Piše Ivan Mrđen: Svi naši padeži

"Za nekog ko se javno hvali da godinama nije uživo čuo ni jednu jedinu njegovu rečenicu, ti si uspeo da ga u proteklih mesec dana pomeneš dvadeset puta, okačiš pet njegovih slika plus isto toliko sa bilborda, grafita i skupova njegovih pristalica. Ne znam šta bi bilo da ga zaista slušaš i redovnije pratiš", pokušala je da se našali "administratorka" mog sajta (www.mrdjen.com), Mirina i moja najmlađa ćerka Marina.

Ne znam da li je pokušao da se našali moj ispisnik, prijatelj i kolega Esad Dujaka iz Prištine kad mi je ovih dana poslao jednu od onih splačina upakovanih kao „britanska teorija zavere“, koje već dugo cirkulišu društvenim mrežama, a u kojima se, na ružan i prizeman način, govori o porodici i poreklu predsednika svega ovoga, ali mi je drago što se odmah saglasio sa mojim brzim odgovorom:

„Mislim da smo nas dvojica suviše ozbiljni ljudi da bismo se bavili ovakvim glupostima. Poznavao sam kolegu koga pominju u toj priči, nismo se dugo videli, ni čuli, pa se i zbog njega ne bih upuštao u takve prizemne konstrukcije. Ima Vučić mnogo toga što mu možemo zameriti i zbog čega ga treba prozivati i pozivati na odgovornost, pa nema potrebe da se to ‘opravdava’ na ovakav način. Kao ‘morao je’, ‘vrbovan je’, ‘dužan je’… Time ga, druže moj, neki samo opravdavaju, jer pričaju o besmislicama a ne o stvarnim razlozima našeg propadanja!“

U sličnoj ravni uzaludnog trošenja vremena, nerava i energije su i komentari, video montaže i slična internet produkcija povodom javnih nastupa njegove premijerke, njegovih ministara, njegovih pravih i lažnih gradonačelnika, njegovih medijskih trabanata, a sada i njegovih kriznoštapskih oficira… Koga uopšte briga da li je premijerka uspela da sastavi dve složene rečenice, da li je ovaj ili onaj ministar pokušao da ga imitira u smislu bahatosti i vređanja neistomišljenika, da li je struka konačno uspela da kon-statira tačan broj testiranih, obolelih i preminulih, kad je baš sve u njegovim rukama i baš sve od njega zavisi…

Od rezultata izbora i sastava parlamenta do sastava nove Vlade, od nabavke aviona i respiratora do izmene imena ulica, od klackalice sa merama do obećanja bez mere… sve je Vučić, sve zavisi od Vučića, sve ide ka Vučiću, svi pričaju o Vučiću, hej Vućiću, teško nama sa Vučićem, o čemu bismo mi pričali da nema Vučića…

Nisu ovo padeži iz gramatike, ovo je naš sveopšti padež u diktaturu, samovlašće i neizvesnost. Zbog toga stvari treba nazivati pravim imenom i ozbiljnu kritiku a ne jeftine smicalice usmeravati na pravu adresu. Ne da bismo sutra, prekosutra imali nekog drugog Vučića mesto Vučića, već da nam se Vučić više nikad ne ponovi!