Kristijano Ronaldo prekinuo ćutanje: Objasnio svoj deo priče i dramu sa Žežusom

Sukob sa selektorom Žoržom Žezusom rezultirao je time da je 41-godišnji napadač odlučio da definitivno napusti reprezentaciju čija je neosporna personifikacija bio više od dve decenije, barem dok je na mestu selektora Žorž Žežus.

Nakon što su španski AS i vodeći svetski mediji preneli njegovo opširno pismo, sam Ronaldo je saopštenje objavio i na svom zvaničnom Instagram profilu.

Saopštenje Kristijana Ronalda

„Kao što sam obećao, odlučio sam da iznesem direktno, iz prvog lica, okolnosti koje su obeležile završnu fazu mog vremena u reprezentaciji.

Posle Svetskog prvenstva 2026. godine pripremio sam pismo portugalskom narodu, koje i dalje čuvam, a u kojem se nalaze reči koje želim da podelim sa njima kada zauvek napustim našu reprezentaciju.

Posle turnira, tokom leta kući iz Sjedinjenih Američkih Država, predsednik Saveza me je pitao, i insistirao, da preispitam odluku o odlasku, jer je Fudbalski savez Portugala želeo da ostanem.

Odmah zatim me je pitao za mišljenje o sadašnjem selektoru reprezentacije, kojeg je razmatrao zajedno sa još nekim kandidatima čija mi imena nije otkrio.

Rekao sam predsedniku Saveza da bi, po mom mišljenju, to bila prava odluka.

Zbog toga sam, na dan kada je aktuelni selektor predstavljen, zaista bio zadovoljan izborom. Bila je to prava odluka, što su i rezultati pokazali.

Nekoliko dana kasnije dobio sam prvi poziv novog selektora reprezentacije, koji mi je rekao da želi lično da se sastane sa mnom. Prihvatio sam i dogovorili smo sastanak po završetku mog odmora.

Sastali smo se u Cidade do Futebol, gde je moj klub obavljao pripreme pred sezonu.

Tog dana selektor mi je rekao da računa na mene i da je moje prisustvo ključno za njegov projekat. Odmah mi je predstavio plan mog angažmana. Rekao mi je da ću igrati prvu i poslednju utakmicu i da će, zbog fizičke spremnosti, na svakom meču praviti tri ili četiri izmene.

Tada mi je predložio da ne putujem sa reprezentacijom u Norvešku i Dansku. Predložio je da odigram prvu utakmicu i ostanem u Portugalu, a potom se ponovo priključim ekipi pre meča na stadionu Dragao.

Odmah sam odbio taj predlog. Bilo mi je potpuno jasno da to ne mogu da prihvatim. To što ne bih igrao utakmice u inostranstvu ne znači da bih prestao da budem kapiten reprezentacije. Privilegija da ostanem u Portugalu ne bi bila dobar primer.

Na kraju se selektor složio sa mojom procenom.

U tom razgovoru učestvovao je i Simao Kutinjo, sportski direktor Al Nasra. On je bio osoba kojoj je aktuelni selektor reprezentacije odgovarao tokom čitave prošle sezone i jedan od ljudi zaslužnih za njegov dolazak u klub 2025. godine.

Uoči reprezentativnog okupljanja, selektor je na svoj zahtev došao kod mene kući u Lisabonu da razgovaramo. Razgovor je bio miran i svi principi dogovoreni u avgustu ostali su na snazi.

Igrao sam utakmicu na Alvaladeu i, iako sam bio rezerva, nisam napravio nikakav problem. Lično sam stavio kapitensku traku Brunu Fernandešu, ne sluteći da možda pravim poslednje korake kao igrač i kapiten reprezentacije. Tog dana bilo mi je važno samo da pobedimo. Lepo je pobediti uvek, ali još je lepše pobediti u Portugalu i za svoju zemlju.

Na dan utakmice u Norveškoj, za vreme ručka, jedan od pomoćnika selektora prišao je stolu za kojim je ekipa jela i rekao mi da selektor želi da razgovara sa mnom. Na moje potpuno iznenađenje, pitao me je da li sam fizički spreman da odigram 30 minuta. Bio sam potpuno usredsređen na fizički oporavak, bio sam sa saigračima kao i uvek i mislio sam da tog dana neću igrati. Nije bilo nikakvog problema.

