0
U petak smo moja Mira i ja sa familijom i prijateljima proslavili pola veka naše ljubavi. To se formalno poklopilo sa 21. aprilom 1973. godine kad smo imali prvi dejt, posle upoznavanja sedam dana ranije, inače detaljno opisanog na ovom mestu u tekstu od prošlog petka.
Moja omiljena enciklopedija „Vukajlija“ dejt objašnjava kao “fenserski sudar ili sastanak”, odnosno “posledicu muvanja”, uz napomenu da “valjda samim tim što pojam potiče od strane reči (engl. date) daje veću nadu fenserima i šmekerima u pozitivan ishod istog”. Ruku na srce, između nas dvoje bilo je malo “muvanja”, ali više nego puno nade, tako da smo “pozitivan ishod istog” pre tri dana overili uz popriličan broj dragih nam ljudi.
Svojevremeno sam, dok sam još bio svežiji (što bi rek’o Đorđe Balašević u onoj pesmi “Dan posle ponedeljka”) napisao da “ljubav ima raspored časova, prvo je hemija, pa fizika, a tek na kraju matematika”, uz komentar da živimo u doba kad mnogi parovi na rasporedu prvo imaju ili matematiku ili fiziku (izeš dejt, ako toga nema), ali da je “najgore od svega što tu nikad nema hemije”.
U Mirinih i mojih pola veka stalo je hemije za pedeset laboratorija, ali i četiri države, dvanaest selidbi, ukupno dvadeset zaposlenja, šest trudnoća i tri porođaja, tri ćerke i petoro unučadi, sedam zetova, na desetine proslava zapamćenih kao “to samo Mrđeni mogu da naprave”, život sačuvan u dvadesetdve moje knjige, od kojih sam tri četvrtine ispisao za rođendane treće generacije… U tom smislu ni hepening u minuli petak nije bio izuzetak, ako se ne računa iznenadno pojavljivanje naše najmlađe ćerke Marine, zadnja pošta Garden, Dubai, UAE, što je njenu majku bukvalno oborilo s nogu, a mene nateralo da odložim pivo i sednem dok se ne priberem…
Actually, sad ne znam da li je baš slučajno, ali dok sam naredna dva dana po fejsbuk nalozima i društvenim mrežama prikupljao fotografije i video zapise prisutnih na ovoj našoj proslavi, pažnju su mi privukle dve objave u kojima se o istih tih pedeset godina života u ovoj zemlji govori na sasvim drukčiji način.
Tako je lik koji tvituje pod firmom “Nikad izvini” u ime svih aktuelnih pedesetogodišnjaka napisao: “Generacija od početka sedamdesetih do početka osamdesetih je totalno sjebana. Mladost smo proveli u ratovima, sankcijama, bedi, bombardovanju, izbeglištvu. Ne daju nam ni da ostarimo u miru i nekom normalnom životu.” Uz poruku da “svim političarima od dvedesetih do danas jebem trista majki, raspali se dabogda”, zbog čega ga je, kako vidim, blokirala većina sadašnjih “opozicionara”.
Nešto “nežniji”, ali daleko eksplicitniji je tvit Dejana Miškova iz Novog Sada: “Mojih prvih pedeset godina u jednom tvitu: Rodim se u uređenoj i sređenoj zemlji, sa 17-18 mi se desi Milošević, živim deceniju njegovog terora, pa mi se na kratko vrati nada, nakon koje živim u doba pljačkaške tranzicije i onda mi se ponovi sve ono sto me stiglo sa 17-18 godina.”
Nešto slično je svojevremeno objavio moj prijatelj Ninoslav Gajić, Šapčanin koji je od svega ovoga zbrisao u Ilionis, zadnja pošta Burr Ridge. Istina, on ove godine zaokružuje tek četvrtu životnu banku (ovu figure namerno koristim, zbog onih dana kad sam Ninoslava upoznao u jednoj ovdašnjoj banci), ali njegova “kratka istorija beščašća” je upućena na pravu adresu:
1993: Ja sam rođen, a ti si postao poslanik.
1995: Kad si rekao “Sto za jednog”, ja sam tečno progovorio.
1998: Kad si gušio i zatvarao medije, ja sam učio da pišem.
1999: Kad si ti uživao u stanu koji si otuđio od države, ja sam bio u podrumu, a moja zemlja je 78 dana bombardovana.
2000: Kad si se sakrio u mišju rupu, ja sam krenuo u prvi razred.
2003: Kada si ti likovao nad ubistvom Zorana Đinđića, ja sam bio klinac od deset godina koji se prvi put ozbiljno zaljubio.
2008: Kad si prelepljivao Bulevar Zorana Đinđića imenom Ratka Mladića, ja sam krenuo u srednju školu.
2012: Kad si zajedno sa Tomislavom Nikolićem došao na vlast, ja sam upisao fakultet i preselio se u Beograd.
2017: Kad si suspendovao skupštinu i demokratiju u ovoj zemlji i unistio sve preostale institucije, ja sam napunio 24 godine…
2022: Kad si ponovo izabran za predsednika, ja sam odlučio da moje sledeće glasanje bude u dijaspori. Ti si direktno učestvovao u uništavanju mog detinjstva, obeležio moje odrastanje i evo, danas, i dalje uništavaš moju budućnost. Zato neću dozvoliti da jednog dana moja deca napišu isti ovakav status.
Filip David je svojevremeno upozorio da “ništa nije krhkije i kratkotrajnije od ljudskog pamćenja i zato treba neprestano podsećati na ograničenost i jednostranost državnih i nacionalnih programa koji Srbiju sukobljavaju sa susedima i svetom”, te da “duboke frustracije i bolne rane bacaju svoje duge senke iz nedavnih vremena na sadašnjost i budućnost”.
Po njegovim rečima, “od tragičnog i krvavog raspada Jugoslavije do današnjih dana, srpska politika luta između šešeljovskog profašističkog populizma i nacionalizma koji je manipulativan, u bizarnom sadejstvu manije veličine i manije gonjenja”. To je ona vrsta nacionalizma o kojoj je Danilo Kiš pisao kao o ideologiji banalnosti i kiča. Put koji ne vodi u budućnost već u opštu mentalnu konfuziju i politički haos, naopake i izvrnute logike.
Možda i zbog toga se od zapisa sa naše zabave od prošlog petka najčešče deli ono kad moja Mira i ja, sa ćerkama, familijom i gostima šaljemo poruku iz antiratne himne Dejana Cukića: “Ja bi’ da pevam još malo, jer je život samo jedan i do njega mi je stalo, meni je vredan”.