1
Ako bi Zrenjanin tražio novi simbol grada to bi mogla biti plastična flaša za vodu. Ona je najprisutniji artefakt i na ulici i u stanovima, najtraženiji artikl u prodavnicama i jedini izlaz za ovdašnje ljude koji decenijama nemaju ispravnu vodu za piće.
Voda iz ovdašnjeg vodovoda je zvanično zabranjena pre 17 godina zbog prisustva arsena u njoj, pa se deceniju i po Zrenjaninci dovijaju, svako na svoj način da utole žeđ, skuvaju ručak, operu sudove, istuširaju se…
Oni koji imaju novca je kupuju, oni koji nemaju snabdevaju se na takozvanoj eko-česmi gde se toči filtrirana voda (i sama sumnjivog kvaliteta), dok oni sa slabijim finansijskim mogućnostima ili oni koji nisu u stanju da idu do česme i tamo stoje u redovima, koriste onu koja im dolazi cevima, a ta voda nije dobra ni da se pogleda, a kamoli da se pije.
Zrenjaninska voda opovrgava ustaljeni opis da je to tečnost bez boje, mirisa i ukusa. Ima sve troje i ne zna se koje više odbija, dok je samo nevidljiv toksični arsen zbog čega je i zabranjena.
Kod javne ili eko- česme (jedine u gradu, još tri takve postoje u Melencima, Elemiru i Kleku) zatičemo nekoliko Zrenjaninaca koji u plastične balone od pet ili šest litara toče vodu. Smenjuju se na šest česama i ovaj put nije bila gužva, ali kažu kako se ponekad čeka i po pola sata pa i više dok se ne dođe na red. Neki je tovare na bicikl, drugi u automobile, a oni koji su u blizini nose je u rukama. Većina nije raspoložena za razgovor, dosta im je muke i žaljenja, jer su odavno shvatili da se njihov problem neće skoro rešiti pa su već sviknuti da usred Evrope u 21. veku izigravaju urođenike iz podsaharske Afrike.
Ni filtrirana nije dobra
Sava Cigrić se ovom gimnastikom bavi od 2004. godine.
„Dolazim dva puta nedeljno, natočim po tri velika balona i tako godinama. Skupa mi je kupovna voda, treba da izdvojim 190 dinara za pet litara, meni je to mnogo“, kaže, dok tovari balone na bicikl.
Dragan Popov kombinuje i jednu i drugu, ali bi i njemu bilo skupo da se orjentiše samo na flaširanu vodu.
„Znam i da ova nije ispravna, samo je filtrirana, ali nemam mnogo izbora. Primetio sam kad malo duže stoji na dnu balona se uhvati nešto kao sluz, ali prekuvavamo je i koristimo za spremanje jela i pranje namirnica“, veli Dragan.
Deset godina ovde po vodu dolazi i Mladen Melegi i to svaki drugi ili treći dan. I njegovoj porodici je skupa voda iz prodavnice. Bogoljub Rokvić na česmu dolazi svaki dan i nosi između tri i šest balona i tako radi deset godina.
„Četiri vode u kući koristimo. Ovu sa česme, „prolom“ zbog mojih bubrega, onu iz vodovoda za pranje i kupanje, a imam i vodomat. Voda me košta negde oko tri hiljade dinara mesečno“, priča Bogoljub.
Mnogi Zrenjaninci su nabavili takozvane vodomate a jedan od naših sagovornika kaže da koristi isključivo tu vodu koju mu dostavljaju jednom nedeljno i to ga mesečno košta oko 1.800 dinara plus 800 dinara koje plaća Vodovodu za onu vodu koju je sanitarna inspekcija zabranila za upotrebu.
„Ovo je velika sramota. Kao da taj problem nije mogao da se reši. Ako Izraelci mogu da prečišćavaju morsku vodu, zašto mi ne bismo mogli ovu, ali sumnjam da ću ja to za mog života videti“, ogorčena je penzionerka Nada Cvetićanin koja samo ponekad dođe do ove česme jer joj obično vodu donosi sin iz Vrdnika.
Balon od šest litara 60 dinara
Prema nekim procenama Zrenjaninci dnevno na kupovinu vode potroše između deset i petnaest hiljada evra, ali moraju da plaćaju i onu iz vodovoda koju faktički koriste kao tehničku. Mnogi su srećni što je i takvu imaju. Iz ovdašnjih supermarketa gotovo da niko ne izlazi a da ne nosi vodu. U jednom od njih izašli su u susret cenom pa prodaju balone od šest litara vode koja se proizvodi u Krnjevu za 60 dinara. Kažu da im tokom dana ode cela paleta.
Ivan Živkov iz organizacije „Građanski preokret, kaže da već godinama postoji studija koju je uradio Institut Jaroslav Černi o regionalnom vodovodu čije izvorište bi bilo kod Kovina i koji bi rešio problem vodosnabdevanja celog Banata pa i Zrenjanina, ali to niko ne pokreće.
Ne valja ni za tuširanje
Zoran i Slavica Dedić kupovnu vodu koriste za piće, kuvanje, pa čak i za pranje namirnica i ispiranje sudova. Kolekcija čepova koje skupljaju najrečitije govori koliko se flaša i balona unese u njihov stan.
„Samo se tuširamo vodom iz cevi, ali ni to nije bezazleno. Voda se oseća na baruštinu a smrad je naročito intenzivan kada se zagreje“, kaže Slavica.
Zoran je izveo preciznu računicu koliko ih je za ovih 17 godina koštala kupovina flaširane vode.
„Nikad se iz prodavnice ne vratim bez flaše ili bidona jer nam je dnevno za piće i spremanje hrane potrebno najmanje deset litara vode. Ispada da sam za ovo vreme za vodu dao blizu deset hiljada evra.
„Jeste da je to skup projekat, ali kada se uzme u obzir koliko je do sada potrošeno samo na ove neuspele pokušaje sa ovdašnjom fabrikom vode onda se vidi da nije pitanje novca već prioriteta a sada je prioritet auto-put Beograd – Zrenjanin. E sad, pitanje je da li je nama potrebniji auto-put ili voda“, pita se Živkov i napominje kako se problem ne rešava nego se dodatno komplikuje i poziva na saznanja geologa Miomira Komatine koji je utvrdio da se vodoizvorišta u srednjem Banatu godinama smanjuju i nivo podzemnih voda je osetno niži.
„U međuvremnu je i kineska fabrika guma koja se gradi dobila dozvolu da se priključi na gradski vodovod a procene su da će njihova potrošnja biti 20 odsto ukupne količine vode pa ćemo ostati i bez ove zagađene. Ni to im neće biti dovoljno nego su tražili i dobili dozvole za kopanje arteških bunara čime će dodatno narušiti nivo podzemnih voda“, napominje Živkov.
Arsen nije jedini problem
Nije samo žeđ ono što muči Zrenjanince već i razni zdravstveni problemi uzrokovani najviše nedostatkom čiste pijaće vode. U jednoj doktorskoj disertaciji je potvrđena posledična veza između ove vode i oboljevanja od dijabetesa tipa 2.
„Nije u vodi samo arsen problem. Ona se dobija iz bunara dubokih 100-120 metara i ta voda, koja dolazi sa Karpata, je „stara“ hiljadama godina i sadrži mnoge druge štetne materije. Životni vek je ovde kraći, u proseku, za četiri godine nego u ostalim delovima Srbije. Postoje razni uzročnici ali nekvalitetna voda je na prvom mestu“, kaže Borislav Gađanski, bivši gradski funkcioner i objašnjava da ni najmodernija fabrika za prečišćavanje nije rešenje jer je ovu vodu teško prečistiti i 30 odsto njene količine ide u otpad, pa je proizvodnja skupa i neisplativa.
Sve su prilike da je ovo problem koji skoro neće biti rešen i koji je jedan od glavnih uzročnika neslavnog zrenjaninskog rekorda po kome je ovo grad sa najvećom depopulacijom u Srbiji: za deset godina ovde se knjiži čak 12.000 stanovnika manje.
Istorijat: Fabrika vode kao Skadar na Bojani
Pokušano je da se problem sa vodom u Zrenjaninu reši izgradnjom fabrike vode, ali ona od decembra prošle godine ne radi. Ova beskrajna saga počela je još 2006. potpisivanjem ugovora sa nekom kompanijom iz Čikaga, ali od toga nije bilo ništa. Narednih godina su raspisivani i obarani brojni tenderi, da bi 2012. bio potpisan ugovor sa nemačko-austrijskom firmom, vredan 25,6 miliona evra, ali je i on raskinut dve godine kasnije.
Onda je 2015. godine potpisan ugovor sa konzorcijumom firmi iz Beograda i Novog Sada po kome će investitor finansirati izgradnju, a vodu će prodavati gradskom vodovodu koji će je distribuirati. Postrojenje je počelo sa probnim radom krajem 2018, da bi u proleće iduće godine stalo zbog „mehaničkog zagađenja sirove vode, što je štetilo opremi“.
Krajem 2019. snabdevanje vodom iz ovog postrojenja je prekinuto, pa je gradski Vodovod preuzeo snabdevanje. Na kraju je u decembru 2020. u postrojenju nešto eksplodiralo, fabrika je zatarabljena, a cevima je nastavila da teče neprečiščena voda.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
