0
Moj prijatelj Vladimir Jovanović kosternirao se pre neki dan, kad je naleteo na ovaj niz objava gospođe Verice Spasojević Kralj:
“Bio mi električar. Razgovaramo o poslu koji treba da uradi. Pita me u jednom momentu zašto sam toliko ljuta. Odgovorim neku trivijalnost čisto da održim razgovor, a posle krenem da se preispitujem. Video čovek tačno…
Da, ljuta sam što nije mogao muž redovno da ide kod lekara; što nismo imali više vremena za nas nego smo radili koliko smo god mogli više; što nismo više odmarali, bili bezbrižni; što smo se brinuli kako ćemo sutra i prekosutra i u starosti, kako ćemo sa decom, šta će biti sa njima, kakvu budućnost im ostavljamo….
Ljuta sam što nismo mogli da se opustimo, da uživamo i da se ne brinemo stalno. Ljuta sam jer nas je drndao sistem od kako znamo za sebe. Ljuta sam jer smo stalno govorili da će biti bolje i da dolazi vreme kad ćemo samo uživati i nemati brige. I čiča miča i gotova priča.”
“Prođem lajnom ujutru i ne bude mi dobro posle toga. Jutarnja doza beznađa i depresije u ovoj bestragiji”, napisao je Jovanović.
Dama što objavljuje na “ikseru” pod firmom “TheLady” dodala je da se “danas svaka emocija na kraju pretvori u ogorčenost i ljutinu”. I dodala: “Ne možeš ni da voliš dugo, ne možeš da se raduješ dugo. Sve se nekako skrati!”
“Nažalost često smo ljuti i uvek sa razlogom. To mi je najteža emocija. Prosto me jede, okupira, teško je se oslobađam, mada dajem sve od sebe jer mi zaista šteti”, napisao je neko ko unapred priznaje „Nemam Pojma“.
Pitanje je, međutim, koliko je u pravu učesnica u ovoj raspravi koja se potpisuje kao “Tradeta” kad kaže: “Kad bismo mogli da ponovo živimo život, ništa se ne bi promenilo? Kao što ništa neće promeniti neki mladi ljudi kad pročitaju ovo!”
Aristotel je rekao da “svako može da se naljuti, to je lako, ali biti ljut na pravu osobu i to u pravom stepenu i u pravo vreme, i u pravu svrhu i na pravi način – to nije u svačijoj moći i nije lako”.
Moj komentar je već u naslovu ovog teksta. Ja mislim da još nismo dovoljno ljuti, jer je mnogima nekako lakše da se prepuste beznađu i depresiji. Ako mi ne verujete – izađite večeras (sada opet u 19 časova) na plato ispred Rosandićevih konja, ne da biste prebrojali prisutne na petnaestom protestu “Srbija protiv nasilja” nego baš da biste mogli odsutnima, a naročito onima koji preko društvenih mreža reemituju tu vrstu bezvoljnosti, pošaljete kratku i jasnu poruku: “E, baš nas zabole zbog vas!”
Baš kako ih je prošle subote upitao moj kolega i drugar sa medijskih pikanja malog fudbala Smiljan Banjac: “Jesu li se naši dani pretvorili u to da nemo brojimo žrtve, da trpimo kazne i otkaze?!”