Piše Ivan Mrđen: Kao rani mraz…

Pitali me prekjuče u restoranu “Palilula” šta mislim o nameri vladike Grigorija da se ozbiljnije angažuje na ovdašnjoj političkoj sceni, a moj odgovor, onaj “na prvu loptu”, bio je više nego kratak: “Rano je!”

U te dve reči sadržano je uverenje velikog broja ljudi, od uvaženih analitičara do komentatora po društvenim mrežama, da još nije vreme ni da se episkop diseldorfski i njemački istakne kao kandidat za upražnjeno mesto vrhovnog poglavara Srpske pravoslavne crkve, a još manje da se Mladen Durić ozbiljnije umeša u naredne predsedničke izbore.

Bez obzira što je vladika Grigorije svoj angažman najavio kao nameru da okupi tri stotine mladih, pametnih i nekompromitovanih ljudi, voljnih da se izbore za temeljne društvene promene u Srbiji, neki su ga prepoznali kao “našeg Makariosa”. Više što im je to lepo zvučalo nego što je umesno tražiti bilo kakvu paralelu sa žitijem prvog predsednika nezavisnog Kipra.

Makarios III (1913-1977), arhiepiskop autokefalne Kiparske pravoslavne crkve, izabran je za predsednika po oslobođenju od britanske kolonijalne vladavine 1960. godine. Bio je veoma popularan među grčkim stanovništvom, posebno kad se vratio na čelo države posle nasilnog svrgavanja od pristalica grčke vojne hunte.

“The Black Mak”, kako su ga zvali Britanci, jednostavno nije uspeo da se otrgne svojim stavovima iz prethodnog perioda (posebno o ujedinjenju Kipra i Grčke), tako da nije ni mogao da bitnije doprinese pomirenju kiparskih Grka i Turaka, niti da se ozbilnije suprotstavi turskoj invaziji dela ostrva 1974. godine. Koja traje već skoro pola veka…

Istovremeno se nametnulo još jedno, znatno svežije poređenje crkvenih velikodostojnika, kroz pitanje da li vladika Grigorije u Srbiji može da odigra ulogu kakvu je tokom čitave prošle godine imao počinuvši vladika Amfilohije u Crnoj Gori.

„Vladika Grigorije je nesporno jedan od retkih slobodno mislećih ljudi koji ima visoki položaj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Nesporan je i njegov revolucionarni bunt, jer je kao student početkom devedesetih godina prošlog veka učestvovao u svim protestima protiv režima Slobodana Miloševića. Nesporna je i Grigorijeva jasna nacionalna pozicija koja razmišlja vrlo pragmatično i o nacionalnom i o državnom interesu na duže vreme. Međutim, harizma u narodu i pozicija Amfilohija u SPC bila je daleko značajnija i veća od harizme i pozicije koju danas ima Grigorije“, ocenio je ovih dana Cvijetin Milivojević, osnivač, vlasnik, direktor i vodeći analitičar agencije “Pragma”,

Otuda i naslovi tipa “Grigorije sprema srpskog Krivokapića”, što se u ovdašnjoj javnosti, posebno među sve tanjem sloju naklonjenih opoziciji, kao matrica provlači od one novembarske večeri kad su saopšteni rezultati parlamentranih izbora pod Lovćenom. To crtanje “foto-robota” potencijalnog protivkandidata predsedniku svega ovoga u aprilu 2022. godine stalno se dopunjava novim detaljima, ali uvek sa istom idejom: Sve, sve, samo ne političar!

Sada je na dnevnom redu sveštenik, nešto pre toga bio sportista (predlog Boška Obradovića za Dejana Bodirogu), nekima se čini idealnim penzionisani general, dok je, baš zarad Zdravka Krivokapića, stalno otvoren “konkurs” za mirnog, neokaljanog, “našeg čoveka” među univerzitetskim profesorima.

Čitav poduhvat se pretvara u nemoguću misiju kad se pogleda spisak neophodnih “uslova” tog kandidata opozicije za šefa države. Osim što mora da važi za dobrog Srbina i za čoveka koji će sačuvati Kosovo, Srbiju uvesti u Evropsku uniju i očuvati dobre odnose s Rusijom i Kinom, taj “novi Koštunica” bi morao da pomiri različite ideologije, od Dragana Đilasa na levom centru do nacionalnih pokreta i stranaka poput “Dveri” Boška Obradovića, “Oslobođenja” Mlađana Đorđevića ili Demokratske stranke Srbije…

To, s druge strane, čini ozbiljnijim ono što je ovih dana zaista rekao vladika Grigorije. Ko je umeo da čuje, shvatio je da nije reč ni o kakvom okupljanju opozicije već o trajnijem skrajnjivanju onih koji se već godinama tako predstavljaju. Za novim ljudima niko neće tragati, niti ih pozivati na okup, da bi oni bili dekor neuspešnih i potrošenih političkih projekata, što programskih što personalnih.

Što bi rekao rani Đorđe Balašević: “Pod nebom je ognjeno i snežno, al’ malo šta još ume da ubije nežno, da ne primetiš, kao rani mraz!”