Proveli smo više nego zanimljiv dan u prestonici Crne Gore. Cetinje to nije samo administrativno, niti samo istorijski, taj grad je u pravom smislu prestonica crnogorske kulture. Zbog toga je na Cetinju svojevremeno smešteno i Ministarstvo kulture Crne Gore, mada se sada kad je kultura u istom resoru sa prosvetom, naukom i sportom malo manje koristi staro zdanje u Njegoševoj ulici. A i Beograd je bliži iz Podgorice nego sa Cetinja.

Vlade i ministri se menjaju brže nego što većina od nas stigne da promeni zimski kaput, ali ono što ima Cetinje ništa ne može da promeni, niti umanji. Počev od Narodnog muzeja Crne Gore, složene institucije koju čine četiri posebne muzejske jedinice – Istorijski muzej (Muzej kralja Nikole, Muzej Petra II Petrovića Njegoša, Njegoševa rodna kuća, Njegošev mauzolej na Lovćenu, Dvorska crkva na Ćipuru, Mauzolej vladike Danila na Orlovom kršu i reljef Crne Gore), Umjetnički muzej sa Galerijom savremene umjetnosti „Dado Đurić“, Etnografski muzej i Arheološki muzej.

Tu je i uvek će biti i Kraljevsko pozorište „Zetski dom“, osnovano 1884. godine, Nacionalna biblioteka Crne Gore smeštena u bivšem italijanskom, te francuskom poslanstvu, Državni arhiv Crne Gore, Centar za konzervaciju i arheologiju…

Ne znam da li su neku takvu varoš imali na umu u Ministarstvu kulture i informisanja kad su pre desetak dana raspisali konkurs za izbor “Prestonice kulture Srbije 2023. godine”. Sigurno je samo da bi od fraza kako je cilj ovog konkursa „podizanje kvaliteta kulturnog života jedinice lokalne samouprave, pokretanje kulturnog, umetničkog i turističkog razvoja kroz aktiviranje postojećih i osmišljavanje novih umetničkih programa tradicionalnih i savremenih formi, oživljavanje postojećih ali i pokretanje novih i savremenih institucija kulture“ jedina korist bila da se navedeno ministarstvo izmesti iz Beograda u tu neku opštinu, pobednicu “Majovizije”.

Milena Dragićević-Šešić, osnivačica UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu izjavila je za portal “Mašina” da “ova težnja da se po ugledu na Evropu napravi manifestacija ’godišnjeg tipa’ ali ’brzinski’, pokazuje suštinsko nerazumevanje procesa kulturnog razvoja”:

“Gradovi Evrope imaju godine da razviju svoj koncept, pa onda da uđu u širi, pa uži krug, te onda još nekoliko godina da razviju svoje programe pre nego što počne njihova ’prestonička’ godina. Da ne govorimo o tome da iza njih stoje godine gradskih kulturnih politika, dok mi na prste možemo nabrojati gradove koji su pokušavali i u nekim trenucima uspevali da naprave strateške razvojne planove u kulturi, ali onda bi dolazilo do promene lokalnih vlasti i sve bi palo u vodu.“

Teoretičarka urbanih promena, stanovanja i umetnosti Ana Vilenica smatra da decentralizacija kulture u smislu njene veće lokalne autonomije ne može da se očekuje kao efekat stavljanja pojedinačnih gradova u fokus dodeljivanjem titule „Prestonice kulture Srbije“ ukoliko je ceo institucionalni sistem centralizovan i „talac političke partije na vlasti“.

Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević je, takođe za portal “Mašina”, istakao da decentralizacija kulture u Srbiji pre svega podrazumeva političku decentralizaciju, ali da o decentralizaciji kulture „nema ni govora u jednom centralizovanom, pa i izrazito diktatorskom sistemu, i u državi koja izdvaja iz državnog budžeta za kulturu manje od bilo koje druge evropske zemlje i u kojoj su umetnici i profesionalci u oblasti kulture svedeni na ponižavajuće uslove rada i na društvenu marginu“.

Konkurs „Prestonica kulture Srbije“ za 2023. je, po mišljenju većine poslenika u ovoj sferi, nevešti pokušaj decentralizacije kulture koji pokazuje potpuno nerazumevanje pojmova demokratizacije i decentralizacije, ne samo u kulturi. Najavljen je pompezno, ali bez čitavog niza prethodnih koraka i instrumenata koje je ministarstvo moralo da uradi, od afirmacije principa saradnje i uključivanja svih aktera kulture, zatim afirmacije savremene umetnosti koja jedva da postoji kao priznata van većih gradova, na uspostavljanju sopstvenih politika podrške novim umetničkim praksama koje u svetu umetnosti odavno i nisu nove i, najzad, na edukaciji kulturne administracije. Bez svega toga, po rečima sagovornika “Mašine”, ovaj konkurs je samo “još jedan doprinos provincijalizaciji i festivalizaciji kulture, što za posledicu može imati proizvodnju kiča, sklepavanje programa koji će se nazvati kulturnim, ali sasvim verovatno i korupciju uz pomoć partijskih udruženja i kojekakvih, iz partije iznedrenih eksperata, prežvakanih sadržaja, folklornog šarenila”.

Da mi ipak ne čekamo tu 2023. godinu da se “pčelica Maja” preseli u Sremske Karlovce ili Valjevo (što su u ovom trenutku, po mom mišljenju, jedini kandidati za tu “videla žaba” titulu). Biće u međuvremenu i nekih izbora…