"Ošamario bi me kad izgubim meč": Bežala je od rođenog oca, pa postala jedna od najboljih na svetu

Iza francuskog dresa i pehara krila se surova realnost odrastanja uz oca Džima Pirsa, koji je kroz fizičko i psihičko maltretiranje držao potpunu kontrolu nad njenim životom.

Ta priča o strahu i pritisku često se na našim prostorima poredi sa sudbinom Jelene Dokić.

Iako rođena u Kanadi, Meri je sa 13 godina prešla pod zastavu Francuske. Tada je već bila uvučena u mašineriju svog oca, on je napustio posao, porodica je živela po turnirima, a Meri je izbačena iz škole da bi se posvetila isključivo tenisu.

Strah je bio glavni pokretač, a otac joj je, pokazujući vreću sa novcem, jasno stavio do znanja da od njenih pobeda zavisi goli opstanak porodice.

"Ošamario bi me kad bih izgubila meč, a nekad i kad bih po njegovom mišljenju loše trenirala. Igrala sam tenis jer nisam imala izbora. Morala sam da pobeđujem jer sam se bojala šta će se dogoditi u suprotnom", priznala je Meri kasnije, ističući da su joj brat David i majka bili jedini oslonac.

Haos koji je Džim Pirs pravio na tribinama naterao je čelnike tenisa da reaguju. Njegovi ispadi i agresija doveli su do uvođenja takozvanog "Pravila Džima Pirsa" 1993. godine, čime je on postao prvi član porodice kojem je zvanično zabranjen pristup turnirima.

Iste godine Meri je presekla svaki kontakt sa njim, otpustila ga kao trenera i tražila sudsku zabranu prilaska. Ipak, progon se nastavio, pa je godinama morala da angažuje i telohranitelje kako bi se osećala bezbedno na terenu.

Uprkos takvim ožiljcima, Meri Pirs je uspela da dotakne zvezde. Osvojila je Australijan open i Rolan Garos, upisavši se u večnost francuskog tenisa, ali je cena tih uspeha bila prevelika.