Taj zahtev nije bio deo mog plana oporavka i treninga, jer je bilo predviđeno da igram tek četvrtog na Dragau, ali sam, naravno, rekao da mogu. Odgovorio mi je da budem spreman jer ću igrati 30 minuta.

Ostalo je istorija. Zagrevao sam se od poluvremena, gledao kako minuti prolaze i nikada nisam ušao u igru.

Selektor mi nije održao reč.

Na kraju utakmice želeo sam samo da se ona završi pobedom i da ostanem sam. Nisam otišao da pozdravim navijače. To je bila greška za koju preuzimam punu odgovornost i nije smelo da se dogodi. Izvinjavam se portugalskom narodu koji nas je tako strastveno podržavao, navijačima, kao i onima koji, iako nisu Portugalci, tamo putuju da bi videli mene i koje sam možda razočarao.

Četrdeset osam sati kasnije selektor, Kutinjo i ja razgovarali smo, budući da je Kutinjo učestvovao i u našim razgovorima u avgustu.

Bio je to intenzivan, veoma direktan razgovor, bez ikakvog ulepšavanja.

Saglasili smo se da postoji samo jedan način da se ovaj „slučaj“ zatvori: da selektor u sali za konferencije ponovi ono što mi je upravo rekao privatno, u Kutinjovom prisustvu.

Dogovor je bio jednostavan: selektor će konferenciju za medije početi osvrtom na to pitanje, pokušavajući da zatvori celu priču tako što će reći istinu. Trebalo je da kaže da nikada nisam tražio minutažu.

Ni jedan jedini minut. Selektor, i niko drugi, bio je taj koji je predložio moj plan za ovo reprezentativno okupljanje. Bila je greška to što me je poslao na zagrevanje, a zatim me ostavio van igre, i ako bi se ista situacija ponovila, više to ne bi uradio.

Sastanak smo završili tako što je selektor zatražio zagrljaj, obećavši da će na konferenciji za medije reći ono što mi je upravo rekao i da je stvar završena. Neću igrati u Danskoj, ali ću igrati utakmicu u Portu. Sve se to, kao i uvek, dogodilo u Kutinjovom prisustvu.

Na zahtev selektora održan je video-poziv između njega, Kutinja i Tijaga Kraveira, tokom kojeg je rezimirano ono o čemu smo razgovarali.

Sastavljen je kratak dokument, koji sam lično odobrio i koji je, uz moje znanje, predat selektoru, kao što je i tražio.

Konferencija za medije prošla je tačno onako kako smo očekivali – ali njegovo ponašanje nije imalo nikakve veze sa našim sastankom. Čuo sam komentare i agresivnost za koje ne verujem da su bili opravdani, stav u stilu „ja hoću, ja mogu i ja odlučujem“, kakav prethodnog dana u privatnom razgovoru nikada nisam čuo.

Beleške koje sam odobrio glasile su ovako:

„Mislim da je važno, posebno zato što je to istina, da razjasnimo nekoliko stvari pre nego što govorimo o Danskoj.“

1. Lično sam predložio Kristijanu plan za ovu sezonu u reprezentaciji, bez bilo čije pomoći. Bio je to dug i veoma produktivan razgovor.
2. Znam koliko duboko oseća i koliko voli reprezentaciju, kao i kakav status ima širom sveta. Još važnije, znam kakav status i pozitivan uticaj ima unutar reprezentacije već 24 uzastopne godine.
3. Plan koji sam predložio Kristijanu bio je prihvaćen.
4. Nikada nije dovodio u pitanje moje odluke. Bio je primeran, lojalan i profesionalan.
5. Utakmica protiv Norveške nije bila deo plana koji sam za njega napravio. Međutim, procenio sam da se fizički oporavio od prve utakmice i rekao mu da bi možda mogao da mi zatreba. Kristijano je pristao.
6. Pogrešio sam što sam nekoga veličine Pelea ili Maradone poslao da se zagreva, a zatim ga nisam uveo u igru. Kada bi se ista situacija dogodila danas, ne bih to uradio.
7. Za kraj: želim Kristijana u reprezentaciji. Zapravo, ne želim ga samo malo – želim ga veoma mnogo. Srećom, i on veruje u mene. Verovao je u mene u Al Nasru, a veruje i ovde.
8. Što se tiče toga što nije pozdravio navijače, o tome smo već razgovarali. Neko ko je odigrao više od 230 utakmica za reprezentaciju ne očekuje od mene lekcije o ljubavi prema Portugalu. Bio je to trenutak frustracije koji ništa ne briše. On je igrač koji daje najviše autograma, fotografiše se najviše sa navijačima i pokazuje najviše naklonosti prema njima. Nemojmo izmišljati probleme tamo gde ih nema. Kada smo nezadovoljni, reagujemo. To je sve.“

Ni u jednoj od tih beleški, dakle, nije pisalo da mi se selektor izvinio.

Bio je to drugi put da data reč nije održana.

Odlučio sam da napustim reprezentativno okupljanje umesto da čekam još prekršenih obećanja. Za mene je istina i dalje najvažnija stvar u odnosima među ljudima. Koliko god da boli, mora mi se reći istina.

Osim toga, u razgovoru koji sam tog jutra, pre konferencije za medije, imao sa predsednikom Saveza i selektorom reprezentacije, a oni to sigurno mogu da potvrde, ponovio sam da, ako me tamo ne žele, samo treba to da mi kažu. Trebalo je samo da budu iskreni prema meni. Prihvatio bih to i obećao sam da bismo pripremili nešto lepo, onako kako sanjam da će jednog dana biti, i niko se ne bi naljutio.

Sećam se toga kao da je bilo juče. Obojica su istovremeno odgovorila: „Ne.“ Rekli su da je moje mesto u reprezentaciji.

Nikada se tokom gotovo 25 godina karijere nisam mešao ni u jednu tehničku ili taktičku odluku bilo kog klupskog trenera ili selektora. Bilo to dobro ili loše, prihvatam ono što predlože. Poštujem odluku, ali kada ne održe reč, osećam da tamo više nemam svoje mesto.

Dugujem izvinjenje i svojim saigračima zbog toga što sam napustio okupljanje. Uprkos potpunom gubitku poverenja u selektora, koji sam jasno izrazio, što može da potvrdi svako ko je prisustvovao tim razgovorima, to ipak nije trebalo da uradim. Odgovornost je samo moja.

Još jednom se izvinjavam portugalskom narodu, ali prekršena reč me je duboko pogodila. Osetio sam da bi od tog trenutka moje prisustvo samo štetilo grupi, pa sam uradio ono što sam uvek govorio da ću uraditi kada više ne budem osećao da sam koristan: spakovao sam stvari i otišao.

Fudbalski savez Portugala mora da proceni moje postupke i izrekne odgovarajuću kaznu. Verujem da ta kazna ne treba da bude ublažena. Nisam bilo koji igrač, ja sam kapiten ekipe, a to je otežavajuća okolnost. Već sam se izvinio, ali znam da postupci moraju da imaju posledice. Svako ko je u fudbalu, kao ja, zna da, bez obzira na nečiji položaj, pravila moraju da budu ista za sve.

U tom smislu, čuo sam mnogo priča o oproštajnim utakmicama, o tome da mi je potreban pravi oproštaj i da Savez želi da mi pruži tu priliku.

U životu sam naučio, često onda kada sam bio gladan i nisam imao šta da jedem, da niko nikome ništa ne poklanja.

Mogu da obećam svim ljudima koji me podržavaju, a posebno portugalskom narodu, da ćemo odigrati jednu ili više oproštajnih utakmica. Biće vremena za to.

Ali kada pomislim na reprezentaciju, ono što mi prvo pada na pamet jeste takmičenje. Tako sam razmišljao i onog dana kada sam saznao da mi je otac preminuo. Bio sam sa reprezentacijom i odlučio sam da ostanem sve dok se utakmica narednog dana ne završi. Za svoju zemlju uradio sam nešto što nikada ne bih uradio ni za jedan klub.

Zato, ako budem fizički spreman, ako budem igrao za svoj klub i, nadam se, postizao golove, posle odslužene suspenzije koja će mi biti izrečena, biću na raspolaganju, kao što sam uvek bio, da se takmičim i pobeđujem sa našom reprezentacijom.

Verujte mi, ovo je potpuna istina.

Ronaldo

1. oktobar 2026.“