Bojana Novaković: Studenti rade nešto veoma bitno za Srbiju. Imaju mnogo neprijatelja i nepoznanica ali cilj im je da promene državu

Da filmska umetnost može biti čin otpora pokazala su dva ostvarenja premijerno prikazana na poslednjem Sarajevo film festivalu. Osim otpora, zajedničko im je i jedno ime - naše glumice, rediteljke i aktivistkinje Bojane Novaković.

Naime, na najznačajnijoj smotri filma, ne samo u regionu, već i šire, na 32. Sarajevo film festivalu srpska umetnica Bojana Novaković predstavila se ne s jednim, već sa dva filma. I to istoga dana. Novaković je jedna od dve glavne junakinje dokumentarnog filma "Imamo samo sebe", a Sarajevo je prvo videlo i dokumentarac "Zabranjena tetka", njen rediteljski prvenac. I nakon svetske premijere u Sarajevu, sledi i australijska, 18. oktobra na Adelaide film festivalu.

- Meni je uvek bila želja da "Zabranjena tetka", moj rediteljski debi, premijerno bude prikazan u Sarajevu, zato što je to zaista najbitniji festival, ne samo u regionu nego i šire. A nikada nisam mogla da zamislim da će borba protiv litijuma, bitka za održivu životnu sredinu koja se dočarava u filmu "Imamo samo sebe" biti deo istog festivala. A i poklopilo se da su se obe premijere desile baš na Dan ljudskih prava - sumira utiske za Nova.rs Bojana Novaković.

Film "Imamo samo sebe" rediteljskog dvojca Aline Huarez i Huana Franciska Donosa, dokumentarno je ostvarenje koje povezuje dve udaljene zajednice - pustinju Atacamu u Čileu i dolinu Jadar u Srbiji, kojima je zajedničko iskustvo borbe za pravo ljudi da odlučuju o budućnosti prostora kog nazivaju domom. Huarez i Donoso su godinama snimali ličnosti koje su u središtu te borbe. To su Lejla Norijega, novinarka i aktivistkinja iz Čilea, Ramon Balkazaro, fotograf i istraživač koji dokumentuje ekološke posledice eksploatacije litijuma u Atacami, Bojana Novaković, glumica i aktivistkinja iz Srbije i Vladan Jakovljević, pčelar iz doline Jadar.

Sineasti su njihove lične priče povezali u širu sliku globalnih procesa u kojima se pitanja energetske tranzicije, ekonomskog razvoja i zaštite okoline spajaju s pravima lokalnih zajednica. Ove zajednice su, kako se vidi u filmu koji je sniman čak pet godina, aktivni učesnici otpora i to kroz građanske inicijative, lokalne medije, međunarodnu solidarnost i umetnost.

Ne brza trka, već maraton

Novaković se priseća da, kada su autori počeli da ih intervjuišu, isprva je mislila da prave edukativni dokumentarac:

- Sve se spontano razvijalo. Najpre su nas posmatrali, intervjuisali, i na kraju odlučili da to bude dugometražni film o nas četvoro, odnosno petoro. Taj proces pravljenja dokumentarca je veoma interesantan, što sam i sama iskusila sa svojim filmom, jer se stvari dese iznenada. I na kraju imate film za bioskop. Autori ne mogu da kontrolišu narativ, šta će da se desi, šta neće, da li će projekat iskopavanja da se pokrene, ili ne, šta će kompanija da uradi, da ukine ili novo da kupi… Dokumentarci su sami po sebi takvi. Pre nego što smo počeli da snimamo malo sam znala o Čileu. Znala sam samo o toj litijumskoj dolini, o tom trouglu - Čile, Argentina, Peru, o procesu iskopavanja. Ali, ništa detaljno. I iznenadilo me je, dok smo radili, da je prerada litijuma u pustinji veoma zahtevna, naročito zbog upotrebe vode. Te kompanije moraju da uzimaju vodu iz najbližih mesta, čime stvaraju suše u naseljenim okolinama. A da ne pričamo o prirodi, o flamingosima i migracijama tih ptica i životinja. Tako da sam sada mnogo svesnija situacije tamo. Ostvarili smo saradnju i sa ženama, ne samo u Čileu, već i u Argentini, redovno se čujemo, razmenjujemo utiske, pričamo, donosimo zajedničke odluke kad se desi nešto bitno za sve nas, pišemo pisma, šaljemo ih zajedno. Da li Evropskoj uniji, Evropskoj komisiji, nekoj vladi, svejedno - priča Novaković.

