Silvana Veselinović (50) iz Jagodine, nije ni slutila da će njeni tinejdžertski dani postati prava noćna mora. Ipak, životnu katastrofu preokrenula je u srećan kraj. Naime, ona je usvojeno dete, a danas napuštenoj deci ulepšava život. Svu ljubav sada poklanja jednoj Uni koja ima Daunov sindrom.
„Ja sam kao beba usvojena, moji roditelji su mene i brata ostavili u domu a sestra je ostala kod njih. Nikada nisam saznala zašto je to tako bilo, jer je svako imao neki svoj razlog i priču. Momenat koji nikada neću zaboraviti jeste, taj kada sam saznala da sam usvojena. Bio je upis u srednju školu, i trebao mi je izvod iz matične knjige rođenih, a tada je pisalo ako je neko usvojen i ako je menjao prezime, tako sam ja saznala da sam usvojena i to od strane ujaka i ujne. bilo je jako teško tada, pitala sam se ko je moj brat i da li mi je brat“, počinje priču Silvana.
Istina koja je bolna, nije je sputala u tome da postane najbolja verzija sebe, a saosećanje i empatiju za druge je gajila još više.
„Godinama sam bila ljuta na majku, ali sam stupila u kontakt sa njom i na kraju sam joj zbog Une oprostila. Kada ste stariji naučite da praštate, to je sve ipak život“, priča žena.
Ideja koju je rekla svojoj porodici oduševila ih je, a onda je krenula avantura života.
„Moj muž živi u Parizu, i ja sam mu rekla da ja želim da usvojim dete koje ima Daunov sindrom, on je pristao kao i moja deca. Inače imam sina i ćerku i četiri unučeta“, priseća se Silvana.
Una nije jedina usvojena u njenoj porodici, njena sadašnja snajka je takođe bila dovedena iz Zvečanske.
„Moja snajka je bila kod mene u hraniteljskoj porodici, tada se rodila ljubav između nje i mog sina, i sada su u braku. Zanimljivo je da moja snajka ima brata koji ima cerebralnu paralizu i ostaje je u domu, ali da on ne bi bio sam i ona bez brata ja sam usvojila i njega. Sada smo svi jedna velika porodica“, kroz osmeh priča mama Silvana.
Una, jedno dete, jedno ime i velika ljubav!
„Moja Una i moja snajka koja je odrstala kod mene su rođene istog dana. Ja sam Unu usvojila a pre toga je ona bila kod mene četiri godine, jer je tada bilo potrebno toliko za usvajanje. Ona je imala tri i po godine tada, a sada ima trinaest. Kada je Una došla u naš dom, ona nije znala ništa, ni da hoda, ni da priča ni da jede, sve smo je naučili. Budući da mi muž živi u Parizu, bile smo tamo pet godina, kako bi najbolji ljudi radili sa njom i ona je jako napredovala. Pre dve godine smo se vratile ovde i nastavile da napredujemo, ona sada zna skoro celu azbuku, umiljata je, voljena, sposoba za mnoge stvari. Ide sama u prodavnicu, a uskoro planiramo da sama krene da ide u školu“, priča žena.
Ljudi su skeptični, te se tako kada ih sretnu na ulici zagledaju ali one ne pridaju mnogo značaja tome.
„Dešava se da idemo zajedno i da ljudi doslovno bulje u nju, ali ja im samo kažem da ne rade to da je ona normalna osoba i ne dam da je neko takne! Ja sam njoj sve i ne dam da je neko dira“
Unini biološki roditelji ne žele da budu u kontaktu sa njom.
„Ja znam ko su njeni roditelji, Una ima i brata koji misli da je ona preminula, a preminula joj je i majka. Oni su iz Negotina i jako su imućni, a jednom sam ih zvala da dođu na Unin rođendan, odbili su i rekli da ne žele nikakav kontakt“, priseća se Silvana bolnog trenutka.
Nakon svega, svaki dan sa Unom njima je raj, a Silvana ne može da sakrije radost i ljubav koju dobija od Une.
Bonus video: Šta da radite kada „izgubite“ dete na javnom mestu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: