Misterija puške kojom je izvršen masakr u Duboni i Malom Orašju: Oružje još 2009. izvezeno u Libiju, a onda se našlo u rukama ubice

Veće Višeg suda u Smederevu osudilo je u četvrtak Uroša i Radišu Blažića na po 20 godina zatvora. Za Uroša je to bila maksimalna moguća za ubistvo devet osoba i ranjavanje više njih jer u trenutku zločina nije imao 21 godinu, dok je Radiša 20 godina zatvora dobio zbog nedozovoljenog držanja oružja i za teško delo protiv opšte sigurnosti.

Iako je prvostepena presuda doneta i ovaj zločin je na neki način dobio svoj epilog, u vazduhu su ostala da vise pitanja. Jedno od njih je i pitanje puške kojom je počinjen masakr. Naime, kada je Uroš Blažić tog 4. maja iz kuće u Šepšinu krenuo u krvavi pohod naoružan automatskom puškom, pištoljem i ručnim bombama, u rukama mu se našla i puška koja je pripadala Vojsci Srbije.

Kako je do sada rekonstruisano, Blažić je najpre zapucao na mlade koji su se okupili u Malom Orašju, potom je promenio okvir i iz pojedinačnih i rafalnih hitaca overavao svoje žrtve. Potom se odvezao u Dubonu, gde je u centru sela ispalio rafal na okupljene u školskom dvorištu, a onda pobegao u okolinu Kragujevca, u kuću svog ujaka. U jednom trenutku je Uroš bacio automatsku pušku i putovanje nastavio sa rancem na leđima u kom su se nalazile bombe.

Od samog početka sudskog postupka, oštećene porodice ranjenih i ubijenih, insistirali su na pitanjima oružja koje je potom nađeno u kućama Blažića, posebno jer je Radiša Blažić godinama bio zaposlen u Vojsci. Tokom istrage je nađena i automatska puška M70-AB2 za koju je utvrđeno da je ispalila smrtonosne hice. Međutim, serijski broj puške je bio oguljen, pa se nije odmah znalo otkud ona u Blažićevim rukam, a potom je utvrđeno da je pripadala Vojsci Srbije.

Vođeni tom informacijom, advokati porodica ubijenih i povređenih zatražili su od suda da utvrde kada je puška tog serijskog broja poslednji put korišćena, posebno imajući u vidu da je pripadala VS. U odgovoru koji je Vojska Srbije dostavila sudu je navedeno da je puška još 2009. godine predata preduzeću "SDPR Jugoimport" radi izvoza.

Tragom tog izveštaja, sud je dalje uputio pitanja firmi "Jugoimport" koja je u odgovoru navela da je puška još 2009. godine prodata i poslata u Libiju. I upravo ta severnoafrička zemlja je poslednja "destinacija" puške koja je makar zvanično poznata. Kako je moguće da je završila u rukama masovnog ubice, ostalo je nerazjašnjeno.

Svedoci pričali o švercu oružja

Pojedini svedoci, koji su zaposleni u Vojsci Srbije i koji su radili sa optuženim Blažićem, tvrdili su tokom suđenja da se Radiša Blažić dovodio u vezu sa nestankom oružja iz vojnih objekata. Pojedini su istakli i da to datira od devedesetih, te da su ga neki vojnici optuživali za šverc oružja.

Kako su nestale bombe iz kasarne

Svedok Svetozar Miletić, vojno lice i Radišin kolega, istakao je da poznaje Radišu Blažića od 1997. godine, kada su zajedno služili u Rumi. Tom prilikom govorio je o bombama koje su nestale iz vojnog objekta.

„Kada su u pitanju nestale bombe, to se dogodilo u Buđanovcima 1999. godine. Blažić je bio komandir čete i dobio sam naređenje da zadužim dve ručne bombe i 150 metaka za automatsku pušku, kako bi on imao sredstva za ličnu odbranu na terenu. Otišao sam sa dvojicom vojnika koji su bili na odsluženju vojnog roka do magacina. Video sam da su u jednom sanduku bombe bile pokidane i prevrnute, ali nisam odmah shvatio da nedostaju. Kasnije sam primetio da su neke nestale sa kutijom, dok je negde ostala kutija bez bombe. Čini mi se da je nestalo 11 komada“, rekao je on.

Rekao je da su pred sudom bila četiri lica, među kojima je bio i on, dok Blažić nije bio prisutan. Međutim, istakao je da ima saznanja da se i protiv Radiše Blažića vodi postupak zbog nestanka oružja.

„Radiša Blažić je kao i sve starešine imao zaduženu automatsku pušku i pištolj. Ja sam mu to izdavao i ja sam bi zadužen i za vraćanje, to je stajalo u magacinu. Pomenute bombe spadaju u vojno naoružanje, ali moja jedinica je raspolagala samo sa M-75. Radiša je u Rumi bio komandir artiljerije. Kao starešini bili su mu dostupni magacini sa naoružanjem, ali uglavnom uz moje prisustvo“, ispričao je svedok.

Dodao je da su novčano kažnjeni zbog nestanka bombi.

„Disciplinski postupak pokrenula je brigada iz Sremske Mitrovice. Blažić se nije uzbudio zbog nedostataka, a na moje insistiranje da se pokrene postupak, učinio je to tek sedam dana kasnije, kada smo izvestili o nestanku. U kasarni je bilo preko 200 ljudi. U trenutku nestanka, sva ubojna sredstva bila su kod mene, nisu bila zaključana, pa je svako mogao da dođe do njih“, rekao je Miletić.

I vojnik Predrag Puhać je govorio o starijem Blažiću.

„Sada sam potpukovnik. Te 1994. godine, potpukovnik je došao na privremeni rad i tada sam ga upoznao. Tada sam čuo od Radiše da je bio u Istočnoj Slavoniji, gde je vladao haos i da je mogao da uzme šta god hoće, uključujući oružje koje je Vojska Jugoslavije proglasila nekorisnim“, rekao je Puhać.

Naglasio je da se Radiša Blažić hvalio da može da uzme koliko god oružja želi, kao i da je čuo od vojnika da se bavio švercom oružja. Takođe, istakao je da su tada kod Radiše Blažića pronađene dve puške, koje više nisu mogle da se nađu u magacinima Vojske Jugoslavije, već da se nalazilo kod hrvatskih pobunjenika, među kojima je bila i veoma poznata puška „Tompson“.

Bonus video: Dolazak porodica ubijenih na suđenje Urošu Blažiću