Jumko, Simpo Koštana, Ei Niš: Kako su umirale najveće fabrike na jugu Srbije

Pišu Sanja Petrov i Miljana Isailović Ako biste sa Vranjancima sada popričali o nekadašnjim gigantima, čuli biste komentare o propasti, privatizaciji pod "žutim lopovima", ljudima koji su se kao upravnici "nakrali i pokupovali stanove po Beogradu", Simpu koji "živi na staroj slavi", Jumku koji je "glasačka mašinerija SNS-a" i slično.Nedavni odlazak italijanskog Geoksa izgledao je kao poslednji ekser u kovčegu a grad se suočava sa nezaposlenošću i nedostatkom kvalifikovane radne snage. Vranje se nekada oslanjalo na industriju, a sada se stiče utisak da je najveći poslodavac država - lokalna samouprava, javne ustanove i preduzeća, prosveta, zdravstvo, vojska i policija, a prosečna plata je oko 450 evra.

Tri najpoznatija giganta svakako su Koštana, Simpo i Jumko, gde je radilo oko 25.000 ljudi.Obuća "Koštana" bila je jugoslovenski modni brend zastupljen i na evropskom tržištu. Propast ovog giganta nazirala se i pre petooktobarskih promena u Srbiji, a prema pisanju nekadašnjeg nedeljnika "Vranjske", dugovi su nakon 90' bili sedam puta veći od vrednosti imovine, koja je sva bila pod hipotekom. U "Koštanu" koja je prezadužena upumpavao se novac tadašnjeg Fonda za razvoj, a prema pisanju pomenutog nedeljnika, radi se o stotinama miliona dinara i kreditu od četiri miliona maraka koje je Koštana dobila kada je "Milošević prodao deo Telekoma".Kada se Koštana raspala, bez posla je ostalo oko 6.000 radnika. Za razliku od fabrike "Koštana", Jumko i Simpo i dalje rade. Među Vranjancima o ove dve fabrike možete čuti da su "glasačka mašina SNS-a" (Jumko), ili da "žive na staroj slavi". Svakako, broj zaposlenih je mnogo manji.Odeća koja je izlazila iz fabrike Jumko (Jugoslovenska modna konfekcija) često se nalazila na stranicama modnih časopisa širom Jugoslavije. Jumko je bio najjači tekstilni kombinat u zemlji i jedan od najpoznatijih proizvođača pamučne odeće u regionu, a imao je svoje pogone u drugim opštinama na jugu Srbije i na Kosovu.Fabrike su angažovale oko 5.000 radnika, a Jumko je imao i lanac prodavnica. Sada ovde radi oko 2.000 ljudi, uglavnom za minimalac, a kompanija proizvodi samo deo namenske proizvodnje za javna preduzeća i Ministarstvo odbrane. Jumko je i dalje u rukama države i radnici su među prvima na mitinzima Srpske napredne stranke. Po osnovu konverzije javnih dugova koje Jumko ima prema gradskim preduzećima, u budućnosti bi i Grad Vranje mogao da dođe do većeg dela osnovnog kapitala. Radnici Jumka suočavaju se sa niskim primanjima i stalnim promenama ugovora, neretko rade i bez plaćenog odsustva zbog bolovanja.Gigant proizvodnje nameštaja Simpo, sada je akcionarsko društvo sa većinskim vlasništvom države koje sada upošljava oko 1.500 radnika. Simpo je imao robne kuće i radnje skoro u svakom gradu, a stotine hotela po svetu bile su opremljene njihovim nameštajem. Sada se oslanjaju na izvoz u zemlje regiona i opremanje većih objekata u inostranstvu, a sve češće stižu vesti o prodaji njihovih objekata širom Jugoslavije.NišŠezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka radnici Elektronske i Mašinske industrije u Nišu, „Građevinara“ Fabrike pumpi „Jastrebac“ i brojnih drugih manjih firmi, ni u najcrnjim snovima nisu mogli da vide svoje fabrike puste i zarasle u korov.Desetine hiljada radnika u pogonima, krcati parkinzi, milioni proizvoda koji su svakodnevno odlazili iz Niša u svet, bili su ono što su zaposlenima davali nadu da će i njihova deca raditi i dobro zarađivati u fabrikama u kojima su i oni radili.Na ulazu u Niš sedamdesetih godina bila je okačena tabla na kojoj je pisalo „Dobro došli u grad elektronike“. U fabrikama Elektronske industrije u Nišu radilo je jedno vreme čak 20.000 ljudi, a zajedno sa fabrikama otvorenim u Beogradu, Svrljigu, Žitorađi, Aleksincu, Đevđeliji, Srbu u Hrvatskoj, taj gigant imao je 50 fabrika sa ukupno 28.000 radnika.Radio-aparati, računari, električna brojila, mašine za pranje veša, mašine za pranje sudova, pegle, televizori, telefoni, telefonske centrale, VF uređaji, radio-stanice, železnička signalizacija, rendgen aparati, medicinski uređaji, katodne cevi, industrijska elektronika, samo je deo onoga što su Nišu proizvodilo, a što je Elektronskoj omogućavalo godišnji bruto prihod od oko 700 miliona dolara.Goran Ilić, nekadašnji radnik Elektronske industrije, kaže da bi, sedamdesetih godina, on svakom ko bi rekao da će taj sistem da propadne rekao „da je lud“.„Vozovi su dovozili radnike, a na parkingu nije imalo gde „igla da se spusti“. Nebrojeno mnogo kamiona i šlepera je svakodnevno dovozilo sirovine i odvozilo gotove proizvode. Koliko je radnika bilo najbolje se moglo videti u fabričkom restoranu. Restoran je samo za radnike prve smene radio od 9 do 14 časova, a u njemu je bilo oko 2.000 mesta. Da se ne bi pravile gužve restoran je imao tri ulaza i šest traka na kojima se dobijao ručak“, priseća se Ilić.Prema njegovim rečima, prvi problemi u poslovanju fabrika u sastavu Elektronske pojavili su se 80-tih godina, 90-tih godina je većina fabrika loše poslovala i već su mnoge bile pred zatvaranjem, a loše privatizacije tokom 2000-te upropastile su i one fabrike koje su se do tada koliko-toliko držale.Mašinska industrija Niš, koja je osnovana još 1884. godine kao radionica za održavanje i remont železničkih vozila, podelila je istu sudbinu kao i Elektronske industrija.Tokom godina posle Drugog svetskog rata, MIN se razvijao i od radionice je stigao do velikog poslovnog kompleksa sa sopstvenom livnicom čelika, sivog liva i obojenih metala, kovačnicom, presom, sopstvenim instititutom i laboratorijom.Oko 15.000 radnika MIN proizvodilo je lokomotive, vagone, mostove i skretnice. Ostalo je zabeleženo da je do 2.007 godine u Mašinskoj industriji u Nišu obnovljeno više od 10.000 lokomotiva, 20.000 vagoina i preko 100.000 teretnih vagona i cisterni.Veliki broj zaposlenih, zatarele mašine, sankcije, inflacija, neki su od razloga što su propadale fabrike MIN-a, a koje su „dokrajčene“ privatizacijom, jer su novi vlasnici imali za cilj jedino da se dočepaju opreme i materijala i da ih prodaju u staro gvožđe. Većina pogona u kompleksu MIN nakon zatvaranja potpuno je opustošeno i sada je u takvom stanju da može da posluži za snimanje horor filmova.Među radnicima koji već 13 godina u Nišu protestuju zbog zaostalih plata, nalaze se, na žalost i radnici „Građevinara“ i „Jastrepca“, firmi koje su sedamdesetih godina prošlog veka bile podjednako uspešne kao i firme u sastavu Mašinske i Elektronske industrije.Radnici „Građevinara“ sa ponosom ističu da su izgradili sve značajnije zgrade u Nišu, ali i mnoge grandiozne objekte u Evropi i svetu. Niška firma imala je sve što je potrebno za izgradnju po sistemu „ključ u ruke“, svoje inženjere, građevinsku operativu, majstore svih struka, brojne poslovne zgrade i magacine. „Građevinar“ ne radi duže od dve decenije, a njegova imovina se polako, ali sigurno rasprodaje, kao preduzeća koje se nalazi u stečaju.Fabrika za proizvodnju pumpi „Jastrebac“ bila je svojevremeno na glasu ne samo u Jugoslaviji, već širom sveta, kao fabrika koja proizvodi najveće i najpouzdanije pumpe bez kojih je nezamisliv rad rudnika i velikih fabričkih postrojenja, ali je i ona doživela neslavnu sudbinu fabrika iz Mašinske i Elektronske industrije. Fabrika je, prema rečima radnika, imala opremu, stručne ljude, tržište i sve uslove da i dan danas radi, ali su je privatizacijama upropastili. Dugo su se, duže od svih ostalih radnika društvenih firmi u Nišu, radnici „Jastrepca“ borili se da sačuvaju svoju firmu od propasti, ali nisu uspeli u tome.Na zaista dugom spisku društvenih firmi koje su nekada odlično poslovale, a čiji pogoni već godinama zvrje prazni, u Nišu treba dodati i fabriku „Đuka Dinić“ koja je proizvodila odeću od kože i kožnu galanteriju, silos "Žitopromet" koji su nazivali još i „Zlatopromet“ zbog odličnih zarada koje su zaposleni primali, Fabriku guma „Vulkan“, Poljoprivredno industrijski kombinat PIK Niš i trgovinsku firmu „Angropromet“ i tekstilno preduzeće „Kvalitet“.U jednom malom broju firmi poput „Niteksa“ i „Nisala“ proizvodnja je očuvana i nakon privatizacije, ali u neuporedivo manjem obimu i sa neuporedivo manjim brojem radnika od onog kojeg su te firme imale svojevremeno.Najsvežiji primer kraha su radnici Ali holdinga, nekadašnjeg Nisala. Bivšeg gazdu ne mogu da nađu, a novi nikako da im se obrati i da ih obavesti imaju li posao, ili treba da ga traže."Nismo dobili ni rešenje o odmoru, u fabrici više nema nikoga od rukovodioca, niko se na javlja na telefone… Ne znamo na čemu smo", rekao je jedan od radnika Dragan Mladenović. Ujedno, on je time opsao sudbinu radnika nekadapnjih giganata sa juga Srbije.Bonus video: Fabrika prodata, radnici ne mogu da nađu bivšeg vlasnika, strahuju za posao

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=fabrikaprodataradnicinemogudanaubivegvlasnikastrahujuzaposaomm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4008952"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram