INTERVJU Profesorka Jelena Đorđević: Dijalog je nemoguć, jer vlast i dalje seje mržnju

Profesorka Jelena Đorđević, koja se decenijama bavi političkom kulturom, analizira u intervju za Nova.rs kakve su tektonske promene izazavale studentske blokade proteklih meseci, ali i da li je u ovom trenutku u Srbiji moguć dijalog koji vlast s vremena na vreme nudi studentima.

Protestima na Slaviji i Autokomandi, blokadom tri novosadska mosta studenti su definitivno podigli na noge celu državu. Kako očekujete da će se dalje razvijati protest?

Ovo što se kod nas zbiva, po mom mišljenju, nije zbir događaja nego proces i to društveni proces koji je pokrenuo neslućeno mnogo ljudi da se suprotstave režimu koji je razorio Srbiju. Ovi masovni protesti u kontinuitetu se u teoriji nazivaju „totalnim društvenim događajima ili „vrhuncem društvenog života”. Nisu se na noge digla dva najveća grada, već gotovo svi gradovi, varoši i varošice. Ustala je Srbija ovog puta što nije bio slučaj u višedecenijskog borbi građana protiv uzurpatora i autokrata koji u nesrećnim okolnostima zakržljale političke kulture suviše dugo upravljaju ovom zemljom. Zato mislim da jučerašnji događaj u Novom Sadu, koji se za sada izgleda kao kulminacija jer je okupio nezamislivo veliki broj ljudi, neće biti kraj procesa. Naprotiv. Novorođeni optimizam i probuđena solidarnost među građanima svih generacija koje više nego pametno vode i organizuju studenti neće se tako lako ugasiti. Naročito zbog toga što se trulost režima oseća snažno i što to, uprkos svemu, osećaju i njegovi nosioci i
pristalice.

Činjenica da studenti ne mogu sami da donesu promene, da je za to potrebna šira podrška društva. Kako građani da im pomognu u toj borbi, a da to ne kompromituje njihov protest dnevnom politikom?

Jasno je da odavno studenti nisu usamljeni i to i jeste najveći mogući doprinos njihove fantastične rešenosti da istraju. Građani su sastavni deo ove pobune. Ja ne bih rekla da su samo podrška. Studenti su uspeli da probude utihnulu volju za životom građana koji su dugo u letargiji čekali da kolonizovana Srbija definitivno nestane u rukama nezajažljive želje za moći jedne partije i jednog vođe, to jest u rukama organizovanog kriminala i stranog kapitala. Probudio se eros, žar da se živi i da se voli i sarađuje. Pokrenuto je najbolje u ljudima iz dubine onog osećanja da svako, kakav jeste i želi da bude u krajnjoj liniji pripada kolektivu. Rodila se najzad svest da smo mi, građani, nosioci suvereniteta, a ne bilo koja vlast. Shvatili su notornu činjenicu modernog društva koju vlast neprekidnom prezentacijom svoje moći i neumerenom propagandom krije već 13 godina. Sve to je protkano povišenom, plemenitom emocionalnošću koja je neophodna da bi se ljudi osetili živim, svojim i da im borba za slobodu postane nasušna potreba.I radost! Ima li jačeg motiva za borbu od ponovnog otkrića da imamo pravo na sreću u našem zarobljenom društvu.

Međutim do konačnog prekida sa zlostavljanjem režima nad građanima ne može doći bez političkih ishoda. Uostalom, svi ovi protesti u osnovi jesu politički ali nisu rukovođeni partijama niti imaju ideološku težinu. Jednom za svagda treba da razumemo, i mi svi, a naročito vlast, da kad se ljudi bore za to da se sistem menja, da institucije rade, da namirnice budu jeftinije i da škole budu poštovane i još mnogo drugog - da su sve to u osnovi politički zahtevi. To ograđivanje od politike smatram posledicom nerazumevanja šta je u stvari politika i da zapravo mi, svi građani učestvujemo u njoj i kad toga i nismo svesni. Međutim, jasno je da će morati da dođe do trenutka kada će to naše nesvesno učestvovanje morati uže politički i institucionalno da se artikuliše.

Da li ostali delovi društva imaju dovoljno snage da iznesu promene? Mogu li prosvetari, zdravstveni radnici, advokati da prate ritam pobune koji su nametnuli studenti?

Za sada se čini da mogu, a čini se i da će se proširivati i na druge društvene grupe. S obzirom da je Aleksandar Vučić kao jedina vlast uspostavio način vladanja strahom i ucenama teško je mnogima da izađu iz tog psihološkog okvira. Međutim poslednja tri meseca su pokazala ne samo da je to pojedinačno moguće, već i masovno. Osećaj zajedništva ojačava to oslobađanje od straha i zato sam uverena da će biti sve više onih koji će preživeloj, korumpiranoj i zloj vlasti reći NE. Međutim, postoji i mogućnost da bolesni um uzdrman u besomučnoj moći iskoristi i neke brutalne metode da obuzda nezadovoljstvo, naročito s obzirom na postojanje bliske saradnje nekih segmenata vlasti sa ruskim službama koje imaju razvijene metode za borbu protiv obojenih revolucija, kako oni vole da nazivaju studentski pokret. Nadajmo se da za tim neće posegnuti jer bi to značilo i njihov kraj i kraj Srbije.

Društvo u Srbiji je godinama trovano režimskom propagandom i duboko podeljeno. Vlast sada poziva na dijalog, ali čini se da malo ko veruje da je iskrena u tome. Da li je i pod kojim uslovima uopšte moguć taj dijalog?

Biću iskrena i reći da je dijalog nemoguć. Vlast je uništila sve pretpostavke za dijalog dugotrajnom propagandom, mentalnim i drugim nasilništvom prema neistomišljenicima. Izgubila kredibilitet i svako poverenje. Ona i dalje samo seje mržnju, pravi se da ne vidi šta se događa, optužuje besramno studente i to na onaj oveštali otrovni način da su glupi i pod uticajem stranih sila, kojima se oni inače klanjaju i prodaju sve živo. Prave se ludi da ne vide koliko građana ide za studentima i to na osnovu sopstvene volje. Sa njima nema dijaloga, to su oni hteli i dalje hoće.

Studenti su mnoge iznenadili i oduševili organizacijom i kreativnošću kojom pokazuju svoje nezadovoljstvo. Šta starije generacije treba da nauče od njih kada je u pitanju način komunikacije i generalno odnos prema društvu i zajednici?

Građani u najvećem broju treba da shvate dve osnovne stvari na koje su ih studenti uputili. Prvo da je Srbija zemlja svih svojih građana, a ne, kako neprekidno vlast govori izgovarajući onu neprimerenu rečenicu „Ne damo Srbiju“, posed „odabranih“. Drugo, država nije određeni režim, a najmanje vlasništvo vođe, ili jedne partije. Državu čine njene institucije, nezavisne i slobodne od volje trenutne vlasti, a koje rade za dobrobit građana. Ne bih govorila o generacijskim razlikama. Ovde više nije reč o razlici između društvenih slojeva i stepena obrazovanja što utiče na to kako ljudi razumeju stvarnost u kojoj žive. Ovo osećanje zajedništva sa studentima, i starih i mladih, može da bude najbolji put da slojevi građana koji više veruju u sudbinu, ili u bespogovornu moć vlasti, počnu da veruju u sebe same, da se mrdnu iz učmalosti i propagandne zaslepljenosti.
Studenti su uspeli da pokažu generacijsko razumevanje u celom regionu što je fantastičan korak dalje umesto neprekidnog forsiranja mržnje. Osim toga oni su pružili i nadu ogromnom broju studenata u inostranstvu da je moguće da se sutra vrate u svoju zemlju i da je zajedno grade na zdravim temeljima.