Dr Jovana Milić: Dnevnik jedne epidemije

Društvo 07. mar. 202121:30
Podeli:
Foto:EPA-EFE/MASSIMO PERCOSSI

Godinu dana već traje pandemija koronavirusa. Kako iz sadašnje perspektive izgleda taj početak jedne nove normlanosti i šta nas još čeka, za Nova.rs piše dr Jovana Milić, lekarka iz Srbije, koja trenutno živi u Italiji. U dnevniku jedne epidemije seća se tih dana i ističe šta je naše jedino oružje u ovoj borbi.

Piše: Jovana Milić, naučna saradnica Univerziteta u Modeni i Ređo Emiliji  i jedan od lekara koji učestvovali  u akciji portala Nova.rs „Struka protiv korone“

Kada je 31. decembra 2019. godine Kina objavila da su identifikovani slučajevi pneumonije nepoznatog uzroka, većina ljudi na planeti tome nije pridavala veliki značaj, već se bavila proslavom Nove godine. Kada se  COVID-19 pojavio prvi put u Evropi, u Francuskoj, 24. januara 2020, i dalje je rizik za širenje epidemije Evropom procenjen kao nizak od strane Evropskog centra za kontrolu i prevenciju bolesti.

Kada su 30. januara 2020. godine tadašnji premijer Italije, Đuzepe Konte, i ministar zdravlja, Roberto Speranca, saopštili da su registrovana dva slučaja COVID-19, većina Italijana je ipak bila bezbrižna, jer ih je država umirila merom zabrane direktnih letova prema Kini i iz Kine. Samo im tada nije saopštila da na aerodromima neće kontrolisati ljude koji dolaze iz Kine preko indirektnih letova.

Kasnije se to ispostavilo kao velika greška, zbog koje je Italija bila prva zemlja Evrope koja je bila teško pogođena epidemijom kovida.

14. februar 2020. U varoši Kastiljone D’Ada, 60 km od Milana, Lombardija, lekaru se javlja muškarac star 38 godina (pacijent 1) sa simptomima blaže respiratorne infekcije. 16. februara u mestu Kodonjo, isti pacijent se javlja u Urgentni centar, ovoga puta sa otežanim disanjem. Dežurna lekarka se dosetila da pacijenta testira na COVID-19. Loše vesti. Pacijent je pozitivan i zahteva lečenje na intenzivnoj nezi. Još gore vesti. Saznaje se da je poslednjih nekoliko nedelja imao vrlo aktivan socijalni život, uključujući i kontakt s osobom koja je doputovala iz Kine. Epidemiolozima su pune ruke posla da ”ulove” sve kontakte. Posle tri nedelje na intenzivnoj nezi, pacijent 1 je konačno disao samostalno.

19. februara 2020. se u Milanu odigrava utakmica Atalanta-Valensija. Većina navijača Atalante je došlo iz Bergama koji je četvrdesetak minuta udaljen od Milana. U tom momentu je u Italiji bilo registrovano svega 15 slučajeva kovida. Posledice ovog događaja su se videle nakon mesec dana, kada je Bergamo u mesecu martu 2020. godine beležio 3,5-4 puta veći broj smrtnih ishoda u odnosu na isti period prethodne godine. Potresne slike vojnih kamiona koji u kolonama prevoze posmtrne ostatke preminulih od kovida u Bergamu obišle su svet.

21. februara 2020. je zabeležen prvi smrtni slučaj uzrokovan COVID-19 kod pacijenta starog 78 godina iz zabačenog brdskog mesta Vo Euganeo u pokrajini Veneto. Imao je ”samo” simptome gripa, ali su se zdravstvene službe već aktivirale nakon što je Lombardija buknula. Tek će se desetak dana kasnije ispostaviti da su klasteri u Lombardiji i Venetu povezani, ali je to manje bitno. Epidemija je već poprimila ozbiljne razmere.

