Decenijama su gazdovali srpskim podzemljem a očišćeni su za tri meseca: Kako je ubistvo Arkana pokrenulo pokolj kakav do tada nije viđen na ulicama Beograda

Stara je priča u podzemlju da i ubica daje čitulju, ponekad i najveću, tako da odavanje počasti i poslednji pozdrav "komandantu" mnogima nije pomoglo. U naredna tri meseca na beogradskim ulicama usledio je pokolj koji do tada nije zapamćen, a ubijeni su ljudi čija su se imena na ulici izgovarale šapatom.

Da li je u pitanju bila stvarno osveta za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana ili je njegovo ubistvo bilo izgovor za uklanjanje konkurencije i preuzimanje tržišta droge verovatno nikada neće biti pouzdano utvrđeno.

Mirko Tomić Bosanac

Prvo zvučnije ime "palo" je 13. februara 2000. baš u Zemunu, kada je ubijen Mirko Tomić, zvani Mirko Bosanac. Njegovo ubistvo se stavlja na teret pripadnicima zemunskog klana, čije su vođe bili Dušan Spasojević i Mile Luković, ali je do danas ostalo nejasno da li su svog "komšiju" likvidirali zbog osvete ili ličnog interesa, jer su bili u sukobu sa njim. Naime, pokojni Tomić je bio blizak sa Surčincima, na čijem čelu je tada bio Ljubiša Buha Čume, kasniji svedok saradnik na suđenju pripadnicima zemunskog klana. U to vreme je bilo dovoljno i prijateljstvo sa pogrešnim čovekom da neko bude ubijen. Zemunci, uz podršku Milorada Ulemeka Legije koji je tada bio još uvek službenik MUP Srbije, onog njenog ozloglašenog, tajnog dela Državne bezbednosti, ali i drugih policijskih struktura, imali su prećutnu dozvolu da uklone sve koji im smetaju, a među prvima na tom spisku bio je upravo Bosanac.

Tog 13. februara Tomić se vozio "golfom" u Bulevaru Nikole Tesle na Novom Beogradu iz pravca Zemuna, kada mu se približio automobil sa napadačima. Kada su sustigli Tomića, otvorili su prozore i zapucali, a potom dodali gas i nestali. "Golf" je nastavio da se inercijom kreće i zaustavio se tek kod zgrade nekadašnjeg CK, gde se sada nalazi  TC "Ušće". Policajci koji su obavili uviđaj pronašli su tridesetak zrna, ali ne i čaure, koje su ostale u kolima iz kojih je pucano.

U automobilu ubijenog Tomića pronađena je velika suma tadašnjih nemačkih marka i dinara, ali za njega se govorilo da je sklon kocki i da je trošio velike svote novca za "zelenim stolom". Kasnije je svedok saradnik u suđenju Zemuncima Dejan Milenković Bagzi naveo da je direktni izvršilac bio Mile Luković Kum, a da je automobil vozio Nikola Bajić, a prisutan je bio i Sretko Kalinić.

Radoslav Trlajić Bata Trlaja

Još zvučnije ime "palo" je 25. februara, u pitanju je biio vođa bežanijskog klana Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja. Za razliku od većine protagonista tog vremena, on u kriminal nije ušao zbog novca, već zbog avanture. Njegova likvidacija je bila brutalna i bezobzirna, ali i dobro isplanirana, jer ga je čekalo nekoliko ekipa egzekutora jer Bata Trlaja nije smeo da preživi napad.

Ubijen je u "svom kraju" u novobeogradskim blokovima, a kao zvanično mesto smrti vodi se Ulica Ivana Ribara 142 ispred čijeg ulaza je pronađen, na oko 500 metara od mesta gde je živeo. Pošto je Trlaja navodno radio sa drogom, sasvim je moguće da je prvenstveni motiv zapravo bio preuzimanje tržišta, a ne umešanost u likvidaciju Arkana. Prva ekipa ubica čekala je Trlajića na parkingu zgrade u kojoj je živeo, oko 22.30, a verovatno su ga pre toga pratili. Navodno je i u okolnim ulicama bilo raspoređenih timova koji su, po potrebi, trebalo da ga napadnu ukoliko počne da beži tim putem.

Trlajić je primetio napadače i pokušao je da fkumakne BMW-om kada su oni zapucali na njega i ranili ga. Trlaja je izgubio kontrolu nad automobilom i sleteo sa puta u jarak i prevrnuo se. Uspeo je da se izvuče i počeo je da beži pešice, ali su ubice bile uporne, sustigli su ga i dokrajčili. Policija je posle ubistva pretražila okolinu i pronašla dve automatske puške iz kojih je pucano na Trlaju. Kasnije je policija pronašla i "audi" koji su napadači koristili i u njemu treću automatsku pušku. 

Zanimljivo je da je u vreme ubistva Trlajić bio predsednik FK "Bežanija", najmaleroznijeg fudbalskog kluba u Srbiji, kojem su ubijena čak tri predsednika. Ostao je u javnosti upamćen po rečenici koju je rekao u kultnom dokumentarcu "Vidimo se u čitulji", kada je kriminalnu scenu u Beogradu opisao kao "mala bara, puna krokodila".

Branislav Lainović Dugi

Za razliku od drugih žrtava, Branislav Lainović Dugi bio je Novosađanin koji je "držao" taj grad, ali je i on ubijen u Beogradu, u Ustaničkoj ulici u blizini hotela "Srbija", 20. marta, oko 16.45 časova. Za razliku od drugih žrtava, on nije ubijen u kolima, već dok je stajao na ulici i pričao mobilnim telefonom. Naime, Lainović je stajao pored autobuske stanice u Ustaničkoj, razgovarao je sa nekim, verovatno osobom koja je umešana u njegovu likvidaciju, kada mu je sa leđa prišao ubica i ispalio mu hitac u potiljak. Lainović se srušio na asfalt, a ubica je iskoristio metež koji je nastao i izgubio se sa mesta zločina.

Zanimljivo je da je nestao i mobilni telefon kojim je Lainović razgovarao u trenutku smrti i policija je dugo sumnjala da je neko iz ekipe ubica sklonio mobilni telefon. Na kraju se ispostavilo da ga je ukrao mladić koji se slučajno našao na autobuskoj stanici i video priliku za dobrom zaradom kada je žrtvi ispao mobilni iz ruke. Dok je policija pronašla mobilni, on je već promenio nekoliko ruku i bio je praktično beskoristan kao dokaz.

Neokoliko godina kasnije, u sudnici Specijalnog suda u Ustaničkoj ulici, tokom postupka protiv članova zemunskog klana, svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi potvrdio je da Zemunci stoje iza likvidacije Lainovića, a da mu je u potiljak pucao Miloš Simović.

Kao i mnogi kriminalci svog vremena, i Lainović je karijeru započeo u inostranstvu, a početkom devedesetih vratio se u tadašnju Jugoslaviju i brzo preuzeo primat u Novom Sadu. Sa početkom raspada u bivšoj Jugoslaviji i izbijanjem rata, otišao je u Srpsku gardu na čijem čelu je bio Đorđe Božović Giška. Posle Giškine pogibije u Gospiću, Lainović je formalno preuzeo komandu nad Srpskom gardom, koja je i vojno i politički bila takmac Srpskoj dobrovoljačkoj gardi sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Ipak, pod Lainovićevom komandom, Srpska garda polako odumire, a po nekim glasinama, deo oružja te paravojne formacije je preko Lainovića završio na tržištu. Lainović je sahranjen u Novom Sadu 23. marta 2000. godine.

Zoran Davidović Ćanda

Jedan od ljudi koji je bio prisutan na Lainovićevoj sahrani bio je i Zoran Davidović Ćanda, član miljakovićke grupe, na čijem čelu je bio Zoran Uskoković Skole. Ćanda je bio poznat i kao momak sa kojim se tada zabavljala pevačica Jelena Karleuša, što je bila uobičajeni tip romanse tih godina - pevačica i kriminalac. Ćanda nije stigao ni da ožali svog prijatelja Lainovića, kada je na Novom Beogradu, u blizini auto-puta, uleteo u zasedu, za koje se sumnja da su postavili pripadnici zemunskog klana.

