Moj prijatelj Mihajlo Miša Radović (1947-2020) sahranjen je minule subote na Centralnom groblju, uz njegovu voljenu suprugu Slobodanku, koja je posle duge i teške bolesti preminula u septembru 2018. godine.

Rođeni Beograđanin, gde je završio osnovnu, srednju i višu školu, postao je šire poznat kao omladinski aktivista, a posebno na ORA “Beograd – Bar”, kad je kao član Glavnog štaba doprineo pripremi i izgradnji akcijaškog naselja na Jabuci, jednog od najboljih u Jugoslaviji.

U radnoj knjižici imao je pečate ŽTP Beograd, “Jugobroda” i još nekih svojevremeno uspešnih firmi, a u penziju otišao kao prinudni upravnik u “Tehnoprometu”…

Kao sindikalni aktivista i funkcioner, međutim, nikad nije otišao u mirovinu, od preduzeća u kojima je radio preko Opštinskog veća Saveza sindikata Voždovca i gradskih i republičkih struktura do mesta predsednika Udruženja sindikata penzionera Srbije.

Kad je u februaru 2015. Miša Radović izabran za predsednika beogradskog ogranka USPS, predložio sam mu da na grafitima „Tole lopove“ (protiv bivšeg predsednika FSJ) prepravkom samo dva slova (TO u DU) po mnogim beogradskim fasadama i podzemnim prolazima dobijemo ono što je većina penzionera mislila o tadašnjem ministru finansija Dušanu Vujoviću, ali me je iskusni sindikalista umirio u tri poteza: „Prvo, svi oni koji danas odlučuju o sudbini radnika i penzionera nemaju ni po tri topla obroka u privredi, iz čega logično sledi drugo, da niko nema pojma ko je taj Dule! A treće i najvažnije, zna se ko je smislio ovu pljačku penzionera!”

Tako sad više od 700 miliona evra ukradenih od „naših baka i deka“ može da vrati samo sud u Strasburu, mada se neka nada pojavila krajem 2017. posle presude Osnovnog suda u Bačkoj Palanci u korist našeg ispisnika J. M. iz tog grada, koju je Viši Sud u Novom Sadu bržebolje ukinuo već posle nekoliko meseci.

Lično sam svoj deo tih para predsedniku svega ovoga halalio odavno, ne želeći da borba protiv te nepravde, posle legendarnog Branka Miladinovića (1945-2015), sahrani još nekog od mojih prijatelja iz Udruženja sindikata penzionera Srbije. Sad se bojim da posle Miše ni tamo nema više nikog, raspoloženog za ozbiljnu akciju.

Umesto cveća i sveća, biću slobodan da ispričam i jednu malu anegdotu, vezanu za Mihajla Radovića. Kad smo se upoznali krajem prošlog veka na čuvenom fudbalu nedeljom sabajle u Sportskom centru „Šumice“ čuo sam od nekih njegovih drugova da ga zovu „Miša Veslo“. Nisam se puno udubljivao u poreklo tog nadimka, misleći da se on onako krupan i jak u mladosti bavio veslanjem, da bi mi tek ovih dana, dok smo razmenjivali saučešća, naš drugar Sergej Komarnicki ispričao da su ga tako zvali jer je Miša svojevremeno statirao na snimanju filma „Dugi brodovi“ (jugoslovensko-američko-zapadnonenačka koprodukcija iz 1964. sa Ričardom Vidmarkom i Sidni Poatjeom u glavnim ulogama). Tada su kršni beogradski momci na čelu sa čuvenim „Batom Kamenim“ izigravali Vikinge, pa su im čak i kosu obojili u plavo…

I za kraj, da podelim i mali komentar, više kao pitanje. Šta mislite kakav nadimak će ostati iza svih koji su statirali na junskim lažnim izborima i ko je tu, što bi rekli na Čukarici moje mladosti, „sisao vesla“?!