Upitana čini li joj se da je malo skrajnuta priča oko iskopavanja litijuma, od kada se desila nadstrešnica u Novom Sadu i počeli studentski protesti čiji su rezulat sada predstojeći izbori, odgovara da jeste, ali da tako i treba da bude:

- Litijum postoji u zemlji i postojaće zauvek, pošto se nikad neće iskopavati. A dok god postoji, kao i ta tehnologija, biće tu kompanije koje će hteti da ga iskopavaju. Tako da ovo nije brza trka, već maraton. I stoga je prirodno da će se dešavati padovi, kada je pažnja javnosti u pitanju, te momenti kada javnost treba da se uključi. Desiće se trenuci kada nas neke kompanije ili država svojim potezima iznenade. Posredi je ogromna borba, životna borba, i tu će biti, naravno, padova pažnje javnosti. I normalno je da je malo u drugom planu zbog studenata. Jer studenti rade nešto što je veoma bitno za Srbiju. Znači, ne treba sada Rio Tinto da bude u centru pažnje. Ali, ne zaboravite da su se oni veoma jasno izjasnili i o Rio Tintu, i to je veliki deo njihove platforme koja se tiče zaštite prirode i životne sredine. Zato smatram da je sve to uvezano. Znate, mi imamo specifičan cilj i, čini mi se, lakše ostvariv. Nije nam lako, ali lakše je. Mi treba da ukinemo rudnik, a studenti imaju cilj da promene državu. U Srbiji je to teško. Oni imaju više neprijatelja, mnogo više nepoznanica, toliko igrača… Mnogo je to - konstatuje naša sagovornica.

Uprkos svemu, optimista je. Napominje i da priroda uvek pobedi na kraju, voleli mi to ili ne.

- Optimista sam i zato što je odlaganje tog projekta iskopavanja za nas uspeh. Ipak je sprečena izgradnja rudnika koja je bila planirana još 2022, a mi smo sada u 2026. godini. To je ogroman uspeh. To je uspeh i lokalnog stanovništva, organizacija koje su delovale na nacionalnom i međunarodnom nivou, uz podršku javnosti. Uostalom, javnost je ovaj pokret prihvatila kao svoj, a upravo tako se vrši odbrana zemlje. Ne zemlje kao države, nego plodne zemlje - smatra umetnica i aktivistkinja.

Univerzalna priča o tetki

A u svom rediteljskom debiju Bojana Novaković pokazuje da u svetu sapunica, jedna srpska porodica dokazuje da je stvarnost luđa, mračnija i puno uzbudljivija od fikcije. Naime, srpsko-austalijska glumica i filmska autorka Bojana Novaković otišla je u ruralnu Srbiju kako bi obnovila vezu sa ekscentričnom, otuđenom tetkom Gordanom i pronašla preko potreban mir. Ali, nije mogla ni da zamisli emotivnu oluju koju će doneti vrtlog porodičnih tajni i na kraju je prisiliti da se suoči sa skrivenom traumom koja je oblikovala četiri generacije žena u njenoj porodici.

A na pitanje kako je taj susret s tetkom izrastao u dokumentarac, Novaković odgovara:

- Vrlo malo sam znala o toj tetki, osim da je bila najzabavnija osoba koju sam ikada znala i da nisam smela da se družim sa njom. I kada sam odrasla, poželela sam da malo bolje upoznam tu ludu tetku. A imala sam i ličnu potrebu da režiram nešto. Iako sam imala scenarije za neke kratke filmove, nije me to toliko inspirisalo. Kada sam pričala sa mamom o mojoj tetki, odlučila sam da odem u Užice, gde živi, i da je snimam. I to je trebalo da bude kratki film od desetak minuta o njenom boemskom životu. Međutim, kada sam uključila kameru, isplivale su porodične tajne koje su se krile 50 godina. To su bile tajne koje su u srcu držale moja tetka, njena ćerka, moja mama, njena majka… I kamera je, nekako, postala svedok, sve je otkriveno. Uprkos tome, i dalje mi na umu nije bilo da ću raditi dugometražni dokumentarni film, ali u sve se uključio Milan Stojanović iz "Sense Production" i najslađe mi je da je jedan Balkanac odgovoran za to da dokumentarac o četiri generacije žena sada postoji.

Film "Zabranjena tetka" se, prema rečima autorke, suštinski bavi generacijskom traumom i nasiljem:

- Bavi se i tim patrijarhalnim nasiljem spram ženskog tela, a ispričan je iz perspektive jedne veoma duhovite žene i njene ćerke. Film je dosta interesantan, jer, uprkos tome što je posredi teška tema, ima i puno humora - objašnjava Novaković.

Upitana koliko joj je bilo bitno da progovori o nasilju, iako su mnogi u Srbiji naučeni da se ni danas o nekim stvarima ne sme govoriti, naglašava da isprva nije bila svesna da će se dokumentarac baviti traumama:

- Počela sam od toga da je ovo film o mojoj tetki, i sestri, a tek pri kraju montaže ukapirala sam koliko je ovo univerzalna ali i politička priča. U filmu se ne pominju statistike, niti politika, ne pominju se patrijarhat ili feminizam. Te reči ne postoje u filmu. Ovo je priča moje porodice, moja priča. No, samim tim što se film dubinski, iskreno bavi temama i posledicama tih generacijskih trauma, postaje univerzalan. I ta priča može da izazove puno dijaloga. Ovo je, da kažem, turska sapunica, pošto moja tetka obožava turske sapunice, i misli da je njen život takav, a nikako da je holivudski film - priča Bojana Novaković koja s nestrpljenjem iščekuje australijsku premijeru "Zabranjene tetke" narednih dana:

- Oni su, u stvari, i dali sredstva da se završi film. To je bilo značajno za mene. Bitno mi je da australijsko tržište podržava film, i vidi ga i kao tamošnje ostvarenje. Znate, ti problemi porodičnog nasilja postoje i tamo. U Australiji jedna žena nedeljno umire od ruku svog supruga. Jedna žena nedeljno, a u Srbiji jedna u dve nedelje. To je strašna, poražavajuća statistika za jedno, takozvano napredno društvo. Jedna parlamentarka u Australiji rekla je da ako imaju problem da jedna ajkula ujeda i ubija jednog muškarca nedeljno, sve bi ajkule iz okeana trebalo izvaditi. A mi imamo ovaj problem i ništa. Ne postoji politička volja da počne da se rešava.

A s obzirom da ima mogućnost da sagleda rodnu zemlju iz druge perspektive, odnosno iz daleka, pitam je koliko joj je slika Srbije jasnija, i kako vidi, možda, nikad podeljenije srpsko društvo u narednom periodu?

- Pa, srpsko društvo nije homogeno, tako da je teško da se opiše. Ali, da, ni devedesetih nije bilo ovako, jer je tada neprijatelj dolazio izvana. Ali, poznajem svoje društvo, i znam da taj duh zajednice nikada neće moći da bude oduzet od našeg društva. Iako smo podeljeni, ipak postoji zajednica. Pa vidimo to i na primeru Rio Tinta - jer su se tu ujedinili ljudi iz spektra svih ideologija, religija, polnih opredeljenja, svih klasa u Srbiji, godina... I možda zato što imam sreću da sam videla i vidim to jedinstvo, tu volju za kolaboracijom, optimistična sam. Ali, to ne znači da ne vidim kako se ponekad "koljemo" u svađama, da nemamo one prave srpske sukobe, da se dešava da prolaze godine a mi ne pričamo, pa onda odjednom ponovo propričamo s nekim ljudima… Ali u čitavoj ovoj priči oko Rio Tinta osnov je životna i prirodna sredina. Za neke ljude to je božija bašta, zar ne? I to nas je stvarno ujedinilo, a to su moji ljudi i moje društvo - zaključuje Bojana Novaković.