Sa Ćandom je u kolima bio i Ivan Stojanović, čovek koji nije bio iz kriminalnog miljea. Iako je Davidović posedovao blindirani automobil, u Novi Sad je otputovao normalnim vozilom, ali antentatori to nisu znali. Postoje dve verzije ovog ubistva, po prvoj, u napadu je korišćen "audi" iz koga je pucano, a po drugoj, napadači su koristili jedno vozilo za presretanje, a pucano je iz kombija čija su se vrata otvarala klizno, a unutra je bio puškomitraljez. Uglavnom, policija je na uviđaju pronašla oko 80 čaura.

"Audi" koji je korišćen u napadu, nađen je spaljen u Hercegovačkoj ulici u Zemunu. Inače, automobil u kojem su ubijeni Davidović i Stojanović, bio je vlasništvo Mirka Bosanca, ubijenog mesec dana ranije.

Zanimljivo je da je u neposrednoj blizini pucnjave bila patrola saobraćajne policije, ali su saobraćajci, kada su čuli rafale, uradili jedino što su mogli - zalegli su, sačekali da se pucnjava završi, pa tek posle nekoliko minuta ustali, kada su bili sigurni da su napadači umakli.

Zoran Uskoković Skole

Možda i najveći "igrač" koji je stradao u prvom naletu "osvete" za Arkana, bio je Zoran Uskoković Skole, za koga se sumnjalo da je jedan od organizatora atentata u "Interkontinentalu". Iako je Skole dao čitulju Ražnatoviću i u medijima izjavljivao da nema nikakve veze sa trostrukim ubistvom u beogradskom hotelu, to nije otklonilo sumnju. Prvi atentat na njega je pokušan 25. aprila, kada je u ulazu zgrade u kojoj je živeo aktiviran eksploziv, pošto je pre toga neko pozvao Skoleta da siđe.

Detonacija je uništila ulaz i oštetila čak šest stanova koji su se nalazili u vertikali gde je postavljena bomba, ali je Skole ostao neokrznut. Sreća je Zorana Uskokovića napustila dva dana kasnije 27. aprila, kada je izvršen novi napad.

Sve se događala u po bela dana, oko 16.45 časova, između Vidikovca i Petlovog Brda. Skole je imao pratnju, ali su se oni izgubili posle prvog napada, vozač "audija" u kome se Uskoković nalazio dao je gas i prošao kroz punu raskrsnicu, ali napadači nisu odustajali. Prvo je ubijen Skloletov telohranitelj, inače policajac, Miloš Stevanović, a onda je u kolima izrešetan i sam Uskoković. Preživeo je, iako ranjen, samo vozač Petar Jokić.

Skole je bio vođa miljakovačkog klana i već je bio u lošim odnosima sa Arkanom. Iako su ranije sarađivali, rastali su se posle nesuglasica oko novca od transfera fudbalera Nikole Lazetića. Skole je mislio da treba da dobije polovinu novca od tog transfera, ali je Arkan mislio drugačije i na tome je ostalo sve do 15. januara 2000. godine kada je u "Interkontinentalu" ubijen Ražnatović i još dvojica ljudi. Kao izvršilac je označen Dobrosav Gavrić, a nakon toga usledila je odmazda samozvanih osvetnika, članova zemunskog klana.

Bilo je dovoljno i samo poznanstvo sa Gavrićem i ostalim učesnicima u Arkanovom ubistvu da neko bude ubijen. Ipak, ostaće verovatno zauvek neodgovoreno ko je sve učestvovao u zaveri da se ubije Željko Ražnaotović Arkan, a sigurno je da neki od ljudi sa spiska za odstrel su stradali ne zbog Arkana, već zbog sebičnih interesa Zemunaca.

Jedno je, ipak, gotovo izvesno, ni Arkanovo ubistvo niti osveta zbog smrti Arkana, ne bi mogli biti sprovedeni bez, makar prećutne, dozvole ljudi iz najvišeg tadašnjeg državnog vrha.

BONUS VIDEO:  Hapšenje osumnjičenih za ubistvo Zorana Uskokovića Malog Skoleta