devedesetih, do pada 5. oktobra 2000. godine, pored kriminala, korupcije, šverca i velike inflacije, obeležio je i nekim od političkih ubistava, za čije naručioce su se sumnjičio bračni par Milošević.

Iako u javnosti osumnjičeni, treba napomenuti da njima u Srbiji, što se tiče ubistava, nikada nije suđeno, i da su u pravnom smislu, ostali apsolutno nevini.

Slavko Ćuruvija

Novinar i osnivač listova „Nedeljni telegra“, „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“ ubijen je na Uskrs 11. aprila 1999. godine tokom NATO bombardovanja Srbije. Režimski krugovi su Ćuruviju smatrali unutrašnjim neprijateljem zbog svog medijskog i političkog delovanja usmerenog protiv vlasti Slobodana Miloševića.

Slavko Ćuruvija Foto: Printscreen/YouTube/Slavko Ćuruvija Fondacija

Najava njegove likvidacije smatra se tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ objavljen u Politici nekoliko dana pred ubistvo, koji je pročitan i u Dnevniku 2 na RTS-u.

U njemu je Ćuruvija optužen da je jedan od onih koji su prizivali bombardovanje, uz pretnju da ta „izdaja neće biti zaboravljena“. Prema nekim izvorima, tekst je naručen od strane Mirjane Marković. Neposredno pre ubistva, Ćuruviju je neprestano pratila Državna bezbednost, a suđenje za njegovo ubistvo je trenutku u toku.

Apelacioni sud u Beogradu septembra 2020. godine ukinuo je prvostepenu presudu za ubistvo Ćuruvije, donesenu aprila 2019. godine, kojoj su četvorica šefova Resora Državne bezbednosti (DB) osuđeni na ukupno 100 godina zatvora, iz proceduralnih i zakonskih grešaka.

Radomir Marković, nekadašnji načelnik Službe državne bezbednosti, osuđen je na 30 godina zatvora kao podstrekivač na teško ubistvo, a ista kazna izrečena je Milanu Radonjiću, bivšem šefu beogradskog Centra državne bezbednosti, kome se na teret stavlja saizvršilaštvo. Za isto delo, Ratko Romić, bivši operativac Resora DB, i Miroslav Kurak, pripadnik Službe koji je u bekstvu, osuđeni su na po 20 godina zatvora.

Ratko Romić Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Na godišnjicu ubistva, 2020. godine, Fondacija „Slavko Ćuruvija“ saopštila je između ostalog da je prvostepena presuda nedvosmisleno potvrdila da je Ćuruviju ubila država u obračunu sa kritičarima režima Slobodana Miloševića.

Atentat na Ibarskoj magistrali

Lider SPO Vuk Drašković pukom srećom preživeo je atentat na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999. godine, kada su poginula četvorica pripadnika stranke na čijem je čelu bio – Veselin Bošković, Vušur Rakočević, Dragan Vušurević i Zvonko Osmajlić.

Vuk Drašković Foto: EPA/STRINGER

Presudom iz januara 2010. godine, kako je pisao Cins, Radomiru Markoviću, Miloradu Ulemeku Legija, Nenadu Iliću i Branku Berčeku potvrđena je presuda na po 40 godina zatvora zbog zločina počinjenog u blizini Lazarevca na Ibarskoj magistrali.

Kako je Okružni sud utvrdio, Slobodan Milošević je u Draškoviću kao lideru opozicije video opasnost za svoju „vlast i političku moć“, pa se „iz niskih pobuda“ odlučio za likvidaciju političkog protivnika. Milošević je naredio Markoviću, tada načelniku SDB-a, da ubije Draškovića uz pomoć Jedinice za specijalne operacije (JSO) i njihovog komandanta Legije.

Marković je, koristeći svoj službeni položaj, pribavljao podatke o kretanju Draškovića i prosleđivao ih Legiji, koji je organizovao zločin sa pripadnicima svoje jedinice. Tog 3. oktobra lider SPO-a je krenuo na izlet ka Ravnoj Gori kako bi obišao izgradnju Spomen-centra Draže Mihailovića. Oko 12 časova i 15 minuta na „audi“ u kom se nalazio, iz suprotnog smera naleteo je kamion.

Prisebnošću vozača Boškovića, „audi“ nije podleteo pod kamion, ali je od siline udarca sa leve strane završio kraj puta. Bošković je zadobio prelom vrata i preminuo je u lazarevačkoj bolnici. Nedaleko zatim kamion je naleteo na treći auto u koloni u kome su svi članovi SPO-a izgoreli na licu mesta. Vozač kamiona, Ilić je posle udesa pobegao sa Berčekom koji ga je telefonom prethodno obavestio koji automobil treba udariti.

Vrhovni sud pravosnažno je osudio članove JSO-a koji su učestvovali u ubistvu, Nenada Bujoševića, na 35 godina zatvora, Duška Maričića, zvanog Gumar, i Leonida Milivojevića na 30 godina. Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina, koji je pomogao Markoviću da prikrije zločin, tako što mu je dao novi kamion, a za onaj koji je izazvao sudar napravio falsifikovanu dokumentaciju (da je 1998. godine, umesto DB-u, kamion dodeljen EPS-u), osuđen je na godinu i po dana zatvora. Dragiša Dinić i Vidan Mijailović, pripadnici saobraćajne policije koji su pomagali Markoviću u uništavanju dokumentacije, osuđeni su na po 10 meseci odnosno pola godine zatvora, dok su Milan Radonjić, šef beogradskog odeljenja DB-a i Branko Đurić, načelnik policije u Beogradu, oslobođeni.

