Ispravka: Priča da je Tito pušio u Beloj kući - urbana legenda

Šta su činjenice?Analizu činjenica o ovoj temi portal iz Hrvatske, Faktograf, objavio je u augustu 2020. godine. Kako je utvrđeno, u vreme kada je bivši predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito pušio u Beloj kući, to je bilo dozvoljeno.Kako Faktograf navodi, članak koji je objavljen u februaru 1993. godine u magazinu The New York Times govori o odluci Klintonove administracije da zabrani pušenje u Beloj kući. Bil Kinton 42. je predsednik Sjedinjenih Američkih Država koji je na toj poziciji bio od 1993. do 2001. godine. Politico u članku iz oktobra 2018. godine takođe ističe da je “Klinton zabranio pušenje u Beloj kući kada je stupio na dužnost 1993. godine”.Dakle, odluka njegove administracije o zabrani pušenja došla je više od dvadeset godina nakon što je fotografija na kojoj Tito puši nastala.U članku The New York Timesa takođe se navode neki od predsednika i prvih dama koji/e su bili/e pušači, te su duvanske proizvode konzumirali/e i u Beloj kući. Tako se recimo ističe primer Ronalda Regana i njegove supruge Nenesi koja je na stolove za večeru postavila pepeljare, cigarete i šibice. Ronald Regan bio je 40. predsednik koji je služio od 1981. do 1989. godine. Ponovo, dakle, nakon Titove posete Niksonu 1971. godine.S obzirom da je nemoguće utvrditi prvobitni izvor ove izmišljene priče, Nova.rs se izvinjava čitaocima zbog prenošenja lažne vesti.***Zaista nemam nameru da se bavim plastičnim ključevima, hemijskom olovkom, stoličicom na sred Ovalnog kabineta i ostalim tricama i kučinama “istorijske posete” predsednika svega ovoga Vašingtonu.Pre svega, to nije nikakva poseta Sjedinjenim Američkim Državama već prilično ultimativan poziv na nimalo prijatne pregovore o normalizaciji odnosa između “dve države”, od kojih je druga još uvek u preambuli ustava prve. Upravo priča o trivijalnostima tipa “a onda je svratila i Ivanka” treba da skrene pažnju ovdašnje javnosti sa suštine pregovaranog i potpisanog, jer je većina tih “stavki” na nivou međudržavnih ugovora, što je često mnogo važnije od formalnog priznanja.Slučaj je hteo da sam prvi dan minulog vikenda proveo u lepom i prijatnom ambijentu “Bugijevo sokače” u Slancima. To je u vazdušnoj liniji na manje od tri kilometara od naše zvezdarske adrese, dok je, istorijski gledano, razlika gotovo epohalna, pošto se ovaj ugostitetsljko-rekreativni kompleks nalazi u tamošnjoj Ulici maršala Tita, inače jednoj od 14 koliko ih još ima na teritoriji glavnog grada.Upravo Josip Broz (1892-1980) je ovog vikenda bio glavna zvezda društvenih mreža, pri čemu je na hiljadu raznih načina ponovljena priča o njegovoj poseti (stvarno poseti) SAD od 26 oktobra do 2. novembra 1971. godine i istorijskom paljenju kubanske cigare u Ovalnom kabinetu, u prisustvu iznenađenog američkog predsednika Ričarda Niksona.Sa ove istorijske distance apsolutno je nevažan Titov lakonski odgovor “blago vama” kad su mu domaćini diskretno skrenuli pažnju da je u Beloj kući pušenje zabranjeno od 1948. godine, nije toliko bitno ni što je to prvi i jedini put da neko od gostiju na taj način prekrši tamošnji “kućni red”. Titovo paljenje kubanske cigare u Beloj Kući, ličnog poklona Fidela Kastra, u vreme kad su Kuba i Kastro za SAD bili politički neprijatelj broj jedan, i danas se posmatra kao demonstracija “principijelnosti i beskompromisnosti u promociji sopstvene antiimperijalističke politike, i to u samom epicentru imperijalističke moći”.U tom grmu nekadašnjeg samopoštovanja leži i razlog aktuelnog repriziranja snimaka pušenja iz Vašingtona, jer se mnogima čini da su trajno izgubljeni poštovanje i ugled kakav su ova zemlja i njen najznačajniji lider uživali širom sveta. Možda smo mi to brzo zaboravili, možda nismo odmah ni najbolje razumeli, ali nije tajna da su šest godina kasnije u Sovjetskom Savezu (od 16. do 24. avgusta), Severnoj Koreji (24.-30. avgust) i Kini (od 30. avgusta do 7. septembra) Josipa Broza Tita dočekali i ugostili kao jednog od vodećih svetskih lidera, između ostalog i zbog respekta koji je prema njemu pokazivao Zapad.Moj dragi kolega Mirko Marinović (1930-2018), koji je u to vreme bio u ambasadi SFRJ u Pekingu, pričao mi je da su “Titovi najbliži saradnici” odmah posle nestvarnih i neponovljivih slika u Pjongjangu panično shvatili da bi bilo neprikladno da se u Beogradu ne organizuje “veličanstven doček putniku mira” posle ove u političkom  smislu izuzetno značajne turneje. To je i učinjeno, neki tvrde, bez Titovog znanja…Malo sam se zabrinuo, kad sam pre neki dan video spontano okupljene SNS-ovce i ostale navijačke grupe na Topčiderskoj zvezdi, kako sabajle ispraćaju predsednika svega ovoga na put u Vašington i Brisel, da nekome ne padne na pamet da posle svega organizuje i “svečani doček”, posebno kad je krenulo tamburanje o “istorijskom NE”. Nadam se ipak da je i “drug Tito” shvatio da bi, bar ovom prilikom, to ipak bilo preterano!