Ne bih da komentarišem izjavu beogradskog Iznoguda da će u glavnom gradu biti promenjeni nazivi ulica koje se zovu po toponima sa prostora nekadašnje Jugoslavije, jer mislim da je baš sve rečeno u saopštenju Građanskog demokratskog foruma da "vlast time hrani svoje ekstremne pristalice, udovoljavajući im u održavanju mržnje koja se rasplamsava poslednjih trideset pet godina, koja je i Jugoslaviju i Srbiju dovela do ruba propasti".

„Ako ne umemo da radimo i da na mudar i konstruktivan način unapređujemo grad, sopstvenu zemlju i širi region, umemo da menjamo nazive ulica i da brišemo sećanje na zemlju u kojoj se bolje živelo nego u ovoj. To je još jedna primitivna dosetka kojom se pažnja skreće sa mnogo važnijih pitanja i provociraju građani koji drugačije misle i imaju potpuno razumljivu emociju prema prostoru i mestima sa područja nekadašnje Jugoslavije, sa kojih su mnogi i potekli“, navodeno je u ovom saopštenju.

Ne bih da komentarišem ovo uličarenje, jer sam se setio da je pre nešto više od godinu dana episkop dizeldorfski i nemački Grigorije objavio autorski tekst „Glupost nije defekt intelekta“, iz koga sam kopirao nekoliko rečenica u folder pod naslovom „trebaće, sasvim izvesno“:

„Glupost je opasnija po društvo i od samog zla, budući da zlo dođe i prođe, bude i nestane. Zlu se možemo suprotstavljati, možemo ga razobličiti, pokazati drugima da se radi o zlu i možda več tada ima nade da mu neko hrabar stane na put. Međutim, glupost ne trpi savjeta, a pritom je njen nosilac preispunjen sobom i samo(za)dovoljan, spreman je uvijek i svagda za napad. On je gotov unedogled ponavljati iste fraze, krilatice i parole. On zasigurno nije filosof koji razabira šta je dobro a šta zlo; on (posta)je mjerilo svemu, te glavni kritičar svega i svačega“.

Vladika navodi reči teologa Ditriha Bonhofera da „glupost nije defekt intelekta, nego defekt ljudskosti“, jer nesumnjivo je da mnogo ljudi koji su obremenjeni glupošću imaju vrlo razvijen intelekt. Iako i prema onima koji poseduju takav defekt treba pristupati blago i sa ljubavlju, ne bismo li nekako doprli do ljudskosti u njima, što je samo po sebi „ozbiljna žrtva“ i „istinski podvig“, vladika savetuje „na sve moguće načine izbjegavajte bilo kakvu komunikaciju sa takvim ljudima, jer oni će je na neki volšeban način zaodjenuti svojom nepokolebljivom glupošću, koja sve zna i na sve ima odgovor“.

„Postoji takav tip nesrećnog čoveka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je po nečemu pozvan da se bavi javnim poslovima, da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno, a u stvari on se samo bavi sobom i svojim mutnim ambicijama, i ničim više i ničim drugim“, pisao je Ivo Andrić, kome će, ko zna, ista škola mišljenja jednom preimenovati i „Travničku hroniku“.

Travnička ulica je takvu sudinu već doživela!