"Moj odgovor patrijarhu Porfiriju": Teolog Pantelić pozvan na crkveni sud i zabranjena mu pričest bez jasnih optužbi i prava da se brani

"Ništa nije sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati", počinje Pantelić tekst u kom objašnjava da je nedavno od Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke dobio elektronskom poštom odluku Patrijarha da se protiv njega pokrene crkvenosudski postupak i da mi se zabranjuje pričešćivanje, kao i poziv za saslušanje.

"Iskreno, mejl me iznenadio jer do tada nisam znao da pripadam Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj. A nisam znao jer me o tome niko nikada nije obavestio. Sudeći po pomenutoj odluci Patrijarha, Veliki crkveni sud me samo nekoliko dana ranije prebacio iz moje matične Eparhije vranjske u Arhiepiskopiju beogradsko-karlovačku, kako bi Patrijarh mogao da mi sudi za dela koja se još uvek kriju od mene", navodi Pantelić.

Najveći šok za njega je, kako navodi, bila kazna koju mi je izrekao arhijerej za kojeg nije ni znao da je njegov nadležni.

"Radi se o gotovo najstrožijoj kazni za laike. Zabrana pričešćivanja je, u suštini, isključenje iz crkvene zajednice. Ta zabrana me duboko potresla i povredila, jer je Evharistija nešto što daje smisao mojoj egzistenciji. Kažnjen sam drakonskom kaznom, za dela koja nisu navedena i pre samog procesa. Iako kaznu smatram nezakonitom, prihvatio sam je onako kako se od hrišćana zahteva da u takvim situacijama postupaju – sa smirenjem i nadom da će na kraju pravda pobediti bezakonje", objašnjava ovaj teolog.

Najavljuje da će se pojaviti na saslušanju koje je zakazano za 7. avgust i poštovati odluku Patrijarha. Međutim, kako dodaje, ne može da ostane nem na nepravdu koja mu se nanosi. Zato objavljuje odgovor koji je poslao patrijarhu srpskom Porfiriju, predsedniku Crkvenog suda.

"Za proces koji je pokrenut protiv mene brzo se saznalo u crkvenim i širim krugovima, i ta vest je izazvala pometnju. Stoga, smatram da bi sve što tiče tog crkvenosudskog procesa trebalo da bude javno. Ne postoji nijedan razlog da ne bude tako. Naprotiv! Nijedan svešteni kanon, niti član Ustava SPC ili nekog drugog dokumenta ne predviđa tajnost postupka", ističe Pantelić.

Nova.rs prenosi integralnu verziju odgovora koji je teolog Blagoje Pantelić uputio patrijarhu Porfiriju:

"Predsedniku Crkvenog suda AEM i Patrijarhu srpskom G. G. Porfiriju,

Primivši odluke Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke br. 376 i 378 od 21.7.2025, te budući veoma neprijatno iznenađen njihovim sadržajem, upravo iz poštovanja prema institucijama Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, uključujući njen sud i nadležnog Arhijereja, smatram svojom hrišćanskom dužnošću da, u obostranom interesu, ukažem na sve manjkavosti akata koji su mi dostavljeni i uputim sledeći

ODGOVOR

Odluka Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke br. 378 od 21.7.2025, dostavljena zajedno sa odlukom br. 376 od 21.7.2025. sadrži više nepravilnosti kada je reč o pokretanju crkvenosudskih postupaka i izricanja kazni vernima, onako kako su ovi uređeni Ustavom SPC (USPC) i Pravilnikom i postupkom za crkvene sudove SPC.

U nastavku navodim samo one najvažnije:

1. Na samom početku moram priznati da mi nije jasno odakle proističe kanonska nadležnost suda i Arhijereja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke u mom slučaju, budući da sam studije teologije otpočeo i završio sa blagoslovom Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita vranjskog G. Pahomija. Pod njegovim blagoslovom upisao sam i doktorske studije teologije, koje i dalje traju (iako ove akademske godine iz finansijskih razloga nemam status aktivnog studenta). U odluci broj 376 poziva se i na odluku Velikog crkvenog suda br. 14 od 3. jula 2025. (možda baš u vezi sa pitanjem nadležnosti?) čiji mi sadržaj nije dat na uvid. Međutim, uprkos nejasnom pitanju nadležnosti, koje nije nevažno, ovaj problem ću u ostatku svog odgovora ostaviti po strani i ograničiti se na druge, suštinske, manjkavosti dostavljenih mi odluka.

2. U razvoju kanonskog postupka kao referentne tačke služili su Sveto Pismo i rimsko pravo. Biblijski osnov za sudske aktivnosti u kanonskom pravu podrazumevao je, pre svega, sledeće:

„Ako li ti zgrješi brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša, dobio si brata svojega. Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svjedoka ostane svaka riječ. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik.“ (Mt 18, 15-17)

U slučaju ovog postupka ovo osnovno načelo kanonskog prava nije ispoštovano, tj. pokretač postupka nikada sa mnom nije razgovarao, niti me je ikada uputio u potencijalne prestupe, nego je odmah posegnuo za pokretanjem postupka. Ovo predstavlja grubo kršenje Predanja i kanonske tradicije Crkve, koja je sadržana u kanonima i instituciji opomene. Apostol Pavle Titu savetuje izricanje dve opomene pre odlučenja pojedinca (Tit 3,10), dok Apostolski kanoni (31, 74) preporučuju tri opomene pre odlučenja. 31. kanon glasi:

„Ako neki prezviter, prezrevši svoga episkopa, sabere posebni zbor (χωρὴς συναγάγῃ) i drugi žrtvenik podigne, a ništa ne okrivljuje episkopa u Pravoverju (ἐν εὐσεβείᾳ = u Blagočešću) i pravednosti, neka se svrgne kao vlastoljubiv, jer je nasilnik (τύραννος); isto tako i ostali klirici, koliko ih uz njega pristane; a laici neka budu odlučeni. A sve ovo neka bude posle prve i druge i treće opomene (παράκλησιν) od strane episkopa.“

Takođe, osnovni principi klasične kanonske procedure razvijeni su pod uticajem rimskog prava u 4. veku. Kanonski postupak zasniva se na parničnom postupku koji zahteva javnost optužbe, tj. optužba ili zahtev moraju biti javno izneseni (Kart. 132). Posledica javne optužbe je to da svako ima pravo na fer i nepristrasno suđenje, što je u nedostatku javne optužbe onemogućeno, jer je optuženi onemogućen da se pripremi, čime se krše kanonski propisi o pravu svakog na pošteno i dostojanstveno suđenje (Kart. 19, 30, 75, 97…). U pozivu koji sam dobio nema jasne optužbe, niti se navodi koji su to moji prekršaji, što je, dakle, suprotno principima kanonske procedure koja deo Crkvenog Predanja.

3. Odluka br. 378 se poziva na član 108 stav 1 tačka 19 USPC koji govoreći o nadležnostima Arhijereja kaže da on „sudi vernima i izriče kazne privremenog lišenja pojedinih prava ili počasti u Crkvi“. Ovaj član govori o sudu nadležnog Arhijereja, ali se odluka koja se na njega poziva odnosi na pokretanje postupka pred crkvenim sudom AEM. Dakle, u svrhu potkrepljenja donete odluke naveden je irelevantan član.

4. Odluka se takođe poziva i na član 68 PPSC. Međutim, taj član isključuje mogućnost da okrivljeni istovremeno bude i kažnjen od strane Arhijereja – čime Arhijerej vrši nadležnost koja mu po članu 108 stav 1 tačka 19 pripada – i da bude predat u dalji postupak nadležnom crkvenom sudu. Naime, navedeni član 68 Pravilnika nalaže:

„Kada se završi pribiranje potrebnih činjenica i dokaza i zaključe neophodna saslušanja svedoka, nadležni Arhijerej će proučiti sve spise i kad nađe da je stvar dovoljno razjašnjena ili utvrđena, doneće odluku ili o obustavljanju daljeg postupka, odnosno odbacivanju prijave ili privatne tužbe, ili će izreći kaznu u svojoj nadležnosti, ili će predmet predati područnom mu sudu na postupak.“

Dakle, nadležni Arhijerej ima pravo ili da sam donese presudu (koja je u skladu sa njegovim nadležnostima), ili da predmet preda nadležnom crkvenom sudu. U ovom slučaju, suprotno članu 68, nadležni Arhijerej je učinio oboje: doneo je sopstvenu presudu br. 376 od 21. jula 2025, o zabrani Svetog Pričešća „do okončanja crkveno-sudskog postupka“ i predao predmet nadležnom crkvenom sudu. Nijedan akt SPC ne predviđa takvu mogućost u slučaju laika.

