"Kući sam, legam, ne mogu da odim, ali sam živ": Progovorio muškarac koji je greškom poglašen mrtvim na Univerzitetsko-kliničkom centru u Nišu

"Kući sam, legam, ne mogu da odim, al’ sam živ. Čuo sam da su pričali da sam mrtav, al’ nisam", kratko je kazao ovaj Togačevčanin koji se u porodičnom domu oporavlja od zdravstvenih tegoba zbog kojih je i završio u bolnici.

Stojilković je 6. januara pao na ulici i udario glavom u beton usled čega je zadobio teške telesne povrede, pa je najpre zbrinut u bolnici u Leskovcu, a zatim je prebačen u niški Univerzitetski klinički centar gde je došlo do zabune. Šta se zapravo desilo i kako je ipak utvrđeno da je posredi greška, svedoči Srđanova rođena sestra Nevenka Mladenović.

"Svakog popodneva smo odlazili u nišku bolnicu, mnogo smo brinuli za Srđana. Jedno popodne kad smo došli, nisu nam dozvolili da uđemo kod njega, sestre su nam kazale da nema potrebe da ga obilazimo jer on ne komunicira, da je u komi, te da se samo čeka trenutak njegove smrti. Još su nam kazale da pozovemo sutradan oko 11 sati kad se daju informacije o bolesnicima", opisuje Nevenka golgotu koju je prošla Srđanova porodica.

Kako dalje navodi, čitavu noć nije spavala, jedva je čekala da svane da vidi šta joj je s bratom.

"Mnogo smo brinuli, ćerka me je neprestano pitala: Mama, jesi zvala da vidiš šta je s ujkom? U 11 sati, kako mi je rečeno, pozvala sam nišku bolnicu. Javila se sestra sa šaltera, ja pitam da li mogu da dobijem informaciju o stanju Srđana Stojilkovića iz Togačevca kod Leskovca. Ona mi je kazala da sačekam da odnese telefon doktoru. Ponovila sam pitanje i čula kako je uzdahnuo, a zatim mi je kazao: On je preminuo u 9:30. Dođite sutra u 10 sati po papire, dva sata mora da stoji na odeljenju a posle će biti prebačen u kapelu u Leskovac", priča sestra navodnog mrtvaca.

Nevenka, očajna zbog strašne vesti, počinje s pripremama za Srđanovu sahranu.

"Sve sam spremila, ujutro smo samo poterali prase u pekaru, a zatim produžili u leskovačku bolnicu da preuzmemo telo. Međutim, stražari su nam kazali da nisu imali nikakav prijem tela iz Niša. Preporučili su nam čoveka koji se bavi pogrebnim uslugama i objasnili da je najbolje da s njim krenemo u Niš, jer nećemo moći da leš doteramo našim kolima. Otišla sam kod tog čoveka, uzela svu pogrebnu opremu, a on je kontaktirao neke ljude u Nišu i upozorio me da je izgleda došlo do greške, te da je preminuli imenjak moga brata iz Kruševca. Zatim je on svojim vozilom krenuo za Niš, a mi našim za njim. Otišli smo u kapelu gde mi je rečeo da treba da platim 35.000 dinara jer je Srđanovo telo bilo kod njih. Kazala sam im: Hoću da platim, ali za pravog Srđana koji je rođen 1970, a ne da sahranjujem nekog Kruševljanina. Na to su mi odgovorili da je to samo greška u dokumentaciji, a da je mrtvac u njihovoj kapeli zaista moj brat. Međutim, nisam htela da odustanem nego sam im kazala da hoću da vidim leš. I blagajnica i taj službenik u kapeli su me čudno pogledali, ali sam nastavila da zahtevam: Hoću da vidim leš, da utvrdim je li moj ili nije, neću da mrdnem odavde! Na kraju mi odobriše da uđem u kapelu, čim sam pogledala leš za koji su tvrdili da moj brat, odmah sam shvatila da to nije on. Kažem im: Nije to moj leš! Oni su nastavili da me ubeđuju da to jeste Srđan, a kad su shvatili da neću odustati poslali su me u Klinički centar. Otišli smo tamo, stražar me je odveo na drugi sprat i našao lekara koji mi je kazao: Slušajte me dobro, Srđan Stojiljković 1973. godište je preminuo, a Srđan Stojilković 1970. godište je prebačen na lečenje u Leskovac. Kazala sam: Jao, šta mi radite ovo! Nisam znala šta da mislim. Pogrebnik nam reče da će pozvati kolegu u Leskovcu da proveri da li je Srđan u bolnici, da bi nam ubrzo kazao da mu je taj prijatelj javio da ga nema. Pali smo u totalni očaj. Opet smo se vratili u Klinički centar, lekar je pozvao bolnicu u Leskovcu gde nam je potvrđeno da je brat na intenzivnoj hirurgiji u toj ustanovi Odahnula sam, vratila pogrebnu opremu i platila samo put do Niša", rekla nam je Nevenka.

Kaže da je sad najvažnije da je Srđan stigao kući i da se oporavlja.

"Niko ga nije udario, sam je pao. Lekari su učinili sve da mu pomognu, ne mogu da ih krivim za tu grešku jer je oni nisu napravili nego onaj ko je vodio evidenciju. Bratu teško pada sve to što ga je snašlo, naročito što još ne može da ustaje iz kreveta, oporaviće se, ali mi nikad nećemo zaboraviti koliku smo traumu preživeli zbog nečije omaške", zaključila je Nevenka.