0
Jasmina Dinić (50) iz Beograda je supruga, majka, preduzetnica, a pre svega, žena lavica, kako je mnogi koji je poznaju, nazivaju i to zbog svog zanimanja - ona je, ni manje ni više nego odžačarka. Dugi sređeni nokti, isfenirana kosa, lepršava haljina i štikle nikako joj ne smetaju da se svakoga dana na osam sati "pretvori" u dimničarku, sa kapom na glavi i četkom preko ramena i da svoj posao odradi najbolje što može. Zajedno sa mužem Radovanom, ovaj zemunski "čađavi" dvojac već 20 godina "bije bitku" sa beogradskim zapuštenim dimnjacima. Za Nova.rs Jasmina priča sa koliko ljubavi radi ovaj ni malo lak posao i koliko zapravo ima posla za njih dvoje.
„Sve je manje dimničara, a potrebe su sve veće. Po završetku grejne sezone u aprilu ili u maju, građani bi trebalo da razmišljaju o čišćenju svojih dimnjaka. Najviše nas pozivaju stambene zajednice koje hoće da provere svoje dimnjake jer nisu dirani dvadeset godina. Javljaju nam se i građani koji plaćaju preko JKP „Infostan tehnologije“ usluge dimničara, ali im oni ne čiste jer imaju puno posla, pa mi uskačemo u pomoć“, kaže naša sagovornica.
Posla ima preko glave, ali nema ko da radi, kaže Jasmina. Svi bi, smatra ona, da budu IT stručnjaci.
„Nažalost, gase se zanati, a budućnost, zarada i lep život leži upravo u zanatima. Ali neće ljudi da budu prljavi. Meni se čude i dan danas, govore mi „Jao kako to možeš?“. Meni je ovo kao da putujem jer upoznajem različite ljude. Ima raznih domaćina, naravno, ali uglavnom nas ljudi kojima ulazimo u domove, ugoste, popijemo kafu, porazgovaramo i tako u toku dana obiđemo bar desetak kuća, odnosno porodica“.
Iako je uglavnom u cokulama i kožnim rukavicama, Jasmina, kao i svaka druga žena, voli da oblači haljine, lakira nokte, a stiže i da sprema ručak.
„Decu je, dok su bile mlađe, bilo pomalo stid jer je njihova mama odžačarka. Majke njihovih drugarica su uglavnom domaćice ili rade za nekim šalterom. Njima je moj posao bio čudan. Sad kad su starije, ponosne su na mene jer su dobile od ovog posla sve o čemu su maštale. I podigli smo ih i školovali, obezbediliim dobar život, vodili smo ih i na zimovanja i na letovanja, kupovali apsolutno sve što treba. Dakle, može lepo da se živi od posla dimničara ko želi zaista da radi“.
Pročitajte još:
0
2
0
Jasmina i Radovan su se upoznali u jednoj firmi koja se bavila čišćenjem dimnjaka, a pre dvanaest godina rešili su da se upuste u sopstveni biznis.
„Ja sam iz Prištine i 1995. godine došla sam u Beograd s namerom da se zaposlim u Gradskom saobraćajnom preduzeću, pošto sam imala završenu Saobraćajnu školu. Međutim, nisu me primili. Sada mi je i drago jer možda ne bih imala svoju firmu. Konkurisala sam za dimničara, iako nisam imala predstavu o tome. Tako da sam sasvim slučajno ovde ostala, upoznala Radovana i udala se u Zemun. I evo, već 26 godina bavim se ovim poslom. U mojoj familiji niko ovo nije radio, pa je svima bilo čudno. Ali eto, ja sam se u potpunosti pronašla u tome“.
U svom poslu, Jasmina i Radovan nailazili su na različite pomalo smešne situacije.
„Ovo je zahtevan posao i ne može svako da ga radi. Ljudi se dovijaju, ako im je skupo da plate ili ne mogu da dođu do dimničara, probaju sami da očiste dimnjak, ali nije to to. Mi smo organizovali posao onako kako nama odgovara. Suprug i ja idemo zajedno na teren, odlično funkcionišemo i on mi je najveća podrška u životu. Uvek mora dvoje da bude na terenu, jedan dimničar ne može da završi posao“.
A kakav je zapravo posao dimničara i koliko je naporan i opasan, objašnjava Jasmina dok broji koliko samo opreme svakoga dana nose sa sobom.
„Najosnovniji je štoser, odnosno čelična sajla duga otprilike 11,5 metara i to mora da ima svaki odžačar. Ranije su odžačari koristili plinske boce kad ima smole u dimnjacima, međutim to je grad zabranio. Da bi se skinula ta smola sa dimnjaka, da se dimnjak ne bi palio i zapalio, koristi se to mašinsko pranje. Tu su i četka, dimničarski ključ za vratanca i baterijska rampa.Mnogi misle da se čišćenje dimnjaka se vrši sa krova, međutim nije tako. Jedan dimnjak u jednoj stambenoj zgradi treba da ima na tavanu dimničarska betonska klizna vratanca i dole ispod grejnog tela gde se greje. Dimnjak se očisti iz tavanskog dela, dole se pokupi garež, a kada ljudi idu na krov, može da pukne crep, bilo šta može da se desi. Krovovi nisu bezbedni, kad je nagib veći od 45 stepeni, tad se ne penje na krov. Dimničar kad proceni da može, onda se popne. Nema veze da li to radi muško ili žensko. Nama treba otprilike oko sat vremena da očistimo dimnjak. Nisu svuda ista zapušenja, kuća, recimo, ima jedan dimnjak, a loži se na svakom spratu. Naše je da očistimo i sredimo sve“-
Koliko zapravo ima malo dimničara, pokazuje podatak kojim Jasmina raspolaže, a to je da je čak njih pedeset izašlo iz struke.
„U Beogradu nas je bilo oko sto, a sada nas ima pedeset. Neki rade i masne instalacije, međutim mi radimo samo čišćenje kotlova i peći“.
A najviše je nervira kada ljudi ne razumeju njihov posao, pa ih naprosto ometaju.
„Zastrašujuće je što ljudi puste životinje dok mi čistimo peć i kažu da nas neće povrediti. Ja volim životinje, ali ne znam kakva će reakcija psa biti, šta njemu tog trenutka može da prođe kroz glavu ili neki moj pokret ako mu se učini čudan. Jedna baka nas je, sećam se, zvala baš u jeku sezone, čula je mačku da mjauče na krovu i zove nas da joj skinemo mačku. Kažem joj gospođo, toliko ljudi čeka, a vi nas zovete zbog mačke. Pozvaću vam vatrogasce. Molim lepo, zna se šta mi radimo“, kaže naša sagovornica.
BONUS VIDEO: Petar je istrčao ultramaraton: Prešao je 182 kilometra koje sada prodaje za krajnje human čin
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare