Ubistvo porodice Đokić iz Aleksinca, za koje se sumnja da je inspirisano koristoljubljem, podsetilo je čitavu javnost na seriju sličnih zločina koji su se, mahom tokom devedesetih, beležili na stupcima crne hronike. Sklonost uličnih razbojnika da se zbog novca u sekundi pretvore u monstrume bila je zapanjujuća, koliko i svirepost i brutalnost zločina koje su zbog novca bili u stanju da počine.
Pročitajte još
Egzekucija porodice Đokić iz Aleksinca, Gorana (57), Gordane (56) i njihove ćerke Lidije (25) potreslo je celu Srbiju, a za policiju je pravi košmar, pre svega što sticajem okolnosti ubica ili ubice imaju šest dana prednosti, jer su Đokići nestali u nedelju 26. septembra, a njihova ugljenisana tela pronađena su u subotu 2. oktobra. Goran je bio vlasnik menjačnice, pa istražni organi pretpostavljaju da je najverovatniji motiv ovog zločina koristoljublje.
Masakr porodice Đokić je brižljivo isplaniran, ugljenisana tela pronađena su na utrini, prekrivena daskama i nekim šutom, dok je auto, koji je takođe zapaljen, pronađen desetak kilometara dalje. Po rečima direktora policije Vladimira Rebića dva tela su toliko izgorela da nije bilo moguće razaznati ni pol žrtava. Čini se da je ovaj slučaj veliki izazov za policiju, jer se pred njima nalazi naizgled nemoguć zadatak.
Drugi masakr u Jabukovcu
Iako neki mediji pišu da je ovaj zločin nezapamćen u Srbiji, nažalost ovo nije prvi put da cele porodice padaju kao žrtve pljačkaša. Uskoro bi trebalo da počne suđenje Davoru Perniću (36) i njegovoj ljubavnici Maji Bađikić (26) optuženima za ubistvo četiri člana porodice Kazimirović na njihovom imanju nadomak Jabukovca, 7. avgusta 2019. godine. Pernić je optužen da je direktn izvršiac, dok je Bađikićeva optuena za saučesništvo.
Ubijeni su Raja Kazimirović(72), njegova majka Dragica (93), sestra LJubinka Oprikić (76) i sestričina Dragana Jozeljić (53. I u ovom slučaju motiv je bio novac, ili kako to pravnici i policija kažu koristoljublje. Nesrećni Raja je važio za imućnog i štedljivog domaćina, on je bio meta, njegova majka, sestra i sestričina su bili neželjeni svedoci.
Optuženi su smislili, naizgled, savršen plan. Pernić je čekao u zasedi Raju Kazimiroviću, koga je hteo prvog da ubije. To je uradio dok je nesrećni čovek još bio na traktoru, a onda je pobio sve ukućane. Dok je čekao u zasedi, Pernić nije izdržao, već je pušio cigarete. Nije pokupio sve opuške, pa je policija došla do njegovog DNK. Pernić je sve priznao, a rekao je da je rešio da opljačka Kazimiroviće, jer je „jednoj ženi bio potreban novac za operaciju“.
Ukoliko navodi optužnice budu dokazani, okrivljenima preti i doživotna robija. Da je Kazimiroviće pobio pre maja, kada je usvojena izmena zakona i uvedena doživotna robija za najteže zločine, kazna bi mu bila najviše 40 godina zatvora.
Jedan od najmonstruoznijih zločina u novijoj srpskoj istoriji, izuzimajući ratna vremena, dogodio se u Futogu u februaru 1997. godine. Borislav Čolić, povratnik sa ratišta, koji je tamo ostavio svaku ljudskost bez trunke milosti pobio je celu porodicu Smiljanić u njihovom domu. Likvidirao je prvo roditelje, Momirku i Dobrivoja. Čolić je ubio čak i trogodišnjeg Ivana Smiljanića i to dok je dete sedelo na noši iako mališan nije mogao da ga identifikuje.
Motiv je bio novac, a Čolić je, prema tvrdnji oca ubijenog, odneo iz kuće 100.000 tadašnjih maraka. Uhapšen je zbog nekog drugog dela, ali je jedan od zatvorenika kome se zločnac hvalio, to dojavio istražnim organima. Čolić je na kraju priznao delo, osuđen je na smrtnu kaznu, ali pošto je ona ukinuta, dobio je najdužu moguću vremensku kaznu u to vreme od 40 godina robije. Umro je u zatvoru u martu 2020. Neki bi rekli, prebrzo.
Slučaj Pohorska
Serija jezivih zločna tokom devedesetih kada su ubijane porodice, često i zbog pogrešnog „tipa“ – ogromnog bogatstva koje nije postojalo, počelo je u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu 1. decembra 1993. Žrtve su bile majka i sin, Vera (42) i Davor Židić (13). Verin muž Žarko i drugi sin su preživeli jer nisu bili tu. Ono što je mnogima upalo u oči je da je ubijen i njiihov kućni ljubimac, koker španijel. Kasnije će se ispostaviti da je taj pas imao veliku ulogu u osudi zločinaca.
Židići su likvidirani zbog glasina i bujne mašte. Naime, Davor se jednog dana u vreme hiperinflacije u školi pojavio u novim patikama i počela je priča da je njegov otac privatni zubar. Od privatnog zubara narastao je do vlasnika lanca ordinacija. Na kraju je priča narasla na sef u zidu u kome je pola miliona maraka. Kada je ta fantazija došla do ušiju Ilije Vujića Bumbara i Darka Lončarevića Lončeta, sudbina Vere i Davora Židića bila je zapečaćena.
Vujiić i Lonče su upali u stan, nastala je opšta gužva, Bumbar je pucao prvo u Veru i ranio je. Napao ga je hrabri koker i uspeo da ga ujede za ruku pre nego što ga je Bumbar ustrelio. Kada je Vujić naleteo na dete, pucao mu je odmah u srce. ispitivali su Veru gde je sef, ona nije mogla nikako da im odgovori, jer nikakvog blaga nije bilo. Jedino u toj glasini je bilo istina da je Žarko Židić zubar, ali na Vojno-medicinskoj akademiji i nije vlasnik nekakve ordinacije.
Beogradska policija je dala sve od sebe da pronađu surovog ubicu iz Pohorske ulice, ali bez uspeha. Čak u nudili i „oprost dela“ kriminalcima ukoliko im daju valdine nformacije. Onda je do jednog inspektora došla informacija da se neki tip u bilijar klubu u Zemunu hvali kako je ubio ženu i dete iz Pohorske. Vujć je uhapšen, a jedan od ključnih dokaza bila je kap krvi koju je policija pronašla a koja nije pripadala žrtvama. To je bila krv ubice, Ilije Vujića, koga je pas ugrizao za ruku. Tada nije bilo DNK, ali se slagala krvna grupa. Uz druge dokaze, Bumbara je čekala samo jedna kazna – smrtna koja mu je i presuđena 17. oktobra 1994. Ali, i on je na kraju osuđen na 40 godina. Još robija, u „Alkatrazu“ u Padinskoj Skeli.
Ovaj zločin se pominje i u kultnom filmu „Vidimo se u čitulji“ kada se na snimku vidi tadašnji inspektor beogradske policije Ljubiša Milanović, prilično šokiran. Milanović je novinarima rekao da je na pitanje policajaca zašto je ubio dete, Bumbar odgovorio: „Ko ga je…., što nije bio u školi“.
Ubistava celih porodica prilikom pljački, nažalost, nisu novost u Srbiji poslednjih nekoliko decenija. Ali, iako komplikovani, teški za rešavanje, slučajevi složen za dokazivanje, statistia je na strani policije, jer je većina takvih istraga završeno osuđujućim presudama, jer se u te slučajeva politika ne meša, već struka – policija, radi svoj posao.
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare