15
Kako se živi u Bojniku? "Teško, nema posla, nema fabrika, mladi odlaze". Za koga ste glasali na poslednjim izborima? "Za Vučića, za koga bi drugog". Za koga bi glasali na novim izborima? "Za Vučića, za koga bi drugog". Ovako uglavnom glase odgovori stanovnika Bojnika, po zvaničnoj statistici, opštini sa najnižim zaradama u Srbiji.
Sa prosečnom aprilskom netom zaradom od 49.315 dinara, Bojničani su se našli na samom dnu liste primanja, mada su im „za petama“ brojne druge opštine na jugu Srbije poput Preševa, Svrljiga, Ražnja, Blaca, Merošine…
Do Bojnika, koji je jedna od šest opština Jablaničkog okruga, vodi više regionalnih puteva, ali je glavni utisak da, kako se udaljavate od auto-puta Niš-Vranje i približavate tom kraju, da je siromaštvo sve veće. Sve je manje lepo uređenih kuća i dvorišta, a sve više napuštenih i zaraslih u korov. Ukoliko putujete autobusom, odmah čim siđete na autobusku stanicu shvatićete kako stanovnici tog kraja žive. Stanična zgrada u kojoj su se nekada prodavale karte je vidi se odavno napuštena, bez prozora i vrata, sa tek po kojim putnikom na par perona.
Stanovnici Bojnika kažu da su „stvari krenule nizbrdo“ onda kada su uništene i zatvorene društvene fabrike u tom kraju.
Cvetko Jovanović, radio je kao krojač u fabrici „Bambi“, koja je imala 120 radnika. Prema njegovim rečima, od te fabrike „ni šraf nije ostao“, a tako su prošle i ostale.
„Ni jedna fabrika ne radi, a bile su pet. I crepana i gajbara i „Fateks“ i „Biteks“ i ekserana. Ništa sad, ne radi. Pozdravi Vučića, ja sam glasao za njega, daj neka otvori nešto, aman. Neka otvori bilo šta. Mladi svi otidoše, nema radna snaga“, rekao je Jovanović.
Prema njegovim rečima, jedini spas za Bojnik bilo bi otvaranje makar jedne fabrike, a u protivnom će svi mladi otići u Niš, Beograd, Kragujevac…
Na pitanje da li su zadovoljni onim što je vlast do sada u Bojniku uradila, Jovanović kaže:
„Jesmo, jesmo zadovoljni, ali nema most, nema put, nema posla, nema fabrika, nema ništa“.
Po njegovom mišljenju, Bojničani bi isto živeli i kad bi glasali za nekog drugog, a ne za Vučića.
Cene u prehrambenim prodavnicama u Bojniku iste su kao i ostalim u Srbiji, ali su cene u kafićima, picerijama i pekarama znatno niže nego recimo u Nišu ili Beogradu. Domaća kafa u kafićima je 70 dinara, isto toliko košta i čaj, espreso je 100 dinara, a topla čokolada 120 dinara. Palačinka sa kremom u piceriji košta 110 dinara, mala pica je od 190 do 220 dinara, a velika od 550 do 720 dinara. Peciva u pekaramama koštaju od 40 do 80 dinara.
Jedna od stanovnica Bojnika, koja je želela da ostane anonimna, kazala je da nije problem u cenama, već u tome što nema posla za mlade i što oni koji se zaposle primaju minimalnu zaradu.
„Čula sam na vestima da je prosečna plata u Bojniku 49.000 dinara. Kamo sreće da je tolika. To imaju samo opštinari. U dragstorima i drugim radnjama je minimalac, a neki radnici možda nemaju ni toliko, a rade i prekovremeno. Ovde se plata od 40.000 dinara smatra odličnom platom, naročito ukoliko je u državnoj službi. Međutim, tamo se teško ulazi. To su postale porodične firme, zapošljava ko koga ima, a naravno, članstvo u stranci se podrazumeva“, kazala je Bojničanka, uz objašnjenje da ne želi da joj se ime navodi jer može da ima probleme na poslu, bez obzira što radi u privatnoj firmi.
Dodala je da je pitanje i do kada će moći više da se ljudi zapošljavaju u opštinskim službama, jer su sve krcate.
„U Turističkoj organizaciji za kompjuterima sedi njih osmora, a posla nema ni za jednog radnika. U opštini nema stolica za sve zaposlene. Ne smeju da ustanu da idu do toaleta, jer će neko od onih koji stoje da im sedne na mesto“, rekla je ona.
Ružica Janković, penzinerka izjavila za Novu.rs da u Bojniku može da preživi jedino onaj ko mnogo radi.
„Radim više nego što treba, da mogu da preživim. Penzija mi je 16.700 dinara, a radila sam 24 godine. Radim kao dragstor, da bi se izborila za život. Sve radim, višnje, jagode, sve berbe što prođu, prođu kroz moje ruke“, rekla je Janković.
Kazala je da su ljudi u Bojniku glasali sa SPS i SNS, a na pitanje jesu li ljudi zadovoljni onim što su te stranke uradile u njihovoj opštini, kroz smeh je odgovorila: „Mnogo smo zadovoljni, prezadovoljni“. Šta su uradili za vas? „Ništa. To što je, na to je i ostalo“.
Među mladim Bojničanima ima i onih koji su zadovoljni životom u tom mestu, mada je broj mladih poslednjih godina višestrukom manji nego 80-tih ili 90-tih godina. U Bojniku je tada radilo pet diskoteka i sve su bile pune, a sada ne radi ni jedna. Par kafića u Bojniku jedina su mesta za izlazak.
Bojničanka Jelena Ranđelović, majka dvoje dece, kaže da joj se i pored malih plata u sviđa život u tom mestu.
„Lepše se živi u manjim mestima, nego u velikom gradu. Ovde imate više prostora, više slobode, dišete čist vazduh. Možete posle posla da sadite baštu, da čuvate piliće, da čuvate svinju i da imate svoju hranu. Suprug i ja radimo i sa dve plate nekako ‘preklopimo’ mesec. Srećni smo ovde, rođeni smo tu, a i naše porodice su ovde“, istakla je Jelena.
Opština Bojnik je na poslednjem popisu imala nešto više od 11.000 stanovnika, ali se procenjuje da ih je sad oko 10.000 hiljada, od kojih je četvrtina romske nacionalnosti.
Zamenik predsednika opštine Bojnik Dejan Stojanović rekao je za Novu.rs da ta opština ima najnižu prosečnu platu u Srbiji, ali da se očekuje otvaranje pogona renomirane švajcarske kompanije, u kojem bi posla bilo za 100 do 400 radnika.
Prema Stojanovićevim rečima, na 10 kilometra od Bojnika prošle godine je otvorena Industrijska zona Kosančić, sa kompetnom komunalnom infrastrukturom, međutim, za sada u njoj nema pogona.
„Problem malih sredina je radna snaga. Prema evidenciji Nacioalne službe za zapošljavanje na području opštine Bojnik ima oko 1.800 nezaposlenih. Kada razgovaramo sa potencijalnim investitorima, a bili su iz Švajcarske, Turske i Francuske, uglavnom je tema razgovora radna snaga. Bili su, uzeli podatke i sad čekamo njihove izveštaje. U industrijskoj zoni ima svih uslova za rad, samo da dođu investitori, domaći ili strani“, izjavio je Stojanović.
On je kazao da u privatnim preduzećima na području opštine trenutno radi 350 do 400 radnika, a još oko 300 radnika putuje svakodnevno na posao u Leskovac i u firmu Leoni u Malošištu kraj Niša.
„To je važan broj za nas, do skora nije bilo toliko zaposlenih“, dodao je Stojanović.
Domaćinstva na području opštine Bojnik uglavnom na svojim imanjima uzgajaju kukurz i pšenicu, a od skora i suncokret, jer, kako u šali kažu, predosetili su na vreme da će biti nestašice ulja. Bojničani imaju i zasade šljiva i višanja, a uprkos niskoj otkupnoj ceni tog voća, u gotovo svim višnjicima berba je već završena.
BONUS VIDEO – UNICEF: 100 hiljada dece živi u apsolutnom siromaštvu