 

batajnica korona
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

23. februar 2020. Dekretom Vlade, 11 opština je stavljeno u karantin. Konte je izjavio da Italija ne treba da postane ”lazzaretto“ (prostor koji izoluje bolesnike od kuge i lepre). Narednog dana, infektivna klinika u Modeni na kojoj radim (pokrajina Emilija-Romanja; graniči se s Lombardijom i Venetom) prelazi na ”epidemiološki” način rada, iako u tom trenutku kod nas nije postojao nijedan zabeležen slučaj. Sve ambulante i savetovališta su bili otkazani. Organizuju se smene u pojačanom sastavu. Svi muškarci su obrijali brade iz epidemioloških razloga. Prijatelji van Italije, koji su u mestima gde još nije bilo slučajeva zaraze, rekli su mi: ”Da niste malo preterali?”

Predložene mere za održavanje fizičke distance u regijama koje nisu bile ozbiljno pogođene ovom epidemijom su bile ismejane, a kasnije se ispostavilo da su mere u prvoj nedelji marta bile preblage za ono što je usledilo. Kada je Italija 9. marta 2020. postala ”lazzaretto“, deluje da je poruka konačno poslata – nema više vremena. Iste večeri je železnička stanica u Milanu bila prepuna ljudi koji su čekali vozove za jug. Procenjuje se da je oko 25 hiljada ljudi otišlo, plativši kazne za nepoštovanje mera karantina.

Tokom marta i aprila 2020. godine, jedina relacija dužine jedan kilometar koju sam prelazila je bila bolnica – stan. Tih nedelja nisam odlazila ni u market. Ručak je često bio dopreman odeljenjima infektivnih bolesti, pulmologije i intenzivne nege od strane picerija i restorana u gradu, u znak zahvalnosti u borbi protiv kovida. U to vreme su se intenzivno čitali naučni radovi iz Kine, jer je tada to bio jedini izvor informacija o bolesti koju niko od nas nije poznavao. Brzo smo se i mi aktivirali u tom domenu i vrlo intenzivno radili zajedno s kolegama iz Bolonje i Ređo Emilije na velikoj opservacijskoj studiji o tocilizumabu, koji je, prema našim prvim iskustvima, spasao mnoge pacijente u prvom talasu. Posle toga smo nanizali još nekoliko naučnih radova služeći se našom elektronskom bazom podataka, koja je napravljena već početkom marta.

U 18 časova se redovno pratila konferencija za medije Štaba civilne zaštite kada je saopštavan dnevni bilans. Već u drugoj polovini marta se niko nije osvrtao na te konferencije, jer više niko nije mogao da sluša poraznu statistiku prema kojoj dnevno umire preko 500 ljudi od bolesti koju su mnogi opisivali kao „običan grip“ ili „najsmešniji virus u istoriji“. Posebno je teško padalo to što pacijenti umiru sami u izolaciji, a njihovi bližnji nemaju priliku da se oproste od njih. Tokom drugog talasa smo se postarali da se porodici obezbedi ulazak u crvenu zonu pod posebnim uslovima.

vakcinacija
Foto: EPA-EFE/SERGEY DOLZHENKO

Ja sam u jednoj vrsti ”dobrovoljnog” karantina još od sredine februara 2020. Godinu dana kasnije, i dalje nisam „preplivala Dunav“ i nisam došla u Srbiju zbog mera ograničenog kretanja. Dok polako Italija ulazi u svoj treći talas, ja i dalje nosim masku, pridržavajući se mera prevencije iako sam drugu dozu Fajzerove vakcine primila pre mesec dana i bezbedna sam. Ali drugi još uvek nisu.

Vakcinacija nije samo zaštita pojedinca već i kolektiva. Čuveni kolektivni imunitet se ne postiže vakcinisanjem razuđenih pojedinaca, već onih najugroženijih koji su u najvećem riziku da obole ili imaju tešku kliničku sliku. Pesma Pink Flojda bi rekla: „United we stand, divided we fall!“ Čini mi se da su se tokom pandemije nisu često čule poruke solidarnosti, zajedništva i brige za druge, bar ne u dovoljnoj meri.

Odmora tokom proteklih godinu dana praktično nije bilo. Osim dva jednodnevna izleta do Firence i Venecije, kada sam imala priliku da osetim draž ovih gradova bez turista. Bila je i jedna divna izložba impresionista u Bolonji, kada sam zagledana u Moneove lokvanje maštala o svetu posle kovida.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar