2
"Studenti prvi nisu pristali na normalizaciju nenormalnog. Odbili su novu meru prihvatljivog u kojoj se nasilje relativizuje, nekultura proglašava autentičnošću, a laž predstavlja kao legitimna interpretacija stvarnosti. Upravo zbog toga su doživeli žigosanje, progon, javni linč i različite oblike pritisaka i nasilja – isto ono što su potom trpeli i građani i institucije koje su ih podržale. Naročito univerziteti", piše u autorskom tekstu za Nova.rs Miloš Pavlović, profesor i biviši dekan FDU.
Autor: Miloš Pavlović, profesor i bivši dekan FDU
Kada govorimo o kulturi, prvo moramo jasno da kažemo o kojoj kulturi govorimo. Postoji kultura koju stvaraju i sprovode zaposleni u kulturi, umetnici, institucije, mediji i
državna kulturna politika. Ali postoji i druga, jednako važna kultura – kultura svakodnevnog ponašanja: način na koji razgovaramo, kako se odnosimo prema drugom, prema znanju, institucijama i javnom prostoru. I ta kultura mora biti deo vrednosti koju svaka vlast mora da sprovodi. Ne vidim razvoj države i nacije ako postoji raskorak između ta dva vida kulture – između onoga što se proizvodi u institucijama i onoga što se živi u svakodnevici.
Tek ako to razumemo možemo govoriti o napretku. U praksi to znači da svi nosioci javnih funkcija, profesori, umetnici i svi koji govore iz pozicije autoriteta: ne mogu promovisati estetske, a posebno etičke vrednosti u prostorima koji su fizički i medijski kontaminirani očiglednim primerima nekulture, nasilja, kriminala, vulgarnosti i prostote. Ne radi se samo o tome šta se javno govori, već i kako se govori, na koji način se poruke iznose i interpretiraju. Upravo taj način predstavlja osnovni test kulturnog ophođenja u jednom društvu. Moramo biti svesni da čak i najlepše upakovana laž ostaje deo nekulture – i to njenog najopasnijeg oblika, oblika koji predstavlja poniženje ljudske svesti: pokušaj da se čovek svede na nekoga ko „ne vidi“, „ne razume“ i kome se stvarnost može servirati kao obmana. Sa druge strane, pristajanje na to da te lažu, da učestvuješ u toj obmani ili da je prećutno prihvatiš, predstavlja urušavanje sopstvenih unutrašnjih kulturnih vrednosti. U tom trenutku više nisi posmatrač, već postaješ deo propagiranja nekulture, treša i kiča, dela mehanizma koji normalizuje estetsko i moralno đubre i pretvara ga u navodnu društvenu normu.
PROČITAJTE JOŠ:
2
0
23
Studenti prvi nisu pristali na tu normalizaciju nenormalnog. Odbili su novu meru prihvatljivog u kojoj se nasilje relativizuje, nekultura proglašava autentičnošću, a laž predstavlja kao legitimna interpretacija stvarnosti. Upravo zbog toga su doživeli žigosanje, progon, javni linč i različite oblike pritisaka i nasilja – isto ono što su potom trpeli i građani i institucije koje su ih podržale. Naročito univerziteti.
Zato o studentskom buntu nikada nisam govorio isključivo kao o političkom, već pre svega, kao o kulturološkom pokretu. Taj pokret nije nastao iz ideologije, već iz elementarnog osećaja za granicu. Iz odbijanja da se pristane na poniženje razuma, znanja i dostojanstva. U tom smislu, studentski otpor bio je izraz kulturne samoodbrane društva.
Represija države se najjasnije ogledala upravo na univerzitetima, a gotovo mehanički preslikala na institucije kulture. Budžeti za kulturu i kulturne manifestacije su ukidani ili svedeni na minimum, programska autonomija je gušena, a institucionalna podrška pretvarana u instrument poslušnosti. To nije bila finansijska odluka, već politička poruka. I ona je sasvim jasna: profesionalno i institucionalno utemeljena kultura – često deklarativni oblik kulture – predstavlja kritičko ogledalo društva. Ona razotkriva društvene patologije, postavlja pitanja, odbija da učestvuje u normalizaciji laži i nasilja. Upravo zato je bila kažnjena. Ne zbog troška, već zbog smisla koji nosi.
U tom smislu, odnos prema studentima, univerzitetima i institucijama kulture nije bio niz izolovanih poteza, već dosledna strategija: ukloniti one prostore u kojima se još uvek čuva sposobnost društva da misli, razlikuje i odbije. Jer tamo gde ta sposobnost nestane, kultura prestaje da bude problem. A društvo prestaje da bude živo.
Ako dođe do promene vlasti, kultura može dobiti vazduh. Najveći rizik je zadržavanje istog modela političke kontrole; najveća šansa je povratak profesionalnih kriterijuma i prekid ponižavanja struke. Da bi kultura bila nezavisna, država mora da obezbeđuje okvir, a ne da određuje sadržaj. To znači nezavisne komisije, javne konkurse sa obrazloženjima, zabranu partijskih imenovanja i mandate rukovodilaca koji ne zavise od izbornog ciklusa. Država treba da finansira uslove, ali da se povuče iz uređivanja.
A ako mene pitate šta bih uradio: pre svega, vratio bih meru ljudskosti. Vratio bih u središte svakog sistema čoveka – pojedinca, sa njegovim dostojanstvom, razumom i pravom da ne bude ponižen, prevaren ili sveden na sredstvo. Jer nijedna reforma nema smisla ako zaboravi onoga kome je namenjena. Uveo bih istinu i odgovornost kao osnovnu meru, vratio dostojanstvo profesiji, i čvrsto povezao kulturu i obrazovanje kao jednu celinu. Jer obrazovanje bez kulture proizvodi funkcionalne, ali prazne ljude, a kultura bez obrazovanja ostaje bez dubine i kontinuiteta.
I zato bih insistirao na najprostijem, a najtežem: da kao društvo ponovo naučimo da kažemo izvini, molim, hvala. Ne kao gest učtivosti, već kao izraz odgovornosti prema drugom. Bez toga nema ni zajednice, ni institucija, ni kulture koja može da raste.