Priča o Uni i Silvani je pravi film: "Nije hodala, nije pričala, nije jela"

"Ja sam kao beba usvojena, moji roditelji su mene i brata ostavili u domu a sestra je ostala kod njih. Nikada nisam saznala zašto je to tako bilo, jer je svako imao neki svoj razlog i priču. Momenat koji nikada neću zaboraviti jeste, taj kada sam saznala da sam usvojena. Bio je upis u srednju školu, i trebao mi je izvod iz matične knjige rođenih, a tada je pisalo ako je neko usvojen i ako je menjao prezime, tako sam ja saznala da sam usvojena i to od strane ujaka i ujne. bilo je jako teško tada, pitala sam se ko je moj brat i da li mi je brat", počinje priču Silvana.Istina koja je bolna, nije je sputala u tome da postane najbolja verzija sebe, a saosećanje i empatiju za druge je gajila još više.

"Godinama sam bila ljuta na majku, ali sam stupila u kontakt sa njom i na kraju sam joj zbog Une oprostila. Kada ste stariji naučite da praštate, to je sve ipak život", priča žena.Ideja koju je rekla svojoj porodici oduševila ih je, a onda je krenula avantura života."Moj muž živi u Parizu, i ja sam mu rekla da ja želim da usvojim dete koje ima Daunov sindrom, on je pristao kao i moja deca. Inače imam sina i ćerku i četiri unučeta",  priseća se Silvana.Una nije jedina usvojena u njenoj porodici, njena sadašnja snajka je takođe bila dovedena iz Zvečanske."Moja snajka je bila kod mene u hraniteljskoj porodici, tada se rodila ljubav između nje i mog sina, i sada su u braku. Zanimljivo je da moja snajka ima brata koji ima cerebralnu paralizu i ostaje je u domu, ali da on ne bi bio sam i ona bez brata ja sam usvojila i njega. Sada smo svi jedna velika porodica", kroz osmeh priča mama Silvana.Una, jedno dete, jedno ime i velika ljubav!"Moja Una i moja snajka koja je odrstala kod mene su rođene istog dana. Ja sam Unu usvojila a pre toga je ona bila kod mene četiri godine, jer je tada bilo potrebno toliko za usvajanje. Ona je imala tri i po godine tada, a sada ima trinaest. Kada je Una došla u naš dom, ona nije znala ništa, ni da hoda, ni da priča ni da jede, sve smo je naučili. Budući da mi muž živi u Parizu, bile smo tamo pet godina, kako bi najbolji ljudi radili sa njom i ona je jako napredovala. Pre dve godine smo se vratile ovde i nastavile da napredujemo, ona sada zna skoro celu azbuku, umiljata je, voljena, sposoba za mnoge stvari. Ide sama u prodavnicu, a uskoro planiramo da sama krene da ide u školu",  priča žena.Ljudi su skeptični, te se tako kada ih sretnu na ulici zagledaju ali one ne pridaju mnogo značaja tome.

"Dešava se da idemo zajedno i da ljudi doslovno bulje u nju, ali ja im samo kažem da ne rade to da je ona normalna osoba i ne dam da je neko takne! Ja sam njoj sve i ne dam da je neko dira"Unini biološki roditelji ne žele da budu u kontaktu sa njom."Ja znam ko su njeni roditelji, Una ima i brata koji misli da je ona preminula, a preminula joj je i majka. Oni su iz Negotina i jako su imućni, a jednom sam ih zvala da dođu na Unin rođendan, odbili su i rekli da ne žele nikakav kontakt", priseća se Silvana bolnog trenutka.Nakon svega, svaki dan sa Unom njima je raj, a Silvana ne može da sakrije radost i ljubav koju dobija od Une.Bonus video: Šta da radite kada "izgubite" dete na javnom mestu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiroditeljidecaaj2-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3666433"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram