Posle vam ni policija ne može pomoći: Ako kod muškaraca primetite ove znakove, ne ulazite u vezu, jer kajaćete se celog života

"Od 2017. godine kada je na snagu stupio Zakon o sprečavanju nasilja u porodici dok sedam godina kasnije nisam penzionisana, radila sam sa na ovakvim slučajevima. U proseku, godišnje smo imali 1200 postupanja povodom nasilja u porodici a najveći deo njih se odnosio na partnersko naselje. Taj broj je bio za trećinu manji samo u vreme korone jer ljudi nisu izlazili, konzumirali alkohol jer kafane nisu radile, bili su upućeni jedni na druge, nisu mogli da se viđaju sa vanbračnim partnerima a i taj strah od smrti zbog nepoznate bolesti, takođe je uticao da se intenzitet nasilja u porodičnim odnosima smanji. Od tog broja 30 odsto je rezultiralo krivičnim prijavama za ovo krivično delo. Na osnovu svega što sam tokom rada u ovoj oblasti videla mogu da kažem da ako ne želi da zažmuri pred istinom, žena može da prepozna potencijalnog nasilnika. Ističem, da postojanje jednog indikatora ne mora da bude siguran pokazatelj ali ako ih ima više, onda je verovatno da će takav muškarac biti nasilan i prema svojoj partnerki", objašnjava iskusna policijska inspektorka.

Žikićka ukazuje da nasilje prema drugima pa i sebi, predstavlja siguran pokazatelj da će takav muškarac u nekom trenutku ispoljiti agresiju i prema partnerki.

"Ukoliko je takav muškarac agresivan prema roditeljima, psuje ih, lomi po kući, ukoliko u saobraćaju lako “pukne”, hoće da nasrne na drugog vozača, razbija mu vozilo, ako je uživalac alkohola ili narkotika, ukoliko se radi osobi koja je sklona samopovređivanju te ukoliko je jako posesivan, od takvih ljudi žena treba bežati. Pretnja samoubistvom kad žena pokuša da ga ostavi, kontrolisanje partnerkinog telefona, ispitivanje gde je i sa kim je bila, sve to ukazuje da se radi o posesivnom tipu od kojeg se nasilje moće očekivati. Psihička nestabilnost, koja ne podrazumeva postojanje i oficijelne dijagnoze, takođe je upozoravajuć faktor. Ovo iz razloga što roditelji takvog muškarca vrlo često pokušavaju da prikriju njegovo stanje, bojeći se da će biti stigmatizovan, te da će takva dijagnoza osramotiti porodicu. Sprečavanje njegovo lečenje u detinjstvu za posledicu ima nestabilnog odraslog čoveka čije ponašanje je krajnje nepredvidivo i može da eskalira i u najteža krivična dela čije žrtve mogu da postanu i njegovi roditelji i partnerka", objašnjava Dragana Žikić.

Ukazuje da su takve situacije prisutne naročito u porodicama intelektualaca koji ne žele da prihvate da njihovo dete ima problem.

"Kada se on zaljubi, njegovi roditelji pothranjuju njegovo interesovanje za devojku da bi prikazali da je sa njim sve u redu. Međutim, kada devojka primeti da postoji problem te pokuša da izađe iz takve veze onda stvari izmiču kontroli, on je prati, presreće, bije a može i da je ubije. Tu više ni policija ne može da pomogne jer bez sudske odluke on ne može da bude lečen. Ono što možemo da učinimo je da dok je u tom agresivnom stanju, zovemo Hitnu pomoć nakon čega se on u ustanovama za mentalno zdravlje zadržavama relativno kratak period. Vrlo često, čak i kada su u pitanju ozbiljna oboljenja kao šizofrenija, oni umeju da izbegnu dužu hospitalizaciju, jer su manipulativni, slože priču i budu pušteni a onda može svašta da se desi", opisuje iskusna inspektorka slučajeve sa kojima se sretala u praksi.

Ukazuje da je jedna od najvećih ženskih zabluda da će promeniti muškarca za kojeg znaju da je već ispoljavao nasilničko ponašanje.

"Neke žene čak iako pouzdano znaju da je njihov partner tukao bivšu ženu, da za to čak postoji i prijave, ipak uđu sa njim u vezu. Prihvataju njegovo objašnjenje da je u stvari njegova bivša kriva, te da će njegova nova partnerka biti voljena. Ubeđene su da će ga one promeniti i da će veza sa njim biti drugačija od onih prehodnih. Imala sam tako slučaj jedne fakultetki obrazovane žene, satima smo razgovarale, bila je sva modra od batina. Pokušavala sam da joj “otvorim oči”, ali sam samo dobijala odgovor da je lepo to što joj ja pričam, da je ona bila ubeđena da to njoj ne može da se desi ali da nije mogla da se odupre nasilniku. Zatim, imali smo ženu iz Vojvodine koja se nebrojeno puta vraćala partneru u Niš iako je bila reč o veoma agresivnom narkomanu. Najdrastičiji slučaj je bila žena koja je posećivala u zatvoru čoveka koji je ubio svoju suprugu, čim je izašao na slobodu počela je da sa njim živi, posle par meseci ona je ubijena a on se obesio", navodi inspektorka slučajeve iz svoje bogate policijske prakse.

Na osnovu svega onoga sa čim se susrela tokom rada u policiji, Žikićka kaže da je na stanovištu da je bitno prepoznati te signale i uopšte ne ulazitu u vezu sa takvim muškarcem jer je iz nje veoma teško izaći.

"Najlakše je kada se desi tragedija, okriviti policiju i pravosuđe. Tačno je da i na našoj strani ima problema, nedovoljan je broj ljudi, zakonska regulativa takođe ima mana, postupci se odvijaju sporo što nasilnici koriste da izvrše pritisak na žrtvu bilo direktno, preko dece ili svojih advokata. Zato se dešava da žrtva na sudu promeni iskaz i kaže da ono što je navela u policiji, nije tačno, već je izmislila. Zato se dešava da imamo informacije u medijima da je u porodici gde se dogodilo ubistvo, bilo prijava nasilja. Ali se ne navodi ono što je veoma često, da su žrtve te prijave povlačile. Mislim da je veoma značajno da i mediji rade na promeni svesti o nasilju u porodici, da se ne veličaju ljudi iz nasilnog miljea, da se osnažuju žrtve da progovore o svom problemu i da ga prijave. Takođe, žrtvi je veoma važna i podrška porodice da bi izašla iz takve veza ali nažalost i u Srbiji i institucija braka i institucija porodice se značajno urušila što sve otežava da se žrtva zaštiti", zaključuje inspektorka.