Ivan Stambolić i atentat u Budvi

Ivan Stambolić, drug Slobodana Miloševića sa studija, ubijen je 25. avgusta 2000. godine, a još tada se verovalo da je motiv njegove otmice i ubistva strah Miloševića da bi mu Stambolić mogao biti ozbiljan politički protivnik. Kako je pisao Insajder, njih dvojica bili su u vreme osamdesetih najbliži politički saradnici i lični prijatelji. Do razlaza Miloševića i Stambolića došlo je na osmoj sednici CK Saveza komunista Srbije u septembru 1987. godine.

Mesto gde je ubijen Ivan Stambolić Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

Stambolića su u Košutnjaku u Beogradu otela petorica pripadnika JSO. Odvezli su ga na Zmajevac na Fruškoj gori. Ubijen je s dva metka u potiljak, a telo je bačeno u jamu sa živim krečom. Telo Ivana Stambolića pronađeno je tek tokom akcije „Sablja“ i to tako što je policiju do mesta ubistva doveo Nenad Šare, nekadašnji pripadnik JSO i svedok saradnik na suđenju.

Ivan Stambolic i Slobodan Miloševic Foto:EPA/FILES

Suđenje za ubistvo Ivana Stambolića bilo je objedinjeno sa suđenjem za drugi pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi.

Nakon neuspelog atentata na Ibraskoj magistrali, ista grupa je ponovo pokušala da ubije Draškovića u Budvi pred leto 2000. godine.

Kako je pisao Cins, ovog puta im se pridružio i Nebojša Paviković, tada načelnik generalštaba vojske Jugoslavije koji je obezbedio vozilo, vojne uniforme i smeštaj u kasarni u Tivtu za Ulemeka i njegove saradnike. Takođe, naredio je da im se obezbedi vojni helikopter iz Crne Gore do Kraljeva nakon izvršenog zadatka. Marković je dao Legiji fotografije Draškovićevog stana u Budvi, a Legija naredio Iliću, Berčeku i Milivojeviću da odu u Budvu i ustrele lidera SPO-a.

Dok je Drašković sedeo u dnevnoj sobi 15. juna, neposredno pre ponoći, Berček se popeo na terasu stana, razmaknuo roletne i osam puta iz pištolja marke “Berete” pucao u njega. Samo dva metka su pogodila Draškovića, jedan u predelu levog uha, a drugi kod desne slepoočnice. Uprkos neuspehu, izvršitelji su od Ulemeka dobili po 10 hiljada nemačkih maraka kao naknadu i za buduće ćutanje. Učesnici ovog zločina su pravosnažno osuđeni 2007. godine

Prvostepena presuda doneta je 2005. godine i to je bila prva presuda na maksimalnih 40 godina zatvora za počinioce zločina, koju su dobili Milorad Ulemek Legija i Branko Berček.

Pravosnažna presuda za ubistvo Stambolića izrečena je 2007. godine. Na optuženičkoj klupi našli su se visoki funkcioneri Miloševićeve tajne službe, dok se samom Miloševiću tada već sudilo za ratne zločine u Hagu. U presudi je navedeno da je Milošević nalogodavac.

Tužilac Mioljub Vitorović u završnoj reči u postupku za ubistvo Ivana Stambolića na osnovu dokaza, nedvosmisleno je optužio Slobodana Miloševića i njegovu suprugu Mirjanu Marković da su naručivali ubistva političkih protivnika.

Miloševićeva tajna služba svakodnevno je, prema saznanjima „Insajdera“ pratila i prisluškivala Stambolića i tako pripremila teren za otmicu, odnosno ubistvo. Slučaj se tri godine vodio kao otmica.

Dada Vujasinović

Novinarka i urednikca magazina „Duga“, Radislava Dada Vujasinović pronađena je mrtva 9. aprila 1994. godine mrtva u porodičnom stanu u Beogradu. Poznata je po svojim izveštajima sa ratišta 1990-ih godina i istraživačkim tekstovima o organizovanom kriminalu u Srbiji.

Dada Vujasinović Foto: Privatna arhiva

Prvobitna istraga govorila je da se novinarka ubila iz lovačke puške, što su njena porodica, kolege i prijatelji uporno osporavali.

Veštačenju balističara iz 2008. osporilo je zvaničnu verziju o samoubistvu, a u januaru 2009. godine, Okružno tužilaštvo u Beogradu podnelo je policiji zahtev da prikupi dokaze o ubistvu.

Zbog svog kritičkog izveštavanja prema režimu Slobodana Miloševića, verovalo se da iza njenog ubistva stoji država. Smrt Dade Vujasinović do dana današnjeg ostala je nerešena.

Politička ubistva za koje se pominjalo, ali nikada ništa nije dokazano

Kao politička ubistva devedetesih, iza kojih je mogla da stoji porodica Milošević, a koja nikada nije zvanično označena, smatrane su i likvidacije, Zorana Todorovića Kundaka, direktora Beopatrola, Radovana Stojičića Badže, načelnika resora javne bezbednosti (JB) i zamenika ministra policije, ministra odbrane Pavla Bulatovića, generalnog direktora JAT Živorada Žike Petrovića, Boška Peroševića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine i člana Izvršnog odbora Glavnog odbora SPS-a, čiji je ubica odmah uhapšen, ali se nikada nije saznalo ko stoji iza njegovog ubistva.

Nakon 2001. godine, ubijen je i bivši pomoćnik načelnika Centra državne bezbednosti Beograda Momir Gavrilović, pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti general-major Boško Buha, ali i bivši zamenik načelnika Prve uprave Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova Nenad Batočanin.

Kao motivi smatrani su to što su bili jedni od ključnih svedoka u predstojećim suđenjima za organizovani kriminal, a koje su počinile neke od bivših struktura Slobodana Miloševića.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar