„Niko deci ne može da vrati očeve“: Kako je rudnik „Soko“ 1998. odneo 29 života

Hronika 02. apr 202212:23 > 12:30
Podeli:
Foto:Miloš Bičanski

Povodom današnje tragedije u rudniku "Soko" u kojoj je poginulo osam, a povređeno 20 rudara, nedeljnik "Vreme" je objavio tekst iz 1998. godine kada se takođe dogodila tragedija u istom rudniku. Te godine, u nesreći u rudniku, poginulo je 29 rudara.

Tekst iz arhive nedeljnika „Vreme“, „Nesreća u rudniku „Soko“ – Metanska jama“ prenosimo u celosti:

„Pošto je istraga još u toku, zvaničnih informacija o uzrocima nesreće nema. Ako je, međutim, tačno ono o čemu bruji ceo rudnik, 29 ljudi izgubilo je živote zbog javašluka kriminalnih razmera.

Selo Čitluk na dvanaestom kilometru od Soko Banje, blatnjavo i depresivno mestašce pod maglom obavijenim planinskim vrhovima u kome „sunce sja samo kad zalazi“, u nedelju 18. januara bilo je preplavljeno luksuznim automobilima sa četvorocifrenim (mahom beogradskim) registracijama. Po državnoj trobojci i zeleno-crnoj rudarskoj zastavi spuštenim na pola koplja, kao i po licima okupljenih videlo se da ovoga puta nije bilo reč ni o kakvom svečanom otvaranju, naprotiv: u Čitluku su ispraćani posmrtni ostaci dvadeset devetorice rudara poginulih dva dana ranije u ovdašnjem rudniku mrkog uglja „Soko“.

GOVORI: Na ispraćaju se okupilo dve do tri hiljade ljudi, uključujući i kamarate iz ostalih rudnika u zemlji, a opelo je držao episkop timočki Justin. Prisustvovala je gotovo kompletna Familija, osim Tate i Mame: predsednik Srbije Milan Milutinović, šef savezne diplomatije Živadin Jovanović, republički ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stoiljković, te Gorica Gajević, Nikola Šainović, Svetozar Krstić, Ljubiša Ristić, general-pukovnik policije Vlastimir Đorđević Rođa… Kamere državne televizije dobro su pazile da ne snime i prisutne predstavnike opozicije, koji se, doduše, nisu ni gurali pred objektive: predsednika SO Soko Banje Mihaila Stojanovića (DS) i predsednika Izvršnog odbora Mihaila Jovanovića (SPO), niti saveznog poslanika SPO Dragoja Lukovića, gradonačelnika Niša Zorana Živkovića i potpredsednika SPO Milana Komnenića. Mihailo Stojanović kasnije je poslao otvoreno pismo RTS-u protestujući zbog ignorisanja komemorativne sednice u zgradi Skupštine opštine – problem je očigledno bio u tome što, bez obzira na trvenje u stranačkim centralama, u opštini još vlada koalicija "Zajedno", pa, su umesto izveštaja sa komemoracije, na Dnevniku 2 gledaoci videli samo izjave Gorice Gajević i Ljubiše Ristića, koji od silne žurbe da se u Čitluku "namontiraju" pred kamerama nisu stigli da prisustvuju komemoraciji, niti da izjave saučešće porodicama. "Ništa čudno, već godinu dana, otkako smo preuzeli lokalnu vlast, u zgradu opštine nije ušao nijedan republički funkcioner", rekao je za "Vreme" Mihailo Jovanović.

Foto:Miloš Bičanski

Posle kraćih govora predstavnika uprave i sindikata rudnika, u Čitluku je, u ime Vlade Srbije, reč uzeo potpredsednik Svetozar Krstić, pokazavši kakav stepen neukus može da dostigne kada klasični birokrata reši da pusti na volju svojoj poetskoj duši: "Bili su Soko, kao Soko su i otišli", "cela Srbija bdi nad njima" i slično. Onda je vod vojske ispalio tri počasna plotuna, a kovčezi sa telima rudara preneti su u vojne kamione koji su ih prevezli na mesta gde će biti sahranjeni, uglavnom u Knjaževac i okolinu gde je živelo najviše nastradalih – njih 20. Na ispraćaju su se tek ponegde čuli prigušeni jauci i otkidale se retke, kao muka teške suze rudarskih žena, majki i sestara unapred, izgleda, pripremljenih za zlo i nesreću.

Odmah posle pogibije otvorena je istraga i uhapšena su četvorica rukovodilaca u rudniku: tehnički direktor Slobodan Kokerić, poslovođa odgovoran za ventilaciju Džemail Muminović, rukovodilac zaštite na radu Drago Milinković i dispečer Zvonimir Stojanović. Istraga se odvija u tajnosti, a novinarima je za sve informacije ostavljen broj telefona na koji se niko ne javlja. Ono što se zna je da se nesreća desila u petak 16. januara, oko 20 časova i 15 minuta, nepuna dva sata pre isteka druge smene, kada se zapalio metan na koti 89 (broj označava nadmorsku visinu, pa pošto se zna da se izvozno i ventilaciono okno nalaze na nadmorskoj visini od 395 metara, može da se zaključi da se nesreć dogodila na 306 metara ispod zemlje). Deset rudara koji su se zatekli na mestu požara poginuli su od plamena, dok su se ostali ugušili – metanski plamen, naime, brzo potroši kiseonik. Povređeno je još 24 rudara, koji su smešteni u aleksinačku, knjaževačku i nišku bolnicu, a dvadeset osmorica su uspela da izađu bez povreda. Nezvanično se saznaje da su mnogi rudari izgubili živote pokušavajući da pomognu svojim kamaratima i da su spasilačke ekipe zatekle poginule sa podignutim kragnama i odećom preko lica, što ukazuje da su bezuspešno pokušali da se spasu gušenja.

Pročitajte još:

ČINJENICE: Dok se čekaju rezultati istrage, razumljivo je da je najviše pitanja o bezbednosti i zaštiti na radu, a oni retki rudari spremni da govore za štampu (i to pod obaveznim uslovom da ostanu anonimni) odmahuju rukom na tvrdnje vladajućih krugova o "najsavremenijoj opremi" u rudniku i "svetskim uslovima za rad". Pitanje je, naime, da li je "najsavremenija" oprema za registrovanje koncentracije metana uopšte atestirana. Reč je o pre godinu-dve instaliranoj kombinaciji sastavljenoj od elemenata proizvedenih u firmama "Siger" (Engleska), "Oldam" (francusko-poljska kooperacija) i Elektronske industrije iz Niša. Aparatura se sastoji od sondi, odnosno senzora postavljenih u takozvanim slepim radilištima, odnosno na mestima gde se ruda kopa. Ovi senzori (među rudarima poznati kao "davači metana") registruju koncentraciju ovog gasa u vazduhu i kada ona pređe određeni procenat, reaguju revirski prekidači od 500 volti i automatski isključuju napajanje strujom svih uređaja u jami osim separatnih ventilatora koji se nalaze u "čistoj vetrenoj struji" gde nema metana. Istovremeno se pojava metana registruje u dispečerskom centru na površini, odakle dispečer obaveštava odgovorne koji onda kreću u operaciju spasavanja, prema planu određenom u zavisnosti od stepena opasnosti. (Ranije su slični "Oldamovi" uređaji automatski aktivirali i alarm, dok je sada to, izgleda, prepušteno ljudima iz dispečerskog centra.) Procedura nalaže da se po nestanku struje rudari povuku na sigurna mesta dok se kritično radilište ne provetri. U suprotnom, lako se desi tragedija: koncentracija metana od jedan do četiri i po odsto izaziva požar, a od četiri i po do 14 odsto – eksploziju. Prošlog petka, srećom, metan nije eksplodirao, inače niko od osamdeset rudara druge smene, koji su se nalazili pod zemljom, ne bi preživeo.

