INTERVJU Blagoje Pantelić: Vučić i Porfirije nisu samo prijatelji, već i saborci

Govoreći o ulozi Srpske pravoslavne crkve tokom društveno-političke krize koja već mesecima potresa Srbiju, Pantelić ističe da treba praviti razliku između onoga što rade vernici, monasi, sveštenici i teolozi, i onoga što čini crkveni vrh.

Dodaje i da se nada da će arhijereji zvanično podržati studente na predstojećem majskom Saboru.

Srpska pravoslavna crkva praktično je postala nemi posmatrač događaja u zemlji, uprkos svom uticaju. Da li je ovo pokazatelj da je politika vlasti pobedila unutar SPC?

– U ovakvim situacijama, kada imamo otvoreno nasilje, nema nemih posmatrača. Oni koji ćute nisu nemi – oni su na strani nasilnika. Odgovor na pitanje kako se SPC postavila povodom događaja koji potresaju naše društvo od novembra prošle godine zavisi od toga šta pod Crkvom podrazumevamo. Ako podrazumevamo ono što bi Crkva trebalo da bude – a to je narod Božiji – onda ona nije nikakav posmatrač, već aktivni učesnik u tim događajima. Većina vernika, sveštenika, monaha i teologa u SPC podržava studente, podržava ili direktno učestvuje u protestima i blokadama. Ako pod SPC podrazumevamo tzv. crkveni vrh, odnosno našeg patrijarha, onda je SPC na suprotnoj strani. On se lično, od početka krize, trudi da relativizuje značaj studentskog i narodnog bunta i pacifikuje ga pozivom na međusobno razumevanje, na dijalog između nepokajanih dželata i njihovih nevinih žrtava itd. Istovremeno, preko zvaničnog sajta SPC, za koji je odgovoran patrijarh, često se studenti brutalno napadaju, a Vučićev režim hvali.

Što se tiče uticaja koji pominjete – a pretpostavljam da imate u vidu politički uticaj – mislim da je on precenjen. Ugled u društvu je postojao i postoji, ali je i on sada ozbiljno urušen delovanjem pomenutog crkvenog vrha. SPC ima politički uticaj samo onoliko koliko joj država to omogući. Kao politički subjekt, SPC danas apsolutno ne deluje autonomno. Drugim rečima, ona ulazi u političku sferu samo onda kada režim proceni da mu to može biti od koristi.

Konačno, da odgovorim na vaše pitanje – nema sumnje da je režim Aleksandra Vučića u značajnoj meri uspeo da zarobi i Srpsku crkvu. Ali ne u potpunosti. Studentski bunt je i nama u Crkvi pomogao da se probudimo iz duhovne anestezije. Očigledno je da se sve više ljudi u Crkvi, posebno klirika, manje plaši – ili se više uopšte ne plaši – režima koji koristi sve raspoložive mehanizme kako bi ih stavio pod kontrolu. Ti mehanizmi – od korumpiranja donacijama do provlačenja kroz tabloidno blato – za ovih 13 godina ozbiljno su razrađeni i donosili su željene rezultate. Međutim, stvari se radikalno menjaju. Tako da politika vlasti jeste u jednom trenutku pobedila unutar SPC, ali ona tu bitku polako gubi. I hvala Bogu da je tako!

Koliko je čvrsta veza patrijarha Porfirija i Aleksandra Vučića?

– Nažalost, oni su ne samo dragi prijatelji nego i saborci. Dakle, veza je, verujem, neraskidiva. Da li sam u pravu, saznaćemo nakon pada Vučićevog režima. Najiskrenije se nadam da grešim.

S druge strane, postoje glasovi iz Crkve koji nisu na fonu vlasti – videli smo scene iz Nemačke gde mitropolit Grigorije dočekuje studente koji su krenuli put Strazbura. Da li je Grigorije jedini koji može tako nešto da uradi ili bi i njega mogla da sačeka odmazda vrha SPC?

– Kao što rekoh, SPC se polako oslobađa toksičnog uticaja vlasti. Scene koje pominjete nisu ni prve, niti jedine koje svedoče o stavu ljudi iz Crkve prema onome što studenti rade poslednjih meseci. Setimo se samo dočeka studenata u Nišu ili gostoprimstva koje im je ukazano u Eparhiji žičkoj i na drugim mestima. Mitropolit Grigorije nije, dakle, jedini koji može – ili, bolje reći, sme – tako nešto da uradi. Mislim da nema govora ni o kakvoj odmazdi. Iako se ona pominje čak i u samoj Crkvi – što me više rastužuje nego što me plaši – uveren sam da svi ljudi iz Crkve koji su podržavali studente, od arhijereja do nas laika, zbog toga neće trpeti nikakve posledice. Da li sam u pravu, saznaćemo uskoro – za manje od mesec dana, kada će se održati redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC.

Da li verujete da na majskom Saboru može da dođe do toga da se studenti zvanično podrže?

– Optimista sam i nadam se da će do toga doći. Verujem da naši arhijereji imaju svest o tome koliko je borba koju vode studenti, njihovi profesori, kao i svi koji ih podržavaju, važna za oporavak našeg društva, koje je Vučićev režim pregazio u svakom smislu. Ono što je od vitalne važnosti za srpsko društvo, značajno je i za Srpsku crkvu. Ako nam je društvo bolesno, ne može nam Crkva biti zdrava. Otuđenje tzv. visokog klira od svog naroda imalo bi nesagledive posledice po našu Crkvu. Nadam se da do toga neće doći i da će u maju naši arhijereji saborno doneti odluku da stanu uz svoj narod, posebno uz njegov najbolji deo – a to su studenti.

Na koji način se SPC brine o profesorima i veroučiteljima koji su ostali bez prihoda odlukom države?

– Imamo različite primere. U nekim eparhijama se njihovi problemi ignorišu, u drugim trpe pritiske jer su stali uz svoje đake i kolege, a tek ponegde dobijaju pomoć. Posebno mi je drago, to moram naglasiti, da Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka spada u poslednju grupu. Patrijarh je nedavno podelio pomoć svim veroučiteljima koje je oštetila država.

Inače, ono što smo naučili na „časovima“ etike koje nam svakodnevno drže studenti jeste da prvo pitanje koje treba postaviti jeste: Šta ja mogu da učinim?, a ne: Šta neko drugi treba da učini? Tako smo mi koji vodimo sajt Teologija.net, jedini teološki internet magazin na srpskom govornom području, pre oko mesec dana odlučili da pokrenemo jedan fond solidarnosti i da pomognemo našim kolegama. Osnovali smo Fondaciju Teologija.net i već počeli da prikupljamo sredstva koja će biti prosleđena veroučiteljima i studentima teologije.

Ako mi dozvolite, iskoristio bih ovu priliku da pozovem ljude koji su u mogućnosti da nam pomognu u ovom poduhvatu – da to i učine. A takođe i da pozovem sve veroučitelje koji su uskraćeni za primanja i studente teologije koji su ostali bez stipendija tokom protesta da nam se jave. Učinićemo sve što je u našoj moći da im pokažemo da nisu sami u ovoj plemenitoj borbi.