“Prilike se zaoštravaju iz dana u dan. Da se razumemo: mala bara, puno krokodila. Socijalno su svi ugroženi, a tužno je što ne umeju da prave pare, da pronađu sebe. Najjeftinija zabava im je da kupe ‘tetejac’ za 300, 400 maraka, da pucaju kako bi svoje ime videli u novinama. Devedeset odsto svega što rade nije finansijski motivisano. Sve zajedno da ih istreseš iz gaća ne bi našao 10 maraka… Ne mogu ja da idem i javno pucam, a posle toga kao pravim neki biznis. Kakav biznis? Oni prave zajebanciju. Najlakše im je da se našmrču heroina ili kokaina, zapašu oružje i upucavaju ljude bez razloga. Zna se kad Italijan ubija, kad ubijaju Kolumbijci… Kad ih ispale za milion dolara. A ovi? Da ih pitaš zašto to rade, ne bi znali da kažu.”.... Ove čuvene proročke rečenice izrekao je Radoslav Trlajić poznatiji i kao "Bata Trlaja", još jedan kako bi rekli rečnikom 1990-tih, momak sa vrelog beogradskog asfalta čija likvidacija nikada do kraja nije razjašnjena.
Tog 25. februara 2000. godine oko 22.30 časova Radoslav Trlajić u svom BMW približavao se zgradi u ulici Dr Ivana Ribara 118 u kojoj je živeo. Pred zgradom primetio je napadače (broj se razlikuje: prema jednoj verziji bilo ih je troje, a drugoj četvoro) kako pokušavaju da se sakriju među automobilima na slabo osvetljenom parkingu. Kada je video sa su ga spazili i repetirali oružje, Trlajić je dodao gas sa namerom da pokuša da izbegne smrt. Napadači su iz automatskih pušaka (najverovatnije sistema kalašnjikov) otvorili vatru i kišom metaka zasuli Trlajića i tom prilikom uspeli su da ga rane.
Trlajić je svojim vozilom uspeo da pređe nekih 200 metara, a onda je BMW sleteo u jarak. Ranjeni Trlajić uspeo je da se izvuče iz automobila i ranjen krenuo je da beži preko livade ka prema obližnjim zgradama, ali su ga kod broja 142 napadači sustigli i kada je pao na zemlju otvorili vatru iz oružja. Na pločniku ostalo je da leži beživotno telo Trlajića, a napadači su seli u audi i pobegli pre nego što je policijska patrola posle prijave pucnjave stigla na mesto zločina.
Tokom uviđaja, od mesta prve i zadnje pucnjave policija je pronašla veliki broj čaura različitog kalibra, ali i dve automatske puške kalibra 7,62 mm, jedan pištolj i okvir za pušku. Policija je širom pretragom otkrila zapaljen audi u kome je bila još jedna automatska puška i stare policijske uniforme. Kako su tad pisali mediji ono što je interesantno u ovoj likvidaciji bilo je to što su svi tragovi koji bi mogli da odvedu do ubica bili uklonjeni. Čak je istraga utvrdila da je pištolj koji je pronađen pripadao Trlajiću i da mu je ispao dok je bežao od napadača.
Ubistvo Radoslava Trlajića, poznatijeg kao „Bata Trlaja“ dogodilo se samo mesec i po dana od ubistva Željka Ražnatovića Arkana i 14 dana od likvidacije ministra odbrane SRJ Pavla Bulatovića.
Ovo ubistvo veoma je odjeknulo u srpskoj prestonici jer se radilo o osobi koja je pripadala takozvanoj „staroj gardi“. Trlajić je takođe bio u tom trenutku jedan od malobrojnih aktera dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“, koji je među tadašnjom mlađom populaciom doživeo silan uspeh, da su neke mlađe generacije počele da kopiraju aktere tog filma.
Ko bi mogao da ubije Batu Trlaju
Radoslav Trlajić spadao je u srednju generaciju, koja je dovođena u vezu sa kriminalom. Tih 1990-tih ostao je bez nekoliko dobrih prijatelja. Naime u njegovom restoranu koji se nalazio u bašti FK Bežanija automatskim oružjem izrešetan je bio Slaviša Pavić Pirke, Napadači su i ovaj put iz zasede i iz mraka otvorili vatru, pa je bilo dosta ranjenih među njima i muzičari i pevačica, ali i gosti.