Posle dve nesreće u rudniku "Soko", 1974. i 1975. godine, kada su živote izgubili prvo petnaestorica, a zatim još petorica ljudi, pooštrene su mere bezbednosti. Jama je obezbeđena degazacionim vodom koji služi za odvođenje prekomernih količina metana sa mesta gde nastaje van jame. Degazacionog voda, kako se nezvanično saznaje, više nema. Osim toga, u rudniku je tada uveden interni standard, stroži od svetskog: uređaji su "naštelovani" da, umesto na uobičajenih 1,5 odsto, reaguju na jedan odsto metana u vazduhu, što je, po nekim procenama, koštalo rudnik dvadesetak hiljada izgubljenih tona godišnje, zbog čestih prekida rada. Vremenom se, zarad veće proizvodnje, polako odustajalo od striktne primene propisa, pa su rudari, uz blagonaklonost, saučestvovanje, ili čak naređenja rukovodstva rudnika "Soko", počeli da primenjuju nedopustive trikove. Davači metana su se postavljali uz cevi za ventilaciju, takozvane lutne, kroz koje prolazi svež vazduh. Ako se lutna proseče, a senzor postavi odmah uz taj deo, svež vazduh koji izlazi iz lutne raščišćava atmosferu oko senzora, tako da oni ne registruju pojavu metana. Ponegde su davači jednostavno bili prekrivani bundama. Efekat je isti: davači ne reaguju, struja se ne isključuje, proizvodnja se ne prekida, ali zato ni rudari u radilištima, niti ljudi u dispečerskom centru nemaju uvid u stvarnu koncentraciju metana. U rudniku se šuška da je cela prva smena na dan tragedije od pola dva do tri sata popodne radila sa davačima postavljenim uz prosečene lutne i da su za to vreme izvađene tone uglja. Kada se zna da vađenje jedne tone uglja oslobađa od pet do sedam kubnih metara metana ("apsolutna metanobilnost"), nije nemoguće da je baš ovakvo ponašanje uzrok pogibije. U svakom slučaju, izgleda da u petak uređaji u dispečerskom centru nisu registrovali ništa, da je u jami bilo struje i da su spasilačke ekipe krenule tek kada je na površinu izbio dim.

PROPISI: "Manipulacije sa davačima su dugogodišnja praksa, koja se naročito raširila u poslednjih godinu dana", tvrdi jedan od rudara i dodaje da to nije sve: "Lična zaštita rudara je loša, jer nema dovoljno žsamospasilacaž, odnosno kompleta ličnog zaštitnog pribora sa maskom koja pretvara otrovni ugljen-monoksid u za disanje podnošljiviji ugljen-dioksid. Možda bi neko od ugušenih ostao živ da su svi imali lični pribor. Čuo sam još da je na mnogim nastradalima odeća izgorela, tačnije istopila se, što znači da se nije poštovao propis da u radilištima sme da se nosi samo pamučna odeća (postoje i zaštitna odela od čistog pamuka kojih, opet, nema dovoljno) koja, za razliku od sintetike na primer, ne gori."

Pročitajte još:

Drugi anonimni sagovornici "Vremena" dodaju da bi, po propisima, svi električni uređaji – elektromotori, prekidači, kablovi, razvodne kutije – kao potencijalna opasnost, morali da budu reatestirani svakih pet godina i da se posle deset godina, bez obzira na to u kakvom su stanju, izbace iz upotrebe. "A kod nas nema uređaja mlađeg od deset godina, pa su svi u sumnjivom stanju, da ne kažem neispravni ", veli jedan od njih. Ostale njegove kolege upozoravaju da je većina transportnih uređaja (gumenih transportera s trakama i grabuljastih transportera) bez imena proizvođača, uputstava za upotrebu i navedenih karakteristika, jer su ih radili "stručnjaci" na licu mesta, u rudniku, mimo svih propisa. Ne poštuju se ni propisi da svaki uređaj koji se koristi u jami mora da ima rendgenski ispitan var, jer u suprotnom postoji opasnost od mehaničke povrede radnika, nezavisno od metana. "Postoji milion propusta, a najveći su u organizaciji rada", čuje se u rudniku.

Mnogi su se posle ove nesreće prisetili događaja od pre godinu dana kada je smenjen, a ubrzo i otpušten tadašnji tehnički direktor Svetislav Anđelković, koji se drznuo da dirne u osinje gnezdo postavljajući pitanja "samovolje i malverzacija pojedinih rukovodilaca" i tražeći objašnjenja u vezi sa "nestankom" uglja sa depoa, prodajom uglja privatnicima, stambenom i kadrovskom politikom, organizacijom i – zaštitom na radu. Nepodobnom Anđelkoviću je u "grehe", kako vele njegove kolege, upisano i to što se držao bezbednosnih propisa "kao pijan plota" i umeo da zaustavi čak i narednu smenu kada bi aparati pokazali pojavu metana u prethodnoj "šihti". Deset invalida rada je zbog njegove smene štrajkovalo glađu, ali je sve brzo zataškano, štrajkači su premešteni na lošija radna mesta, a Anđelković (i njegova porodica) izloženi su dugotrajnom šikaniranju u najboljem staljinističkom maniru – sudbina "disidenata" u malim i strogo kontrolisanim sredinama dobro je poznata. Zato ne čudi što je Anđelković odbio da govori za "Vreme" o prošlonedeljnoj tragediji, mada mu se na licu videlo da bi i te kako imao šta da kaže. Od njega je bilo moguće izvući jedino izjavu da se za svoje pravo bori na sudu i da je proces u toku.

To je, bre, mafija

Rudari Srbije ranije su znali da podignu glas zbog plata i opštih uslova rada. Početkom 1995. godine, u organizaciji sindikata Javnog preduzeća Podzemne eksploatacije uglja (JP PEU, skraćeno "Kompanija"), u Beograd je autobusima došlo oko 1500 rudara. Da ne bi uznemiravali javnost na ulici, policija ih je strpala u Dom sindikata. Rudari su pokušali da objasne tadašnjem ministru za rudarstvo i energetiku Draganu Kostiću (sadašnjem direktoru Elektroprivrede Srbije), rukovodstvu svoje kompanije, EPS-u i Vladi da su uslovi rada teški i da je zaštita na radu na najnižem mogućem nivou. Istovremeno su priupitali nešto o uglju koji se u vreme hiperinflacije prodavao privatnicima povezanim sa vrhovima vladajućih stranaka po ceni od pet maraka za tonu, da bi ga oni kasnije prodavali građanstvu za sto maraka po toni! Enormni profit odlazio je u džepove sedmorice-osmorice "magnata", a činjenica da su rođaci mnogih direktora rudnika naprasno počeli da otvaraju privatna preduzeća, da kupuju kuće i vikendice širom zemlje upućivala je na zaključak da se masni kolač (540 hiljada tona puta 95 maraka razlike u ceni, za one koje ne mrzi da računaju) po oprobanom receptu bratski delio, s tim da su iz podele isključeni oni koji su u jamama rizikovali živote. Troškovi rudnika su donekle namirivani omraženom taksom na električna brojila (čuvena dva kilovata za razvoj rudarstva), dok o zaštiti niko nije brinuo. Tada su, uz pregršt obećanja da će se malverzacije ispitati, a zaštita poboljšati, rudari otpraćeni kućama, a onda je počela represija prema najistaknutijim sindikalnim liderima: predsedniku sindikata Rembasa Zvonimiru Žnidaru i predsedniku sindikata JP PEU Blaži Mićiću, koji je, čak, bez suvislog obrazloženja, proveo mesec dana u istražnom zatvoru. Kasnije je sve leglo, a anonimni sagovornik "Vremena", učesnik tadašnjeg protesta, na kraju razgovora o ovoj temi podseća da su svi rudnici u Srbiji pod strogom kontrolom SPS-a i upozorava: "Bolje nemoj o ovome da pišeš, velike se pare tu vrte, to je, bre, mafija."

BUDUĆNOST: Prošlogodišnjeg štrajka rudara prisetio se u izjavama za štampu posle komemoracije i gradonačelnik Niša Zoran Živković: "Rudari ovog rudnika su pre godinu dana pokušali da upozore rukovodstvo na teške uslove u kojima rade, ali rukovodioci nisu učinili ništa, ili su učinili vrlo malo da to poprave. U ostalim srpskim rudnicima situacija je slična zbog maćehinskog odnosa države prema ovoj grani. Nesreća u aleksinačkim rudnicima odnela je 90 života i rudnik je zatvoren, mada je bogato nalazište. Bezbednost u rudnicima mnogo košta i mislim da bi morala biti uračunata u cenu uglja. To je jedini način da se crno bogatstvo i dalje vadi iz zemlje."

Rudnik "Soko" trenutno je zatvoren, a nastavak proizvodnje očekuje se posle otklanjanja posledica nesreće. Odluku o tome kada će (i da li će) početi sa radom doneće republički inspektor za rudarstvo Miroljub Stefanović, koji se nalazi na čelu posebnog štaba sastavljenog od stručnjaka iz rudnika, EPS-a i ministarstva.

"Zatvaranje rudnika, najvećeg preduzeća u sokobanjskoj opštini sa oko 850 zaposlenih teško bi pogodilo našu privredu, ali, po mom mišljenju, nema te proizvodnje koja bi bila vredna ljudskih žrtava", kaže predsednik opštinske vlade Mihailo Jovanović, pridružujući se tako Živkovićevom i ne samo njegovom mišljenju. Istina je da je rudnik "Soko" najbogatije nalazište mrkog uglja u zemlji, tačno je da proizvodi oko 150 hiljada tona godišnje i da mu je odobrena investicija republičke vlade u vrednosti od 57, odnosno 59 miliona dolara (podaci se razlikuju u zavisnosti od izvora) za otvaranje novog rudnika, koji bi, zajedno sa postojećim, doneo proizvodnju od 350 do 400 hiljada tona godišnje. Međutim, čak i ako se ostvari maksimalna proizvodnja i najveći mogući profit, trebaće tridesetak godina samo da bi se vratila investicija: poznato je da cene sirovina u svetu padaju, ili stagniraju. Ako se budu poštovali bezbednosni propisi, profit će svakako biti manji, a u suprotnom – opet će biti slične katastrofe. Knjaževac, Soko Banja i Aleksinac ovih dana tuguju sa porodicama poginulih rudara kojima je upućeno bezbroj telegrama saučešća i obećanja o materijalnoj pomoći, pomoći u školovanju rudarske siročadi…

Foto: nova.rs/video

Niko, međutim, ovoj deci ne može da vrati očeve. Zato se čini da je krajnje vreme da država počne da razmišlja o napuštanju prljave, opasne, neprofitabilne i primitivne proizvodnje sirovina, koje se civilizovani svet uveliko odriče. U konkretnom slučaju Soko Banje, nameće se zaključak da bi bilo mnogo pametnije da se pomenuti milioni dolara ulože u proizvodnju zdrave hrane i razvoj zdravstvenog turizma u ovom, za te privredne grane bogomdanom kraju. Ako se i ne bi isplatilo u prvo vreme, bar bi se sačuvali ljudski životi. Problem je u tome što bi tako bili ugroženi interesi "ugljenog" lobija u vlasti. A to društvance već je pokazalo da mu do života potčinjenih nije mnogo stalo."

BONUS video: Izjava rudara o nesreći u rudniku "Soko"

 

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar