1
"Za svoj radni vek zgazio sam petoro ljudi, ima onih koji su imali i gora gaženja, ali i onih koji su u penziju otišli da nisu zgazili nijednog", kaže u ispovesti mašinovođa Pavle Dunjić.
Trojica mašinovođa, različitih generacija, u svom poslu imaju doživeli su razne stresne situacije. Kako kažu za Prvu televiziju, iako je to nešto sa čime se odmah pomiriš, ni malo nije prijatno kada se desi.
„Imao sam jednu devojku koja mi se bacila pod voz. U radnom veku sam imao pet žrtava, za sekund izbegnem da udarim u vozilo ili kamion, zbog toga sam osedeo…“, nabrajaju samo neke od neprijatnih situacija sa kojima se gotovo svakodnevno susreću, prenosi Blic.
Pavle Dunjić, mašinovođa u penziji, nikada neće zaboraviti pogled devojke koja se bacila pod njegov voz.
„Devojka ustaje, staje u sredinu koloseka, i namešta džemper i gleda me pravo u oči. Ja skočih, naglo kočenje, pritisnem sirenu i vičem joj beži, beži, beži…“, priča Dunjić.
Mladi mašinovođa Veljko, koji je četvrti u svojoj porodici koji radi na železnici, zgazio je jednu devojku.
„Mogao sam samo da sviram da pritisnem brzo kočenje. Ona se pojavila u nepreglednom delu pruge, sačekala voz da udari… Nije tu ništa moglo da se uradi…“, kaže mladić, Veljko Vesić.
Dodaje da su u tim situacijama zaista nemoćni i da je samo sreća ili nesreća da li će se voz zaustaviti ili neće pod brzim kočenjem.
„Shvatio sam da će mi se to tokom karijere dešavati, ali imao sam i situaciju gde su sekunde bile presudne da ne uradim u auto, za sekund su uspeli da me pređu, to je veliki stres“, priča ovaj mladić kome su otac, deda, čak i pradeda radili na železnici.
Kako kaže, za mašinovođe ne postoje vikendi, ni praznici, posao zahteva savršenu budnost, svakodnevno se dešavaju nove stvari, ali vožnja vozom za njega predstavlja prelep osećaj.
Sa druge strane, Milisav Jovičić, koji već 30 godina vozi prugama Srbije nikada u svojoj karijeri nije imao gaženje, ali mu se dešavalo da za dlaku izbegne sudar sa kamionom ili automobilom.
„Za metar ili pola metara izbegavao sam i kamion i aute i gledao sam kako prilaze i ispod rampe, petnaest minuta mi se tresu ruke, sav sam znojav. U početku mi je bilo jako teško, kad se nešto desi, ja jedva dođem kući. Imamo pomoć psihologa. Ako ništa nije bilo zaboravi se. Pričamo sa kolegama, objašnjavaju da nije normalo da su vozači takvi, ali je to sastavni deo posla“, kaže Jovičić.
Ističe da je posao psihički izuzetno naporan, ali da ima i lepih strana.
„Ja donosim odluke i za njih i odgovaram, psihički je teško. Kazne su opasne, mogu da odem u zatvor, mogu da poginem, može neko drugi. Prođem pored kuće pa vidim da je neko uradio fasadu, pa vidiš pelene, znaš da je došla prinova u tu kuću, to me raduje, kao da sam im komšija“, rekao je Jovičić u emisiji „Eksploziv“ na „Prva“ Tv.
VIDEO: Zaplena droge
