0
Kada sam počela da pišem ove redove, moja prva pomisao je bila… a gde sam u stvari ja bila 1. novembra prošle godine? Priznajem da sam morala da pregledam kalendar i dokumente. Bila sam na radnoj misiji zvanične delegacije Evropskog parlamenta u Sarajevu.
Piše: Irena Joveva, poslanica Evropskog parlamenta
Niko u Srbiji nije te “sreće” da bi morao da gleda kalendar svojih događaja pre tačno godinu dana. Sigurna sam u to. Sigurna sam da svi znate gde ste bili 1. novembra. Ustvari, sigurna sam da znate još preciznije – gde ste bili u 11:52 na dan koji će zauvek biti urezan u kolektivno pamćenje.
Dan koji će zauvek biti zapisan u srpskoj istoriji kao tragedija koja se mogla sprečiti.
Dan koji je odneo šesnaest nevinih života. Kada se šesnaest ličnih budućnosti prelomilo pod nadstrešnicom Novog Sada.
Ali upravo u tom prelomu – u toj glasnoj tišini, neopisivom bolu, gubitku i šoku – počela je da se rađa neka nova budućnost. Ne zvanična, hladna i birokratska, već ljudska, solidarna i iskrena. Iz izgubljenih šesnaest budućnosti, rodila se zajednička.
Ona koja se čuje već 365 dana u šesnaestominutnim tišinama. Najglasnijim tišinama na svetu.
Naravno, imamo masovne proteste i u Evropskoj uniji, u mnogim mestima se nezadovoljstvo pokazuje na ulicama. Ali nikada nisam videla to što smo mogli da posmatramo u Srbiji tokom cele ove godine.
Zato mi dozvolite pitanje, po mom mišljenju u ovom momentu veoma na mestu: možda Srbiji nije potrebna Evropa, kao što mnogi misle, ali je Srbija potrebna Evropi? Ta njena nada. Ta borba za dostojanstvo, za pravdu, za vladavinu prava. Za neki normalan život.
Ono što je usledilo nakon tragedije u Novom Sadu bilo je nažalost očekivano. Tipično za autoritarne vlasti koje ne poznaju samorefleksiju. Ne prihvataju odgovornost, pa zato povećavaju represiju – protiv sopstvenog naroda. Sve to samo u nadi da će održati apsolutnu vlast kroz strah i pokušaje podela.
Posle godina iskustva sa Janšom, Orbanom, Ficom, Lukašenkom i drugim autoritarnim liderima, jasno mi je: cilj njihove ideologije i propagande nikada nije sam autoritarizam. Cilj je uvek jedino i isključivo neiscrpna želja za korupcijom.
Autoritarizam je samo put. Alat za potčinjavanje medija, sudstva, tužilaštva i represivnog aparata – sve je to samo infrastruktura za krađu zemlje i budućnosti ljudi koji u njoj žive. U Srbiji je sve ovo veoma jasno vidljivo, zapravo, vidi se jasnije nego bilo gde drugde.
To su kristalizovali i razotkrili protesti. Ponekad tragična, ponekad komična, ali uvek nadrealna predstava režima, koji stvara imaginarne svetove – od izuma ćacija i Ćacilenda do stalnog spinovanja, samozvanih državnika i plaćenih nasilnika. Povukle su se dve paralele: između naroda i vlasti, između budućnosti i prošlosti, između autentičnog i veštačkog, između mira i štapa, između hrabrosti i straha.
Studenti su prešli dug put, pa i bukvalno. I na svakom koraku su pokušavali da ih potisnu, takođe ponekad bukvalno. Pokušali su da ih slome. Bezuspešno. Jer su ti isti studenti od samog početka zadržali hrabrost, uspravnost i smirenost, sve to kao suprotnost strahu.
Novi Pazar je ovih dana to posebno dokazao. Da režim, koliko god bio kreativan u podeli, spinovanju i laganju, neće uspeti da slomi ono što je najjače: čovečnost. Ono što povezuje različite gradove, regione, narode i nacije.
Iako vas najkomplikovaniji put još čeka, iako SNS ostaje duboko ukorenjen i isprepleten sa svakom porom zemlje, iako je ono što se sada dešava samo početak … znajte da svaki početak počinje malim, ali odlučnim korakom. Sa ljudima koji ne prihvataju nepravdu.
A gornja dva pasusa su ono što svi možemo da naučimo od ovih ljudi – posebno uključujući nas u Evropskoj uniji, sve do onih najviših centara političke moći u njoj.
Vreme je da studenti i njihove pristalice napišu novo poglavlje u istoriskim udžbenicima za Srbiju, po mogućnosti – ako žele – sa evropskom budućnošću. A EU treba da odigra svoju ulogu, ako ništa drugo, barem poštujući sopstveno zakonodavstvo i sopstvene vrednosti.
Moramo pokazati da zaista razumemo. Da reči bez dela nisu dovoljne. Prvi korak je jasan: politička izolacija i ciljane sankcije za odgovorne za tragediju u Novom Sadu. Kasno? Da. Ali ipak bolje nego nikad. Rođaci svih šesnaest pokojnika a i srpsko društvo u suštini zaslužuju pravdu. Bolju budućnost – uprkos šesnaest slomljenih.
Nažalost, pravda na kraju ne pobeđuje zato što je jača, ali pobeđuje zato što je upornija. Zlo je tvrdo, ali dobro je tvrdoglavo. Danas nisam fizički na ulicama Novog Sada s razlogom, ali znajte da je svaka iskrena borba za pravdu, bilo gde u Evropi i svetu, i moja borba. Prave vrednosti se ne brane iz daljine; ne brane se ni samo blizinom. Brane se stavom, hrabrošću i čvrstim uverenjem.
Verujem da će i cela Unija to vremenom shvatiti. Ako je ikada postojala šansa da se napiše udžbenik za bolju budućnost za Srbiju – jedini pravi udžbenik – to je sada.
Rukama, pa i nogama hrabrosti i perom dostojanstva, neka šesnaest slomljenih budućnosti stvori jednu. Ova zajednička budućnost, rođena iz bola se – uprkos svemu – uporno uzdiže. Ta budućnost, slomljena pre tačno godinu dana, danas stoji jača nego ikad. Za budućnost koja nikada više ne sme pasti. To je ono što Unija mora da razume i – pre svega – jasno podrži.
***
