"Hvala ti Stefane i hvala svima koji su učestvovali u ovih 100 minuta": Kritika filma "Vetre, pričaj sa mnom"

Piše: Jovan Semi Pjević

Nekako, pristupam im i s nekom dozom urođenog inata. „E, da vidimo kako će me ovaj film emotivno pomeriti, kad već toliko želi!“ Ipak, sa „Vetre, pričaj sa mnom“ je bio malo drugačiji slučaj i najiskrenije mi je drago zbog toga.

Prvi put sam ga gledao iscrpljen na jutarnjoj projekciji na Sarajevo film festivalu. Tada me je na čudan način okrepio, probudio i osvestio. Sporo i metodično izlaganje cele autorske ekipe je uspelo da mi svest digne na viši nivo i barem na kratko vreme izmesti iz relativno tmurne tadašnjice. Nisam ništa hteo o njemu da pišem dok ga ne pogledam ponovo i zaista se uverim da se možda nisam prevario, jer se i to katkad dogodi.

Imao sam priliku da ga pogledam još jednom na velikom platnu i to u dalekoj Litvaniji na festivalu „Scanorama“... Kao što sam se i nadao da će biti slučaj, i drugi put mi je film proleteo: mislima me je poslao na mesto koje podseća na neku vrstu sećanja, sve dok se nisam vratio u svoje telo, vreme i mesto. Tako mogu i opisati film: kao neki odjek prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koji se pretapa u 100 minuta filma koji me je iskreno oduševio i postao mi omiljeno ostvarenje godine.

„Vetre, pričaj sa mnom“ jeste dugometražni igrani film, ali se osećaj takvog ostvarenja često meša sa onim koji se odaje kada gledamo prave ljude i razvoj istinskih odnosa među njima, kao i narativ koji prirodno teče. Ipak, film ima određenu jednostavnu priču koju prati.

Posle majčine smrti, Stefan se vraća porodici da proslavi bakin jubilarni rođendan. Povratak kući, podstaknut njegovom željom da dovrši film o majci, pokrenuće njegov introspektivni put. Film je i te kako intimno istraživanje vanvremenske veze između članova porodice, ali pogotovo majke i sina.

Film je prvobitno zamišljen kao intiman dokumentarni zapis u vidu filma o majci, koji bi snimio njen sin, odnosno reditelj filma Stefan Đorđević. Nažalost, Stefan i Neca nisu uspeli da dovrše film usled nemile i iznenadne smrti, te se film pretvorio u znatno veći projekat kojim bi se reditelj donekle izborio sa tragičnim gubitkom. „Vetre, pričaj sa mnom“ je dugometražni film rođen iz potrebe da se nadomesti nedovršavanje prvobitnog kratkog dokumentarca o majci, a Stefan u njemu angažuje pomoć ostatka porodice, dok rekonstruiše događaje koji su se zaista dogodili. Iako se ti događaji nisu baš desili identično kao što je predstavljeno u filmu, neprirodnost je praktično neprisutna, baš jer svi članovi porodice igraju sami sebe.

Pritom, nisu imali precizno određen scenario, već su (može se reći) naturščici znali gde scena treba da ide, pa su možda imali par replika koje su morale da se izgovore kako bi radnja tekla napred. Rekavši to, svi su bili vrlo dobri. Od bake i deke, preko malo mlađe tetke i rođaka, do naravno najmlađih, a pogotovo pas Lija, koja igra, pa, sebe! Svi su bili vrlo prirodni, što se i očekivalo jer su ipak članovi porodice i znaju se. Ipak, porodice nisu često stavljene u situaciju da „glume“ zajedno i to baš sebe, pa se pohvaljuje nenametljivost njihove glume, kao i spontanost iste. Iako se sne stiče takav utisak, na snimanju je bilo četrdesetak ljudi: činjenica koja samo još više diže nivo izvođenjima svih novopečenih glumaca i glumica, svaka čast za opuštenost!

Posebno bih izdvojio psa Liju. Iskreno sam se iznenadio kako su joj „naredili“ da odradi neke radnje u određenim scenama. Ipak, možda je bio i trener za pse prisutan, ali svakako, i Lija je odavala utisak vrhunske profesionalnosti! Na filmovima je najteže raditi sa decom i životinjama, a „Vetre, pričaj sa mnom“ je briljirao na oba mukotrpna fronta!

Gledajući na to da je film prožet sa dokumentarnim delovima onog nedovršenog o mami, očekivala bi se određena doza nesklada između celina. Ipak, to nije slučaj! Granica između delova koji su snimljeni u očigledno različitim vremenskim periodima, sa mnogo manje, odnosno više ljudi iza kamere praktično ne postoji. Film se neznantno pretapa iz fiktivnih u dokumentarne delove, stvarajući usput određenu homogenu kompoziciju. Iako se fotografski ne razlikuju, u početku su dve odvojene celine po osećaju malo drugačije... Ipak, kako film traje i koliko se tematski i emotivno razvija, i taj prag se briše i sve se neznatno spaja do samog, ubitačnog kraja koji vas onda naglo vrati u sadašnjost.

Ako biste bacili pogled na ostale filmove direktora fotografije Marka Brdara, osetili biste da mu je pristup malo drugačiji od uobičajenog. Brdar kadrovima ne pristupa tehnički, koliko filozofski. Doživljava ih drugačije od ostalih kolega, atmosferski su posebni. Takav pristup je savršen za ovakav film, a sigurno nije niko mogao bolje od Brdara da snimi ovaj film. Doduše, reditelj, glavni glumac i jedan od producenata, Stefan Đorđević je po vokaciji prvobitno direktor fotografije/fotograf, pa je sigurno imao uticaj na sam izgled filma, ali se dobro snašao i rediteljski u svom dugometražnom prvencu.

Đorđević se prethodno oprobao u režiji kratkometražnih filmova poput: „Poslednja slika o ocu“, „Portret umirućeg džina“ i „Krila i stvari“. U svim izdanjima se pokazao kao neko ko ima viziju i dobar osećaj sa režiju i sklapanje zanimljivih ličnih i jednostavnih priča. Dugometražni debi je svakako bio očekivan, ali i ne da će se odlučiti za ovako ličnu priču.

Pre svega mu se zahvaljujem što je napravio ovaj film. Sigurno je bilo teško ovoliko se emotivno ogoliti i svetskoj publici pokloniti svoje beskrupulozno lične momente života. Retko je videti film ovakve vrste, a pogotovo da se neki domaći reditelj usudi da snimi i još uspe u tome u najboljem stilu mogućem. Ova godina je odlična za emotivno otvaranje reditelja, Tagić sa filmom „Yugo Florida“ i Ležaić sa „Kako je ovde tako zeleno?“ su se oprobali u sličnom maniru da se nose sa gubitkom voljene osobe. Momci, mislim da je terapija jeftinija... Šalu na stranu, hrabri su to potezi za domaće reditelje i drago mi je da je svaki na svoj način uspeo. Ali Đorđevićev uspešni pokušaj u tome mi je najbliži srcu.

Mora se pohvaliti i originalna muzika za koju je zaslužan hendpen majstor Ivan Judas. Iako film koristi i nekoliko njegovih numera snimljenih pre filma, Judas je većinski skrojio muziku isključivo za potrebe filma. Priznaću, nisam znao da Balkan ima hendpen majstora, niti da se taj instrument toliko dobro slaže sa kadrovima filma, ali Đorđević i ekipa su pokidali odlučivši da sarađuju sa Judasom. Originalna muzika je vrlo maštovita, spiritualna i postala je neodvojiva od samog filma. Judas je dušu kadrova i Đorđevićevu emotivnu ispovest savršeno skrojio u note instrumenta koji retko imam priliku da čujem. Samim tim mi je i čudna činjenica da su Judasa unajmili tek nakon snimanja, kada je Đorđević slučajno nabasao na njega na internetu. Ponekad je određena slučajnost ipak sudbina. Vrlo lako je film mogao da bude bez muzike, kako je prvobitno zamišljeno, ali bez Judasovog hendpena ne bi ništa bilo isto!

„Vetre, pričaj sa mnom“ je više od filma. Izbegavam da pišem takve floskule, ali se apsolutno važi za ovaj film. Stefan Đorđević nam je ovim ostvarenjem poklonio deo sebe i to treba da se poštuje najviše na svetu. Iako su sličan pristup imali neki autori u prošlosti, a sigurno će imati i u budućnosti, Stefanova iskrenost ga izdvaja iz mase, jer se svakim kadrom jednostavno otapa sa platna. Film je preporuka za sve koji žele da pobegnu od stvarnosti i udube se u nešto malo više od pukog postojanja.

Hvala ti Stefane, a i hvala svima koji su učestvovali u izradi ovih 100 minuta koji su me podsetili na život i šta se sve u istom može naći; a i hvala što ste nam pokazali da vetar može da duva na bezbroj različitih načina sa isto toliko značenja.

VIDEO: 31. Festival Autorskog Filma | VLOG