5. Odluka br. 376 od 21. jula kojom se određuje mera „zabrane Svetog pričešća do okončanja crkveno-sudskog postupka“ nije predviđena nijednim članom USPC, niti PPCS, pa ni onima na koje se ova odluka poziva. Napominjem da postupak pred crkvenim sudom može usled različitih okolnosti trajati veoma dugo, pa samim tim i odlučenje od Svetog Pričešća može da bude na snazi nekoliko godina. Posebno problematična je ovde činjenica da je ova arhijerejska odluka, koja podrazumeva najstrožu moguću kaznu za laike, doneta ne samo bez ikakve dokazane krivice, već i bez prethodnog saslušanja okrivljenog, čime je prekršen crkvenosudski postupak. Konkretno, član 218 USPC nalaže: „Niko se ne može kazniti nijednom crkvenom kaznom bez prethodnog saslušanja“.

6. Članu 67 PPCS u istom duhu predviđa da Arhijerej proverava i ispituje stvar i da će izvršiti „potrebna saslušanja okrivljenog i svedoka kao izvršiti pribiranje dokaza“. Ovaj korak prethodi svakoj daljoj odluci Arhijereja, kako se one uređuju članom 68, uključujući i donošenje kazne koja je u nadležnosti Arhijereja, kao i predavanje slučaja nadležnom crkvenom sudu. U ovom slučaju, okrivljeni uopšte nije saslušan, a Arhijerej je izrekao kaznu zabrane Svetog Pričešća. Povrh toga, podsećam, tom prilikom Arhijerej je prekršio i član 68 jer je doneo i sopstvenu kaznu i uputio predmet na nadležni sud, kao što je prethodno navedeno.

7. I USPC i PPCS eksplicitno navode da se Crkva u svom poretku vodi i Svetim kanonima i Predanjem Crkve. Niti u kanonima, niti u Predanju Crkve ne možemo naći da se neko sudi bez suda i presude. Nasuprot tome, iako meni čak ni optužba nije javno iznesena, kažnjen sam odlučenjem do završetka procesa, što znači da sam i osuđen pre početka procesa. Štaviše, kazna odlučenja određena mi je u nejasnom trajanju što je čini i upitnom u kontekstu pastirskih mera koje bi trebalo da proizvede. Ona je sasvim suprotna kanonskoj tradiciji koja tako nešto ne dopušta, čak ni u slučaju tužbe protiv episkopa za mnogo ozbiljnija dela, Kartaginski sabor (kanon 19) nalaže:

…] Ako neki episkop biva optužen, tužilac ima izneti stvar pred prve episkope (= mitropolite) u toj zemlji, a optuženi da ne bude lišen opštenja(τῆς κοινωνίας = communione). Ako li (optuženi), budući pismeno pozvan na sud da odgovara pred izabranima da sude, uopšte se ne javi u određeni dan, to jest u roku od jednog meseca od dana kad se pokaže da je pismo primio; pa ako dokaže (= podnese) istinite i nužne razloge, koji su ga sprečili da dadne odgovor za izneto protiv njega, neka u toku drugog meseca ima potpunu priliku (za odbranu); posle pak drugoga meseca neka nema opštenja, dok ne dokaže da je čist (καθαρός = nevin)

…]

Isto tako, Apostolski kanoni (74) zahtevaju da se tek po dokazivanju krivice i optužbi neko može kazniti: „Episkopa, koji je za nešto optužen od verodostojnih ljudi, neophodno je da ga pozovu (okolni) episkopi; ako se odazove, i prizna (ὁμολογήση), ili bude izobličen (= dokaže se), neka (mu) se odredi epitimija

…]“.

Odlučenje kao kanonska kazna jeste posvedočena tradicijom Crkve i kanonskim pravom, ali je svaki Episkop opomenut Svetim kanonima da bez jasnih i javnih dokaza ne odlučuje verne (Kart. 133). U mom slučaju, kažnjen sam odlučenjem od pričešća bez javne optužbe, bez saznanja o krivici koja mi se stavlja na teret – bilo od strane suda, bilo od nadležnog Arhijereja.

8. Na kraju, član 67 predviđa da se okrivljenom „ukoliko postoji“ može dostaviti „u prepisu i pismena prijava odnosno privatna tužba da na nju sam napiše svoje pismeno izjašnjenje i saslušanje“. U ovom slučaju, nikakva prijava, niti tužba nije dostavljena okrivljenom.

Zaključak

Postupak koji je protiv mene pokrenut predstavlja ozbiljno odstupanje od kanonskog i predanjskog poretka Srpske Pravoslavne Crkve. Kazna odlučenja od Svetog Pričešća izrečena je pre bilo kakvog saslušanja, pre dostave optužbe, bez poziva na odbranu, i bez mogućnosti svedočenja, što je u suprotnosti sa najosnovnijim načelima ljudske i hrišćanske pravde, kao i kanonske tradicije.

Kazna odlučenja primenjena je na mene pre nego što sam imao priliku da se izjasnim o bilo čemu, jer mi do danas nije poznato ni za kakvo sam delo optužen, niti mi je ukazano šta je konkretan predmet mog navodnog prestupa. Bez jasne, konkretne i javno formulisane optužbe nemam mogućnost ni da se branim, ni da svedočim, ni da pokažem pokajanje, čime je narušeno ne samo kanonsko pravo, nego i elementarno ljudsko dostojanstvo i pravo na pravičan postupak.

Kazna koja mi je izrečena predstavlja izuzetno tešku meru protiv mene kao hrišćanina, kao ličnosti i ljudskog bića, a izrečena je bez procene duhovnog stanja, bez opomena, bez „pastirskog leka“, i suprotno duhu 102. kanona Trulskog sabora. Izostanak saslušanja (član 218 Ustava SPC), dijaloga i nedostavljanje jasnih optužbi, te istovremeno pokretanje postupka i izricanje kazne od strane Arhijereja, zajedno čini postupak kanonski, ljudski, ustavno i moralno nevalidnim. Smatram neophodnim da se izvrši preispitivanje slučaja u skladu sa kanonskim principima i Predanjem Crkve o čemu nam govori USPC (§7) i PPCS (§1). Ako nadležni Arhijerej nije procenio našu spremnost na pokajanje, niti primenio „lek“ proporcionalan našem stanju, već odmah izrekao kaznu (zabranu pričešća) bez saslušanja ili istrage – to predstavlja jasnu povredu osnovnog kanonskog načela. Takođe, odsustvo jasnih optužbi i postupka sprečava nas da pokažemo svoje „raspoloženje“ i „plodove pokajanja“, što predstavlja suštinu kazni u kanonskom nasleđu Crkve.

Stoga, molim:

da mi se odmah dostave konkretne optužbe i pravni osnov na koji se one oslanjaju;

da se mera zabrane pričešća stavi van snage do okončanja postupka;

da se postupak vodi u skladu sa USPC, PPCS, kanonskim poretkom i Predanjem Crkve, s punim poštovanjem prava na odbranu i pravičan proces.

U suprotnom, ukoliko se postupak ne uredi u skladu sa kanonskim načelima, ne može biti reči o pravom crkvenom sudu, već o proizvoljnoj i nekanonskoj sankciji, lišenoj duhovne, ljudske, hrišćanske i pravne utemeljenosti.

Konačno, želim da naglasim i to da ću se, imajući dobru volju i želju da razjasnim sve nedoumice i dokažem sopstvenu nevinost, čak i u slučaju da ne otklonite navedene nedostatke i ne odgovorite pozitivno na molbe koje sam ovde uputio, ipak pojaviti u prostorijama Crkvenog suda u zakazanom terminu, radi davanja izjave."