Povratak koji niste čekali: Kritika filma "Povratak Žikine Dinastije"

Piše: Jovan Semi Pjević

Kao šlag na torti, pred kraj godine, domaća publika je dobila novo ostvarenje na koje mogu da potroše svoj krvavo zarađeni novac i još dragocenije vreme. „Povratak Žikine Dinastije“ je nasilno oživeo valjano preminuli serijal koji je iskreno i trebalo da ostane da počiva u miru. Ovaj film je otelotvorenje situacije kada pacijent u bolnici potpiše nalog: „ne reanimirati“, a doktor ga svakako oživi. Za to se odgovara pred zakonom, a možda bi i autori ovog filma trebalo da podlegnu istom legalnom tretmanu...

Sredovečni Miša Pavlović je danas je otac dvojice dečaka, Žike i Milana, koji su dobili imena po pradedama. Jedan od njih je na pragu burnih tinejdžerskih godina, dok je drugi već u punoj „ludoj godini“. Miša porodicu izdržava svirajući violinu na svadbama. U Srbiju mu dolaze sinovi koje dve godine nije video. Njihov povratak pokreće novu ludu godinu...

Gledajući film se stiče utisak da je sve rađeno sa minimalno želje i volje da se zapravo odradi dobar nastavak koji odaje počast prošlim, blago rečeno kultnim filmovima, ali i kvalitetna komedija za nove generacije. Ako minimalni trud znači: da snime osnovna tri kadra po sceni, da svaki mizanscen bude doslovno najdosadniji ikad, da je fotografski blago rečeno ružan, da je dizajn zvuka PONOVO loš (gledao sam film na regularnoj projekciji), da je scenario samo ponorno potresna mešavina svih mogućih fora i fazona prošlih filmova; onda je film rađen sa minimalno truda. U ovogodišnjoj domaćoj produkciji koja je „rodila“ filmove poput: „Yugo Florida“, „Kako je ovde tako zeleno?“, „Vetre, pričaj sa mnom“, ali i „Hajduk u Beogradu“; strašna je pojava „Povratka Žikine Dinastije“.

Više imam dojam da je ovaj celokupni projekat od dva filma rađen kako bi se samo zadržala prava na iste, ali i naravno, kako bi se zaradila sumanuta lova na popularnosti serijala. Strašno je kada je očigledno da autorski tim želi da odradi nešto sa minimalno truda, a da zaradi na tome; još je strašnije jer će se to i obistiniti. Očigledno ima hleba bez motike.

Prvo i najbitnije, ovaj film nema Žiku i Milana, dva STUBA celog serijala. Iako smo svi bili svesni da se njih dvojica neće pojaviti, ipak je (su)ludo uopšte i misliti da bi film radio bez dve ikone koje su svih deset filmova (prva dva manje više), nosili na i te kako snažnim ramenima. Ipak, scenario očajnički publiku podseća na ŽIKU PAVLOVIĆA kao da je TONI STARK iz MCU... Malo malo, pa dođe replika: „Uf, kako je ŽIKA govorio... (poznata fora)“ ili „Meni je ŽIKA uvek govorio... (nešto što je smešno samo kada Gidra kaže)“ i tako dalje. Pritom, centar pažnje je sve vreme na Žiki, a Milan se ni ne pominje, osim kada se slučajno pojavi u nekoj fotografiji... Svestan sam da je Marko Todorović imao problema sa produkcijom nekih originalnih filmova i da možda njegova porodica nije dala prava na njegov izgled ili šta god slično, ali pobogu, ovaj serijal su ŽIKA i MILAN, ne SAMO Žika. Vrlo je neprirodno, a i tužno „prisećati se“ kroz ceo film na prošla zbivanja iz serijala bez prijatelja kolektora Milana.

Iako Žika i Milan ne mogu da se zamene, film očajnički to pokušava sa Mišom, koji je sada glavni lik. Njega igra Nikola Kojo (iako bi bilo smešno da ga ovaj put ponovo igra Boris Milivojević), koji ponovo tumači identičnu ulogu, sebe. Ako ste gledali Koju u „Mi nismo anđeli 2“, znate šta da očekujete. Dovitljive doskočice, švaleracija, šatro emotivni momenti i... pa.. to je to. Kojo, volim te i imaš fantastične uloge, ali je očigledno da je ova rađena sa određenim nivoom bezbrige i mesečarenja. Iskreno, ne mogu ni da ga krivim zbog toga, barem je uzeo Mitroviću pare i odigrao sa nivoom truda onako kako i „Apollon“ produkcija i zaslužuje, minimalno.

Milan i Žika su još uvek prisutni, ali u vidu njihovih praunuka, Žike II i Milana. Nikola Brun i Gavrilo Ivanković tumače ove dve najbitnije uloge. Oni predstavljaju novu generaciju publike, one koji dobijaju štafetu prošlih generacija da vode serijal ka boljem sutra! Ipak, primopredaja štafete nije valjano odrađena, jer je Miša još uvek očajnički pridržava za sebe dok Brun i Ivanković pokušavaju da iznesu film i nekako izgovore replike da ne zvuče neprijatno i usiljeno. Iako su se očajnički trudili u tome, ne bih rekao da su baš uspeli. Ipak, daleko od toga da su oni krivi za to i iskreno se nadam da ih tek čekaju uloge u kojima će pokazati svoje glumačke sposobnosti za koje sam siguran da ih imaju!