Jedna od tvrdnji koja nikad nije potvrđena, ali ni demantovana, bila je da je Trlajića ubio zemunski klan, kada je po čuvenoj maksimi „Mala bara puna krokodila“ počelo uklanjanje konkurencije sa beogradskih ulica, kada su zbrisani bili stvarni, ali i zamišljeni suparnici.
Postojala je i teorija o nerasčišćenim računima u trgovini narkoticima. Pripadnici SUP Beograd uhapsili su ga u pošti na Bežanijskoj kosi marta 1998. godine, sumnjičeći ga da je organizovao transport četiri kilograma kokaina. I ova priča je pala u vodu jer nije bilo dokaza.
Gradom se pričalo da se nekoliko meseci pred smrt posvađao sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, koji je kasnije isto ubijen, a spominjan je kao organizator ubistva Željka Ražnatovića Arkana.
Rani gresi
Trlajić se spominjao i kao osoba koja je na leđina nosila Aleksandra Kristijana Golubovića, kada je ovaj pobegao iz Petog opštinskog suda skokom sa trećeg sprata kada je povredio nogu.
Spominje se da je početkom 1990- tih otišao na ratište kad je počelo u Bosni i Hercegovini o čemu je naširoko i nadugačko pričao što je ostalo zabeleženo:
„Balija je izvadio nekoliko kilograma zlata u nakitu. Uzeli smo to i ostavili mu 48 sati da se iseli iz kuće, da sve to napusti. Onda je u igru upala tamošnja vlast. Potplatio je u njoj neke ljude i mi smo pohapšeni. Verovatno je trebalo da budemo i pobijeni. Turčin je to debelo platio našima tamo. Ko zna koliko. Pretpostavljam 200.000 ili 300.000 maraka. Iako su ga neki smatrali kriminalcem, on se ljutio zbog toga i nije voleo da ga tako nazivaju.
Trlajić je 1990-tih ostao upamćen i po toples barovima širom Beograda i po Sremu gde su plesale Ruskinje i Ukrajinke.
Neki su ga dovodili u vezu i sa „pajser brigadama“ koje su se posebno 1996, 1997, obračunavale sac studentima, đacima i opozicijom tokom višemesečnih protesta na beogradskim ulicama. Neki policajci su tvrdili da je Trlajića angažovao JUL tad najmoćnija stranka u Srbiji i da zbog toga niko nikad nije privođen iako je policija znala ko to radi.
Za Trlajića se u beogradskom podzemlju odavno govorilo da je na „crnoj listi“. O poslovima vođe novobeogradskog klana uglavnom se sve znalo. Pripadnici SUP Beograd uhapsili su ga marta 1998. godine sumnjičeći ga da je organizovao transport sa gotovo četiri kilograma kokaina. Uhapšen je u pošti na Bežanijskoj kosi sa još četvoricom prijatelja.
Nekoliko meseci pred smrt, Trlaja se posvađao sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, čovekom koji je bio pominjan kao organizator ubistva Željka Ražnatovića Arkana, ali nikad nije razjašnjeno oko čega su se sukobili. Trlajić će ostati upamćen i kao čovek koji je na leđima nosio Kristijana Golubovića kad je ovaj, prilikom bekstva, povredio nogu skočivši s trećeg sprata Petog opštinskog suda u Beogradu. Međutim, ubistvo Trlajića ipak se povezuje kao deo osvete zbog likvidacije Željka Ražnatovića, iako nije do kraja razjašnjena niti dokazana njegova eventuallna umešanost. Jedino je poznato da su pojedini članovi bežanijskog kriminalnog klana kasnije optuženi i osuđeni za ubistvo komndanta SDG.
– Trlajića je policija povezivala s trgovinom narkoticima, kao i sa toples-barovima širom Vojvodine, kojima je „pozajmljivao“ igračice – ispričao je sagovornik Kurira.
Mala bara, mnogo krokodila
Radoslav Trlajić je u beogradskom podzemlju bio poznat po rečenici: „Mala bara, mnogo krokodila“, kojom je opisao ono što se dešavalo devedesetih godina u Srbiji. Prema nekim izvorima, motiv njegovog ubistva su neraščišćeni računi u trgovini drogom.
– On nije uspeo da plati oko pet kilograma kokaina, vrednih oko dva miliona maraka. Tu drogu je policija zaplenila u pošti na Bežanijskoj kosi u martu 1998. Tada je Trlajić uhapšen s trojicom saučesnika dok su preuzimali paket od izvesnog Karlosa iz Kolumbije – podseća naš izvor.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare