Konačno dobar film u januaru ali i retko dobar nastavak: Kritika filma "28 Years Later: The Bone Temple"

Piše: Jovan Semi Pjević

Samo pola godine kasnije stiže direktni nastavak, drugi deo trilogije, „28 Years Later: The Bone Temple“. Doba kada nastavci izlaze ovako brzo su odavno prošla, pa je  osvežavajuće dobiti produžetak priče relativno brzo nakon prošlog izdanja. Današnja praksa je da nastavci stignu obično kada se pređašnji film skoro pa zaboravi. Pritom, retko koji nastavak je skoro pa potpuno drugačiji od prethodnika, a maltene savršeno sprovodi u delo iste ideje, ali na podjednako svež način. Drago mi je što mogu reći da je najzad neki januarski film skoro pa odličan!

Slično kao i prethodnik, „28 Years Later: The Bone Temple“ istražuje dve priče, samo što su ovaj put one glatkije međusobno spojene: ne oseća se velika tonalna neusaglašenost i više se stiče utisak da su deo jedne filmske celine. Na kraju prošlog izdanja, glavni junak Spajk je spasen od strane bande Džimija Kristala. Novonastalo „društvo“ postaje noćna mora iz koje ne može da pobegne, a doktor Kelson je došao do novog otkrića u vezi sa zaraženima koje bi moglo da promeni apokaliptični svet kakav poznaju...

Film se direktno nadovezuje na prethodni. Ovo nije samo običan dodatak priči ovog sveta, već presudni deo cele priče koja se pretapa u tri filma, odnosno trilogiju. U modernom filmu se ne sreću često ovakve kontinuacije, jer se studiji uglavnom plaše da ne zarade dovoljno novca, pa da se naredni deo priče ni ne snimi. Ipak, Deni Bojl, Aleks Garland, a sada i „novi kolačić“ na rediteljskom frontu, Nia DaKosta su vidno dovoljno samouvereni i hrabri da izbace ovakva dva filma, pritom su ih snimali jedan za drugim (još jedna već išćezla praksa u Holivudu).

„The Bone Temple“ nastavlja da se bavi istim temama kao i pređašnji unos: u kom pravcu ljudski rod može da evoluira, kako se i do kojih granica ludila razvija. Ipak, kroz ovaj film postoje dva očigledna toka, dve vizure gledanja na isti problem: religija i nauka. Iako to nije izrečeno direktno, kroz podtekst, akcije likova i njihove međusobne odnose se stav autora prema temi otelotvoruje i predstavlja publici. Prelazi se i preko teme kontrole mase, lakoćom manipulacije pojedinaca. Film je jedna meditacija o životu, pukom postojanju i generalno različitim načinima na koji se ljudi ophode prema izuzetno tramuatičnim zbivanjima (zombi apokalipsa).

Aleks Garland ponovo potpisuje scenario. Dok je prošli bio rezervisan za više napete zombi akcije i ponovno uspostavljanje „terena“ ovaj deo je opušteniji. Garland je imao više vremena da se posveti svojoj filozofiji i predstavnicima različitih strana u vidu glavnih likova, kao i njihovim sukobima i ishodu istih. Kao i svaki zombi film, tako i ovaj donekle poručuje već dobro poznatu pouku: „U svetu punom nemani i aveti, čovek je najveći okrutnik“. Iako je ta poruka već floskula (kao i ponavljanje iz „28 Days Later“), Garland je dodatno podcrtava; nasilnih i krvavih scena ima, ali su one pretežno čovečijih ruku delo, dok zombiji ironično postaju i naljudskije pojave. Dok su ova dva filma savršeno poentirali svoju ideju, zanima me kako će neminovni završetak nove trilogije da nastavi istu... Zapravo, interesuje me da li će uopšte ili će biti nešto potpuno drugačije (nadam se da hoće). Garland je stvorio unikatan, bolno lep post-apokaliptični svet.

Dok je Deni Bojl sa „28 Years Later“ nastavio da pokazuje svoje pank tendecije u modernom filmu preispitujući norme snimanja visokobudžetnih žanrovskih filmova, ipak je odlučio da rediteljsku stolicu prepusti rediteljki Nia DaKosti. Rešenje je koje je brinulo mnoge, gledajući na njen prethodni, ne tako slavni rad; posebno mislim na „The Marvels“. Ipak, drago mi je da mogu da kažem da su ti filmovi bili studijski kiksevi, jer se sa „The Bone Temple“ pokazala i dokazala kao autorka koja ne samo da zna šta radi, nego da i te kako kontrolisano, staloženo i stilski smisleno pogađa direktno u metu suštine celog filma. DaKosta se ovim iskupila, ispala je više od puke unajmljene rediteljke sa par nekih tamo filmova.

Ovaj nastavak nije toliki napad na čula kroz režiju, montažu i zvuk kao prošli film. U skladu sa dramaturgijom, ovo je suroviji, siroviji, ali i staloženiji i smireniji prikaz ovog sveta. Ako tražite napete akcione scene jurnjave sa zombijima u kojima se kroz montažu intruzivno narušava tridimenzionalni prostor, produžite dalje. Brutalnosti nema koliko u prošlom izdanju i delimično je retka: kada se i dogodi je vrlo primetna i vrlo okrutna. DaKostina režija je dozvolila da dve priče bolje međusobno sarađuju i vremenom postanu više delovi jedne velike tragično poetičnog, melanholičnog narativa o ljudskom rodu u surovom novom svetu, odbačenom od strane ostatka civilizacije.

Na polju glume, dva snažna dela jednog vrlo otpornog nosećeg glumačkog stuba su Rajf Fajns i Džek O’Konel, a tu je i Alfi Vilijams, glavni lik iz prvog filma. Mladi Vilijams je sa svojih nepunih petnaest leta uradio izvrstan glumački posao i iznenađujuće se dobro snašao pored O’Konela i Fajnsa. Njegov lik je evoluirao, prošao kroz nove grozote i postao već čovek. Iako je svakako bitan lik za priču, ne bih rekao da je glavni lik, koliko je lik iz čije perspektive se predočava radnja.

Ukoliko vam kao meni nije bilo dosta Fajnsa u ulozi Kelsona, u nastavku je još prisutniji. On je više čovek koji je pronašao novi smisao u svetu ispunjenom nasiljem i smrću. U ovom delu priče dolazi do otkrića novog sloja svesti zaraženih, kroz svoje „prijateljstvo“ sa evoluiranim zombijem Alfom kojeg je nazvao Samson (na njihov upečatljivi odnos se aludiralo u prošlom filmu). Kroz njihovu vezu, publici se dozvoljava upliv u um zaraženih, način na koji razmišljaju, ali i vide svet. Može se reći da je Fajns jedan od dva glavna lika, nosi jedan deo narativa na svojim glumački jakim ramenima i pokazuje još jednom kakva je glumačka zver u pitanju. Da je ceo film bio samo o povezanosti Kelsona i Samsona, ne bih se bunio.

Samsona igra Či Luis-Peri, pretežno kaskader i MMA borac. Pored tih životnih poziva može da doda i „glumački“, jer je zaista iznenadio kao ovaj napredni zaraženi. Samson je u prošlom filmu više služio da prikaže evoluciju zombija, a bio je i opaka pretnja za heroje. Dok se tamo naslućivalo da Kelson i on imaju neki poseban odnos, nisam slutio da će on preći do nekog čudnog vrsta prijateljstva u nastavku. Nadam se da ovo nije zadnje od Samsona, jer se čini kao da će tek biti bitan lik u trećem filmu!

Džek O’Konel je prošle godine bio sjaj u nesjaju od filma „Sinners“, a nastavio je svoju „igram zlikovca“ eru reprizirajući Džimija Kristala, opakog zlotvora koji vodi svoje sledbenike „Prste“ kroz paklenu pustoš Ujedinjenog Kraljevstva. O’Konel je savršen za ovog uvrnutog vođu sekte koji zna da je manipulator slabijih, ali mu je lepo jer zna da ima svu moć nad onima koji ga prate i veruju mu da je sin đavola, odnosno Starog Nika (kako ga naziva).

Publika dugo nije imala pravog pravcatog zlikovca za negativca. Jedna već davno izlizana tropa kapljica u moru sličnih modernog filma je da se današnjim zlikovcima u filmovima podari karakterni luk iskupljenja; da od nekog ogavnog bića postanu anti-heroji. Više ne postoji neki lik koji čini neoprostiva zlodela i samo ostane takav do kraja filma. Džimi Kristal je jedan takav lik: zao i ogavan do srži. Njegov pogled na svet je isto plod traume iz detinjstva, nasilno izvrnutih načela i životnih vrednosti. Kristal je samo još jedan ispljuvak apokalipse i još jedna žrva novog bespoštednog sveta čiji je on odraz (donekle), a O’Konel ga savršeno igra.

Promeni stila se ne doprinosi isključivo vizuelno, već i kroz originalno komponovanu muziku. Kompozitor Džon Marfi je zaslužan za već upečatljivu nezvaničnu muzičku temu serijala, "In the House, in a Heartbeat" (savršeno muzički opisuje jedan susret sa zaraženima), koja se našla i u ovom filmu (u presudnom momentu), ali za muziku u „The Bone Temple“ je zaslužna dobitnica Oskara, Hildur Gudnadotir.

Eksperimentalni hi-hop grupe „Young Fathers“ prošlog filma je zamenjen sa složenim klasičnim, žičanim instrumentima. Zvuk violine, violončela i sličnih instrumenata ispunjavaju teške, neretko groteskne scene: kao da je zvuk sazreo zajedno sa mladim glavnim likom prošlog filma, koji je u nastavku više prizma posmatranja dešavanja nego njen primarni karakter.

Pored originalnog skora, tu je i korišćena muzika. Makar bila transedentna ili imanentna, savršeno narativno odgovara određenoj situaciji u kojoj su likovi, ali se pretežno vezuje za doktora Kelsona. Lično se ježim na loše ukomponovane inserte poznatih pesama, ali autori ovog ostvarenja su znali šta su radili kada su odabrali ove „needle dropove“.

Efikasni dramaturški trenuci su dodatno podrcrtani sa vanvremenskim pesmama grupa: „Duran Duran“, „Radiohead“ i „Iron Maiden“. Bila je (doslovno) muzika za uši čuti „Ordinary World“ u jukstapoziciji sa novonastalim, već i te kako evoluiranim zombi svetom, a „Everything In Its Right Place“ podmuklo postavlja pitanje sa kojim se scenarista bakće: da li je ovo svet koji nam predstoji, da li je ovo finalna promena ljudskog roda: njen kraj, ali i novi početak?

„28 Years Later: The Bone Temple“ je poseban i neophodan nastavak. Na narativnom polju će vam možda faliti konkretnog zaključka, ali je ovo ipak drugi DEO od tri, te se opipljivi kraj čeka u završetku trilogije koji obećava svašta (ko je gledao film, zna). Rediteljka Nia DaKosta menja bombastične akcione scene za stilski usklađenijim i izglancanijem pristup kako bi publici donela dve priče o postojanju i preobražaju života u beživotnom svetu. Fajns i O’Konel glumački dostavljaju opaka izvođenja vredna svakog pomena, a Alfi Vilijams se ponovo pokazao kao mlada nada u usponu. Iskreno me raduje treći deo koji izgleda kao da će biti savršena mešavina prva dva filma, samo se nadam da će ga snimiti. Početkom godine retko vredi ići u bioskop, ali „The Bone Temple“ je savršen izgovor da se ugrejete i iskulirate na par sati.

VIDEO: 10 NAJGORIH Filmova 2025.