Bili smo “deca” Dane Grujičić, a ona nas je razočarala. Završila sam medicinu, pa radila na pumpi: Srbija je Leni i Stefanu srušila snove i zato sad leče pacijente u Norveškoj

Kada su joj posle završenog staža u Kliničkom centru Srbije ponudili da volontira minimum dve godine sa kolegama koji su tu mnogo duže, Lena je shvatila da nikad neće dobiti normalan posao.„Odlučila sam da je bolje da odem što pre. Kada sam donela odluku, sa drugaricom sam se zaposlila na benzinskoj pumpi i brisala šoferšajbne, kako bih sakupila novac za kurs norveškog jezika. Dok sam stažirala na koronarnoj jedinici Urgentnog centra, dobila sam ponudu da ostanem da volontiram, a pre mene je bilo još mnogo ljudi koji su tu već više godina radili neplaćeno i svi se borili za jedno radno mesto. Profesoru koji me je pitao da ostanem, rekla sam da nemam finansijske mogućnosti, da ne može otac svo to vreme da me izdržava. U Beograd sam inače došla iz Čačka, pa sam posle fakulteta pokušala i u Čačku da se zaposlim, ali za mene ni tamo nije bilo mesta“, priča Lena.Stefan je tri godine studirao medicinu u Kosovskoj Mitrovici, a onda prešao u Beograd.

„Posle fakulteta otišao sam iz Srbije, gde nisam dobio nikakvu šansu da radim. Nažalost bilo je prihvatljivije da odem u inostranstvo i počnem ispočetka, nego da godinama volontiram i budem na teretu roditeljima. U Srbiji je nemoguće volontirati, ići u dnevne, noćne smene, a paralelno raditi posao koji plaća račune. Volontiranje sam doživljavao kao iskorišćavanje mladih lekara bez ikakve sigurnosti o zaposlenju, koje dok čekaju, dobijaju kratkoročne ugovore, rade prekovremeno i na kraju uvek dobije posao neko ko ima vezu“, priča Stefan, koji je poreklom iz sela Prilužje, Opštine Vučitrn na Kosovu.U Norveškoj su morali da počnu ispočetka.„Stigao sam ovde 2016., a Lena je došla godinu dana kasnije. Moji roditelji podigli su kredit kako bi nam pomogli da odemo u Norvešku. Morali smo da radimo prekvalifikaciju u Srbiji jer smo završili gimnaziju, pa medicinu“.Ubrzo su Lena i Stefan dobili privremenu licencu za rad i danas žive u Skienu, gde su se nedavno preselili iz Osla.

„Divno su nas prihvatili, ni na sekund nismo osetili da ne pripadamo ovde“, naglašava Stefan.„Sada radimo kao lekari pod uslovom da položimo ispite, posle kojih bismo dobili stalan posao. Ovde nam se svideo socijalni sistem i uopšte način na koji država funkcioniše. Situacija u Srbiji nam je srušila snove. Bili smo dobri studenti, završili fakultet na vreme, maštali da se prvo zaposlimo, a onda dobijemo specijalizaciju, međutim - ‚bum‘ nema posla, nema ničega. Ovde se osećamo sigurno jer su mladi lekari uvek dobrodošli. Postoje protokoli po kojima se radi, pa i ako se desi greška, niko nikoga ne napada, nego svi učimo iz njih, radimo kao tim“, priča mlada doktorka Lena.

Plate nisu najvažnije.„Kada smo odlučili da odemo, nijednog trenutka nismo razmišljali o parama, o platama. Radili smo u Norveškoj za niže plate dok smo čekali licence i to nam nije bio problem. Često se pitam zašto u Srbiji ne možemo da vodimo normalan život, kao ovde, da planiramo letovanje, zimovanje bez kredita, da živimo od svog rada i ne brinemo za budućnost naše dece“, kaže Lena.

Ona sa setom u glasu napominje da joj je tokom studija jedan od najvećih uzora bila aktuelna ministarka zdravlja Danica Grujičić.„Nažalost, doživela sam razočarenje. Znam da ona dobro zna koliko su teški uslovi rada za medicinare u Srbiji. Na studijama nas je uvek oslovljavala sa ‚moja deca‘, i to mi je bilo simpatično, bili smo jako bliski sa profesorkom, koja nas je tada sve razumela. Sad je došla na poziciju da može nešto da promeni na bolje, da nešto uradi za nas, za tu ‚svoju decu‘, a ne da ih proziva kako neće da rade u provinciji i kako odlaze iz Srbije da bi zarađivali velike plate, što nam je poslednje na pameti. Profesorka najbolje poznaje situaciju u srpskom zdravstvu i na Medicinskom fakultetu. Volela bih da u sebi ponovo pronađe taj žar za promenama i za dobrim delima, jer sad kao ministarka ima priliku da nešto zaista i uradi“, naglašava Lena.

„Mislim da je generalno problem u Srbiji, što naši ljudi kada dođu do važne pozicije u društvu sa koje mogu nešto da promene na bolje, u trenutku zaborave sve što su do tada govorili. Ministarka Grujičić i mi, treba da budemo na istoj, a ne na protivničkim stranama“, smatra Stefan.Kostići su u Norveškoj dobili dvoje dece, Srnu (4) i Vida (2).„Oni su ovde dobili mogućnost da odrastaju u uređenom sistemu. Njihov je izbor da li će se možda jednog dana vratiti u Srbiju i tamo doprineti boljem društvu. Norveška nije raj, nije ovde sve savršeno, daleko od toga, ali postoji sistem koji funkcioniše i ljudi mogu da se oslone na lekare, na policiju, na sud. Institucije su nezavisne, kao što bi i svuda trebalo da budu. I ono što je veoma važno, udišemo čist vazduh, a reke niko ne zagađuje“, naglašava Stefan.

U Srbiju se vraćaju samo u posetu.„Imamo malo nade da će se u Srbiji nešto promeniti toliko da bismo poželeli da se vratimo. Taj čarobni štapić odavno ne radi. Naša budućnost je u Norveškoj ili na nekom drugom mestu u svetu, a Srbiju možemo da posetimo i da sa kolegama podelimo svoja znanja i iskustva, i to je sve“, dodaje Lena.Beznadežni smo kad vidimo kakvi ljudi u Srbiji odlučuju o budućnosti, uglas kažu ovi mladi lekari.„Nedostaje nam naš narod i mislimo da je tragično sve to što nam se dešava i da narod nije kriv, ali država Srbija, njena politika, ide u jezivom smeru. Obeshrabrimo se kad pogledamo ko donosi odluke o budućnosti naše dece. Ti ljudi nam nimalo ne ulivaju poverenje da će situacija ikada biti bolja. Šta god da se desi, naše kolege u Srbiji ne treba da pristaju na kompromise i da se odriču snova, zarad obećanja“, poručuju uglas doktori Stefan i Lena, koji su o svojoj budućnosti mislili na vreme.BONUS VIDEO

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=lekariklinikezakardiohirurgijuuniubeznaknadeoperiuivikendomjediniciljskraenjelisteekanja-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4772747"]