Gledajući da je ovo nastavak „nasleđa“, očekivana je i pojava starih, originalnih likova. Nažalost, većina njih je preminulo, pa su nam ostali samo Boba i Elza, odnosno Vladimir Petrović i Vesna Čipčić. Petrović nije profi glumac, pa njegovo izvođenje ne mogu ni da kritikujem, a Čipćić je samo bila tu kako bi govorila identične fore iz prošlih filmova i to je to. Oboje su beznačajni likovi bez opravdanja za postojanje u filmu, osim da vas podsete na koliko toliko bolje filmove. Ipak, verovatno će tek biti bitni u nastavku na ovaj film koji dobijamo već naredne godine!

Pored pomenutih, pojavljuju se i: Srđan Timarov, Mladen Sovilj, Jovo Maksić, Boda Ninković, Danijela Dimitrovska, Katarina Veljković i ostale (ne)poznate face domaćeg glumišta. Svi su uradili dobar posao sa dobijenim materijalom; ipak mora od nečega da se jede! Većinski su svi odlični glumci sa dobrim ulogama u drugim projektima, ali ovde odaju utisak kao da žele da se scena što pre završi da mogu da odu kući...

Likova ima dosta i većina njih SAMO POSTOJI. Retko ko zapravo pridodaje radnji pored neke osrednje šege koja uliva neprijatnost u bioskopsku salu. Pritom, ne postoji h od hemije između njih. Gledajući da je ovo povratak „Dinastije“, odnosno porodice, očekivalo bi se da se barem oseća da na platnu gledamo više generacije iste familije... Manjak zapravo dobre filmske konstrukcije ne dozvoljava da se ovi likovi formiraju kako doliči, pa samim tim ni ne mogu da imaju glumačku sinergiju koja bi donekle izvukla film. Izostanak preko potrebne, neophodne hemije umanjuje celokupni film i pridodaje sveopštoj blamaži koja raste svakom scenom sve više.

Još jedan domaći film, još jedan izgubljen megdan sa dizajnom zvuka. Ovaj put je bitka bila očigledno vrlo krvava i napeta, jer je u nekim trenucima bilo bolno pokušati da se razazna šta ko govori. Kada su muzika i dijalozi istovremeno prisutni, neretko je muzika bila glasnija. Neću dužiti, ali molim vas ljudi, popravite zvuk na svojim projektima! Bio sam skoro da merim sluh, pa znam da nije do mene!

Da se nadovežem na, blago rečeno, televizijski izgled projekta: film je režirao Milan Konjević. On je već pokazao i dokazao svoje rediteljske spobnosti na serijama poput: „The Ark“, „Dug Moru“ ili „The Outpost“, ali je očigledniji uticaj na ovaj film pretočen iz njegovog rada na serijama: „Istine i Laži“ i „Igre Sudbine“. Nažalost, „Povratak Žikine Dinastije“ u stilu, estetici i celokupnom pristupu više podseća na te dve serije, nego na valjani bioskopski film.

Konjevića poštujem zbog stvaranja prvog domaćeg zombi filma „Zone of the Dead“, kao i sveopšteg znanja o filmu i popularnoj kulturi, ali njegov dalji opus ne seže dalje od bezumne publike koja zaspi nakon dvadeset minuta neke epizode od prethodno pomenutih projekata. Apsolutno nemam ništa protiv reditelja niti njegovog pristupa i skroz je okej raditi na određenom tipu serija ili filmova, ali taj fazon se ne slaže sa esencijom „Ludih Godina“. Konjeviću idu dobro „SYFY“ serije i neka nastavi sa njima. Napomena: ako ti produkcija da minimalan broj dana da snimiš film (dajem ruku da je ovaj film snimljen za tipa 18 dana), ne vredi da ispadne bljuvotina.

Da se ne zaboravi da je ovo film „Apollon“ produkcije, vlasnika Željka Mitrovića. Koliko god da sam se nadao da će “Povratak Žikine Dinastije“ biti dobar izuzetak „Apollon“ filmova, ipak pripada toj hiperprodukcijskoj hrpi zbrzanih projekata. Šta god dođe u dodir sa ovom produkcijom, propadne. Bilo koja trunka potencijala i zapravo nečeg dobrog uvene čim se „Apollon-a“ lati. Dobro, ’ajde, ipak je „Čarobna Zemlja“ za koji nivo ispod ovog.

„Povratak Žikine Dinastije“ je sve što nastavak na ovaj serijal nije trebalo da bude. Iako sam svestan da ni originalni filmovi nisu bili najbolji, a ni najsmešniji ikada, ipak su obilovali određenom dozom šmeka, pozitivne bezbrige i određenog tipa humora koji je nosila celokupna filmska ekipa. Sigurno su rađeni u gorim uslovima, ali su imali dušu, koju ovaj film nema ni trunku. Jedanaesti unos u serijal ne treba da postoji jer pre svega ima očigledne namere da zaradi na nostalgiji i prepoznatljivosti kultnih likova. Da mu je cilj bio neki drugi, ne bismo dobili ovu brzopletost od filma sa manjkom osećaja za stvaranje nečega i iole duhovitog i simpatičnog.

Ne brinite se! Najgore tek dolazi sledeće godine maštovito nazvanim (sarkazam) filmom „Povratak Žikine Dinastije 2“. Ovaj, još jači, povratak nas očekuje na proleće 2026. godine!

VIDEO: Samo NE | Povratak Žikine Dinastije | Pregled Filma