21
Za sezonski posao na Aljasci naši sugrađani koji ispune uslove za vizu mogu da zarade prosečno oko 3.000 dolara mesečno, naravno sama plata zavisi od kompanije do kompanije. U ovakvu poslovnu odluku upušta se veliki broj ljudi iz Srbije.
Saša Stamenković (49) iz Niša koji je već radio sezonske poslove na Aljasci kaže da se uglavnom radi o kompaniji za preradu morskih plodova, a satnica se kreće od 9 dolara pa i do 12, to zavisi od kompanije. Posao se radi u letnjoj sezoni za preradu lososa u vreme njegovog mrešćenja od juna do septembra, ali i u zimskoj od sredine januara do kraja aprila.
Sama sezona traje u zavisnosti od mesta do mesta, a sezona lova traje 30 dana, kao i nešto malo pre i posle sezone lova, odnosno sezonski posao traje oko 40-ak dana.
Stamenković navodi za Novu da neke kompanije stimulišu ako imate više od 500 sati u godini odnosno za tri godine 1.500 sati daju bruto stanicu od 15 dolara. Svaki prekovremeni rad se plaća 50 odsto skuplje, a porezi i doprinosi na taj iznos u SAD-u iznose oko 25 odsto.
Radno vreme u kompanijama kreće se između 12 i 16 sati dnevno i nema slobodnih dana u nedelji.
Naš sagovornik ističe da ljudi mogu da spoje dve sezone i da kompanije daju neke stimulanse oko 2.500 dolara za to i da tih nekih mesec i po dana nema posla, a oni mogu da ostanu do nekih devet meseci.
„Sve u zavisnosti na kojoj poziciji radite, možete da zarađujete malo manje ili više, odnosno da vam broj radnih sati dnevno bude različit“, kaže naš sagovornik.
Saša nam objašnjava da nema slobodnih dana u nedelji tokom sezonskog posla jer sezona lova traje 30 dana i svaki dan se lovi.
„Desi se da se dobije neki slobodan dan kada bude lovostaj, odnosno kada njihovo Ministarstvo poljoprivrede to odluči, ako se na primer izlovi više lososa u prethodnim danima nego što su očekivali, ali to se retko dešava jer se oni trude da se sve preradi. Možete da uzmete slobodan dan ili se desi da dođe do povređivanja, ali uglavnom se svi trude da tih mesec i po dana rade bez slobodnih dana“, priča nam ovaj Nišlija.
Govoreći još o uslovima rada, Saša nam navodi da su SAD ozbiljna država i da se radi o legalnom sezonskom poslu za koji se dobija sezonska H2B viza od Ambasade SAD-a u Beogradu, ali je potrebno da se ispune uslovi za tu vizu.
Za ovu vizu traži se stalni radni odnos u Srbiji, potvrda o tome, a poželjno je da zainteresovani imaju porodicu, decu i neku nekretninu kako bi mogli da dokažu da će se vratiti nazad u Srbiju.
Saša ima svoje stalno zaposlenje, a ovaj sezonski posao „pokriva“ godišnjim odmorom i slobodnim danima.
Naš sagovornik ističe da hiljade ljudi ode na Aljasku preko ove sezonske vize, a da samo preko agencije preko koje on ide tamo ode na par hiljada ljudi što za letnju, a što za zimsku sezonu.
„Uglavnom su to mlađi ljudi i ljudi srednjih godina, recimo od 20 do 35 godina“, navodi nam Saša.
Upitan kako je on odlučio da radi ovaj sezonski posao, Saša ističe da je sve u startu više bilo avantura nego zarada.
„Upoznao sam čoveka iz Niša koji je tamo bio 2016. godine i od njega sam dobio sve potrebne informacije. On se vratio sa 3.500 dolara u kešu iz te sezone“, kaže on i dodaje da sugrađani imaju prilike da o trošku kompanije odu u taj daleki deo sveta.
Ipak, iako bi ovo preporučio mnogima, Saša savetuje da u ovaj sezonski posao ne treba svi da se upuštaju, posebno ako imaju nekih zdravstvenih problema.
„Ne bi preporučio ljudima slabijeg zdravlja, koji imaju hronična oboljenja. Ipak je to naporan psihički posao zbog dugotrajnog rada. Taj psihički momenat da se naviknete na svakodnevni rad od 16 ili 14 sati je malo komplikovano. Isto tako na poslu ima mnogo stajanja, tako da ljudi koji imaju problema sa kičmom i nogama ne treba da se u ovo upuštaju“, savetuje naš sagovornik.
Ovaj Nišlija nam ističe da ovim sezonskim poslom planira da nastavi i narednih godina.
Na pitanje koliko je koronavirus uticao na ovaj program viza, Saša nam navodi da prve godine od početka pandemije nisu išli novi ljudi koji do tada već nisu bili na ovom progrmau ranijih godina, a u tom periodu je bio obavezan i karantin.
„Ove i prošle godine imali smo u našoj kompaniji jedan specifičan uslov firme, odnosno bio nam je zabranjen izlazak iz kruga preduzeća i to je bio uslov zbog lokalnog stanovništva jer su se bojali od korone i velikog broja ljudi sa različitih strana sveta. Karantin je plaćen nekim njihovim minimalcem, a kompanija je plaćala hotel i hranu. Te dve-tri nedelje imali smo svakodnevne preglede, test pri odlasku, test pri završetku karantina“, rekao je Saša.
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
