12
“Išao sam u Socijalno da pitam za kolica, rekli su mi da im ne odgovara šifra bolesti. Mogu da podnesem zahtev, ali kolica verovatno neću dobiti‘‘, ovako Zoran opisuje prepreku na koju je naišao kada je za sina zvaničnim putem hteo da obezbedi invalidska kolica. Onda je pomoć potražio preko društvenih mreža. Dobri ljudi su mu, kaže, obećali kolica, koja je očekivao baš u danu kada je njega i njegovog sina posetila ekipa našeg portala u selu Bukurovac kod Kragujevca.
Zoran Vidojević i njegov sin Ivica (47) žive sami u trošnoj kući sagrađenoj od blata. Jedina prostorija koja se greje i koja je ujedno kuhinja, dnevna i spavaća soba, za Ivicu je ceo svet. U ta četiri zida, provodi i dane i noći i tako je već 23 godine otkako ga je bolest prikovala za krevet.
Ivici je kao mladiću od nepune 24 godine dijagnostikovan tumor na mozgu. Imao je dve operacije kojima je tumor uklonjen, ali mu je posle tih zahvata ostala „oduzeta“ cela desna strana. Ruku i nogu ne može da pomera, a da bi sačuvao vid imao je i operaciju na desnom oku.
Ivica je pre bolesti, priča otac, bio potpuo zdrav. Završio je mašinski zanat, prošao sve lekarske preglede, odslužio vojsku, počeo da traži posao, a onda se iznenada razboleo.
12
0
0
0
Ovaj mladi čovek, sada u potpunosti zavisi od drugih, a o njemu isključivo brine otac, koji je kao srčani bolesnik i sam narušenog zdravlja.
Njih dvojica, dane provode u staroj kući, bez tekuće vode i kupatila.
„Kada je lepo vreme, iznesem ga iz kuće, pa malo sedi napolju. Nema nikakvo društvo i želja mu je da ode sam do komšija u selu“, priča Zoran zbog čega je krenuo u potragu za invalidskim kolicima.
Dodaje da je njihova usamljenost počela pre tri godine, kada je Zoranu preminula supruga. Tada se ovaj otac posvetio celodnevnoj brizi o sinu, a porodcu su, priča on, posle toga zadesila još dva gubitka.
„Za tri godine, imam tri groba‘‘
„Prvo je preminula supruga, pa moj rođeni brat, a pre šest meseci i baba koja živela sa nama u kući. I o babi sam brinuo, ona je isto bila nepokretna, ali je pravila društvo Ivici. Imao je s kim da razgovara, dok ja napolju završavam neki posao. Sada za tri godine imam tri groba koja sam izneo na svojim leđima. Zbog troškova oko sahrana i podizanja spomenika, prekinuo sam izgradnju kuće koju sam započeo, a ova samo što se nije srušila“, jada se on.
Zoran, inače nekadašnji radnik kragujevačke „Zastave“, priča nam da je od otpremnine iz fabrike kupio traktor kojim obrađuje „malo zemlje“, a da je pre pet godina podigao kredit od 13.000 evra kako bi napravio „normalnu“ kuću za svoju porodicu.
Teška srca kaže, da je umesto na krov nad glavom, novac otišao na sahrane.
„Uradio sam temelj i sve zidove, ali nismo stigli da izlijemo ploču. Da mi je samo ploču da uradim i da dete prebacim tamo‘‘, nemoćno priča Zoran, dok dodaje da njegova mala penzija i dodatak za tuđu negu koji dobija Ivica, odlazi na lekove, hranu i komunalije.
Zoran sada strahuje od svake veće kiše i snega od kojih bi se urušio krov stare kuće, a poslednjih nekoliko dana, kako kaže, moli Boga da se ne desi zemljotres.
„Tražio sam kolica zbog očaja“
Zoran je pre nekoliko dana, revoltiran odgovorom koji su mu dali službenici u kragujevačkom RFZO, da njegov sin „nema šifru“ koja bi mu omogućila invalidska kolica o trošku države, svoju muku podelio na društvenim mrežama.
Ubrzo su mu se javili ljudi dobre volje, koji su besplatno ponudili invalidska kolica.
Iznenađen velikim odjekom svoje objave na Fejsbuku i brzom reakcijom humanih ljudi, navodi da je do sada dobio 12 sigurih ponuda za kolica.
Zahvalno kaže da su najbrži bili iz organizacije „Čep za hendikep“, koji su poslali kolica u Kragujevac i koja je trebalo da preuzme baš u danu kada ga je u Bukurovcu kod Kragujevca posetio naš portal.
„Samo želim da moj Ivica ima neki društveni život. Ide lepo vreme i hteo sam da mu obezbedim kolica da može sam da ode do sela. Staro društvo ga je zaboravilo, ali bar može da ode do komšija sa kojima je odrastao. Javilo mi se 12 ljudi koji žele da nam daju kolica. Nama su potrebna samo jedna. Zahvalan sam svima, jer su nam se našli i žele da pomognu. Siguran sam da ima još dosta porodica kojima su potrebna kolica i ja bi ih rado preusmerio na druge‘‘, skroman je otac Zoran.
Na kraju zaključuje i da mu nije bila namera da od nepoznatih ljudi traži milostinju, već da je želeo da dobije „samo jedna kolica“.
Međutim, kaže da su mu se javljali i ljudi iz dijaspore i iz mnogih domaćih organizacija i udruženja, pa je razgovor za naš portal iskoristio da se zahvali svima koji su ponudili pomoć.
BONUS VIDEO: Majku sina u invalidskim kolicima, komšiluk prijavio inspekciji zbog rampe za invalide
Pratite nas i na društvenim mrežama: