"Ja sam se doselio u Kamendin 2008. godine. Problem su ovde skupe dažbine. 66% penzije mi skidaju izvršitelji zbog duga za infostan, a već pet godina živim bez struje“, priča naš sagovornik, stanar u socijalnom stanu u Zemun Polju.
Piše Ana Vilenica – ZA Krov nad glavom
“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.
Kamendin u Zemun Polju jedan je od retkih projekata socijalnog stanovanja u Beogradu. Problemi stanara Kamendina isplivali su na površinu kada su shvatili da im je država obezbedila stanove sa neprimereno visokim računima.
„Pre nego što sam došao u Kamendin, živeo sam sa porodicom na Čukaričkoj padini u baraci. Na konkursu smo dobili mesto. Da sam znao šta nas čeka, nikada ne bih došao ovde.“
U naselju Kamendin se nalazi oko 80 odsto socijalnih stanova koje je izgradio grad Beograd. U pitanju je segregirano naselje na periferiji Beograda, 17 km od centra grada, u kome žive najsiromašniji i najranjiviji građani Beograda.
„Tu smo svi zajedno: deca iz hraniteljskih domova, invalidi, ljudi sa mentalnim problemima, interno raseljena lica, Romi, samohrane majke, ljudi koji su radili celog života i oni koji nisu mogli da rade.“
Uslov za dobijanje stana u Kamendinu bio je da prihodi domaćinstva ne prelaze 23.000 dinara mesečno. Nakon useljenja ispostavilo se da samo računi za infostan iznose i do 21.000 mesečno. Pored toga stanari su dužni da plaćaju stanarinu i porez na socijalni stan, što je kontradiktorno, jer je u pitanju stan koji im ne pripada.
„Pokušali smo da obavestimo nadležne da nismo u stanju da platimo, dok je dug bio oko 40.000 dinara, ali to niko nije hteo da čuje. Onda su počeli pritisci da se iselimo. Nisu hteli na rate da nam daju da platimo. A kada su pristali, te rate su već bile nemoguće, jer smo paralelno trebali da plaćamo i tekuće račune. Sa mnogima grad nije obnovio ugovore i sada živimo tako. Neki ljudi beže u inostranstvo, a oni sada na njihovo mesto useljavaju preko veze svoje ljude. Drugim stanarima popisuju imovinu. Zove me čovek i plače. Rodilo mu se dete, boji se da će da mu uzmu dečji krevet.“
Socijalno stanovanje se u Srbiji u poslednje tri decenije pretvorilo u mašinu za siromašenje najsiromašnijih. Problem je u tome što su socijalni stanovi nepriuštivi za veliki broj onih koji u njima žive.
„Pisali smo svim institucijama, od opštine do predsednika. Jurili smo svuda, zvao sam novinare, pretili smo mitinzima. Mene su na sudu optužili da sam izdao svoj stan, kao da sam kriminalac. Pritiskali su oni, pritiskali smo i mi. Sud je odlučio u moju korist. Zahvaljujući Inicijativi za ekonomska i socijalna prava A11 dobili smo na sudu, inače bi bili napolju.“
Već više od deset godina stanari Kamendina bore se za svoje domove. Sami i uz pomoć lokalnih organizacija suprotstavljaju se birokratskim strukturama i gradskim činovnicima koji pokušavaju, kako pričaju, da ih zbune, da ih ucene, prete im i zatvorom i koji ih, kako opisuju, tretiraju kao decu.
Neki od stanara su u ovoj borbi postali i amaterski eksperti za pravna pitanja u ovoj oblasti. Stanari su se nadležnim institucijama i javnosti, zajedno obraćali putem dopisa i peticija, ali kako kažu odgovora nema.
„Živim bez struje, nemam pare za lekove, neki mi ljudi pomažu da kupim, nemam ni deci da platim školu, a oni kažu da živim u luksuzu. Imali smo i požar, pa su nam rekli da sanaciju moramo sami da platimo. Nemamo struje, kuvamo na plin. Jedan dan zahvatilo zavesu i ode sve. Čuo sam i da će biti otkup ovih stanova. Mi to nećemo da dozvolimo. Svi ćemo biti složni ovde. Jedan za sve.“
Socijalno stanovanje nominalno omogućava pomoć svima koji ne mogu da dobiju stan na tržištu, ali u stvarnosti zadržava mnoge na listama čekanja. Onim malobrojnima koji zapravo uspeju da dobiju stan u javnom vlasništvu preti dužničko ropstvo.
Institucije koriste različite pravne i simboličke mehanizme da prikriju stambene kontradikcije. U najnovijem zakonu o stanovanju čak je i izbačen pojam socijalno stanovanje i uveden je bezlični pojam stambena podrška, prateći logiku da ako nešto pravi probleme najbolje je da ga nema. Prema podacima Eurostata u Srbiji bi oko 70% ljudi trebalo da, po evropskim standardima, dobija stambenu podršku.
Umesto da se na kompleksan način suoči sa problemom, država zatvara oči pred njim, a najsiromašnije šikanira i maltretira stambenim praksama koje ne pomažu nikom. Umesto da se radi na povećanju stambenog fonda u javnom vlasništvu, i to malo stanova, kojih u Srbiji ima manje od 1%, privatizuje se.
Privatizacija se u Srbiji predstavlja kao univerzalno rešenje za svaki problem, pa tako i za stanovanje. Ipak, naša iskustva iz poslednjih trideset godina govore da taj put, zajedno sa uvođenjem stanovanja u tokove finansijalizacije, vodi u povećanje socijalnih razlika u društvu i u sve veće osiromašenje stanovništva.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar