Sporazum o priznanju krivice legalan je način da se okonča krivični postupak i njegov značaj je višestruk, ali istovremeno je u političkom smislu podložan je zloupotrebi i kako objašnjava advokat Ivan Ninić za Nova.rs, nema načina da se to spreči jer je pravo okrivljenog da prizna delo koje mu stavlja na teret. Takve primere imali smo priliku više puta da vidimo u pompezno najavljenoj borbi vrha države sa kriminalom, u slučajevima poput Savamale.
Da bi se razumelo na koji način se jedan legalan i dobar institut zloupotrebljava u lične i političke svrhe, potrebno je razumeti na koji način on funkcioniše. Krenimo redom.
Šta je sporazum o prizanju krivičnog dela?
Naš pravni sistem od 2009. godine poznaje institut sporazuma o priznanju krivičnog dela, a reč je o mehanizmu koji je propisan odredbama Zakona o krivičnom postupku.
„Sporazum o priznanju krivičnog dela javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti u svakom momentu, počev od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa sve do završetka glavnog pretresa. To znači da je sporazum moguće zaključiti i pre podizanja optužnice i u tom slučaju javni tužilac će zajedno sa sporazumom dostaviti sudu i optužnicu koja čini sastavni deo sporazuma“, objašnjava advokat Ivan Ninić.
Prilikom zaključenja sporazuma u pisanoj formi okrivljeni mora imati branioca, objašnjava advokat. Sporazum u svemu zamenjuje sudsku presudu i njegova sadržina je striktno definisana zakonom, tako da između ostalog sadrži opis krivičnog dela, priznanje optuženog da je izvršio krivično delo, kao i sporazum o vrsti kazne.
„Sam sporazum o priznanju krivičnog dela je apsolutno legalan način da se okonča krivični postupak. Na taj način skraćuje se put do presude, smanjuju se sudski troškovi na strani okrivljenog i ujedno se rasterećuju sudovi i tužilaštva. Jedni problem je što su u političkom smislu podložni zloupotrebi i što nema načina da se to spreči, jer pravo okrivljenog je da prizna delo koje mu se stavlja na teret. A, naročito ukoliko je prethodno dogovorio konstrukciju koju treba da prizna i visinu kazne i to je uglavnom povoljniji ishod krivičnog postupka za okrivljenog od same presude“, kaže Ninić.
Šta se događa iza zatvorenih vrata prilikom sklapanja ovakvih sporazuma, često nikada ne saznamo, ali bi se, prema nekim neformalnim procenama, mogli koristiti i
Od kako je krenula akcija borbe protiv kriminala koju je najavio predsednik Aleksandar Vučić, dva takva sporazuma su sklopljena – sa Ilijom Milačićem, bivšim načelnikom SBPOK-a i Markom Andrićem Kuzmanom, koji je označen kao kontakt kriminalne grupe Veljka Belivuka povezan sa ubistvom Nišlije Milana Ljepoje.
Na isti način nedavno je rešen i slučaj poznatog repera Stefana Đurića Raste, pošto je sa Prvim osnovnim sudom zajedno sa Lukom B. sklopio sporazum o priznanju krivice.
Afera Savamala
Primer koji možda najbolje oslikava kako u praksi funkcionišu priznanja kada tužilac u rukama ima politički osetljiv predmet, jeste slučaj rušenja u Hercegovačkoj, još poznat kao i slučaj „rušenja u Savamali“.
„Prvobitna ideja vrha vlasti je bila da niko ne bude kriv, a onda kada su shvatili da je vrag odneo šalu, našli su solomonsko rešenje. Za vandalizam endemskih razmera samo je šef smene beogradske policije osuđen uslovno na pet meseci zatvora i to upravo kroz sporazum o priznanju krivičnog dela“, priča Ninić.
Tada javnost saznaje za ime Gorana Stamenkovića, šefa smene policijske stanice kojoj su građani prijavljivali bespravno rušenje u Hercegovačkoj ulici.
„Tu vidimo da se Stamenković odriče prava da se brani, da uđe u sudski postupak, da na glavnom pretresu upozna i sudsko veće i javnost ko stoji iz „Savamale“. Dakle, okrivljeni je svesno prihvatio da samo on bude žrtvovan, iako je više nego očigledno da je on, po prirodi svog radnog mesta u policiji, izvršavao nečije naloge „odozgo“ i da ne može biti jedini optuženi“, podvlači Ninić.
Ovim priznanjem i uslovnom osudom policajac Stamenković je pre svega sačuvao radno mesto u MUP-u, a ujedno je i zaštitio krupne zverke poput Nebojše Stefanovića ili Gorana Vesića, smatra advokat.
„I ne samo njih, nego i huligane izvršioce i poznatu privatnu kompaniju koja im je ustupila mehanizaciju. Ovo je flagrantan primer kako jedan sporazum o priznanju krivice ima političku dimenziju i kako služi za trange-frange potkusurivanje. Videli smo da vlast baš na ovaj način želi da ubedi javnost da je predmet „Savamala“ rešen, ali juče smo mogli da vidimo da to blefiranje ipak ne prolazi kod Evropskog parlamenta“, kaže Ninić.
Slučaj Veljka Belivuka i sluđivanje javnosti
Javnost u Srbiji od 4. februara, kada su pirpadnici BIA i MUP uhapsili Veljka Belivuka i njegovu ekipu, pa sve do danas, pomno prati ovaj slučaj, iako on sve više počinje da liči na svojevrsni krimi-rijaliti.
Istraga se vodi u programu uživo, fotografije obezglavljenih nagih žrtava se objavljuju u udarnom terminu na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, uz upozorenje da sklonimo decu od televizora, a presude se štampaju u velikim tiražima dnevnih režimskih listova.
Tako smo gotovo istovremeno suočeni sa nekoliko afera, sa potpuno nejasnom slikom o njihovoj povezanosti, učesnicima i evenutalnim posledicama.
„Uopšte nije slučajno to što nam se na tabloidan način prezentuje jedan galimatijas u kome su optužbe teška krivična dela koja se pripisuju grupi Veljka Belivuka, a u istom košu su optužbe za pljačku preko Uprave carina, prisluškivanje predsednika republike, navodni pokušaj atentata, teške zloupotrebe ovlašćenja i službenog položaja u MUP-u koje su za posledicu imale čak i ubistva lica koja su bila „na merama“. Kreirana je atmosfera da se ne zna da li je u svemu ovome čestvovalo troje ili 300 ljudi, pa je utisak da imena tek treba da budu izvučena iz „bubnja“ i da se ko će biti žrtvovan i pod kojim uslovima“, kaže Ninić.
Za sada je sigurno da Nebojša Stefanović neće, jer je i sam Vučić rekao da je on imao „objektivnu odgovornost“, što nas upućuje na zaključak da može imati samo političku i moralnu odgovornost, ali ne i krivičnu.
Ovoliko sluđivanje javnosti, smatra Ninić, zapravo je u funkciji pripreme terena za dogovore, kompromise i na kraju pravljenje sporazuma o priznanju krivice.
„Izjave Aleksandara Kajmakovića, Slaviše Kokeze, Dijane Hrkalović, Miloša Tomića, Nemanje Manjka i drugih koji su povezani sa Nebojšom Stefanovićem uzete su u svojstvu građana i to znači da svi oni još uvek nemaju status osumnjičenog lica. A ono što su do sada izjavili i potpisali u policiji uopšte ne može biti korišćeno u krivičnom postupku. To znači da sledi novi krug saslušanja pred javnim tužiocem i tek će ti iskazi u krivično-pravnom smislu proizvoditi dokaznu snagu“, objašnjava advokat.
Podseća i da bi takav slučaj mogao biti sa Goranom Papićem, kumom Nebojše Stefanovića, koji je trenutno u pritvoru. On još uvek ima prostora da napravi sporazum sa tužilaštvom u zamenu za slobodu, da ne bi nagrabusio za neke druge, dosta ozbiljije stvari, kaže Ninić.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar