Rodžere oprosti, ali Novak i Rafa rešiće ko je najbolji

Tenis 19. okt. 202012:08
Podeli:
Foto: EPA-EFE/RITCHIE TONGO

Bitka Rafaela Nadala i Novaka Đokovića na tlu Pariza i nedelju dana posle finala ima snažne refleksije.

Ako su mnogi pomislili da je to kraj i da nema dalje, prevarili su se – to je možda završna bitka u 2020, zavisi od Nadala i njegove odluke, ali je u suštini samo jedna od epizoda u njihovom maratonskom nadmetanju za teniski Panteon.

PROČITAJTE JOŠ:

Pariski set na šljaci, u jesenjem splinovitom tonu za Novaka Đokovića, i neočekivano prijatna romansa za Nadala sa prizvukom flamenka, je što bi Francuzi rekli „déjà vu“, ili „već viđeno“.

PROČITAJTE JOŠ: Novak će biti najbolji svih vremena, evo i zašto

Pobeđivao je Rafa i Novaka i mnoge druge u Parizu ubedljivo, jer je tu, na svome. Na podlozi koja je krojena za njega i njegov način igre.

Ipak, svedoci smo da Nadal i Đoković, kao ispisnici možda i najuzbudljivijih stranica u istoriji teniskih rivalstava, kao igrači koji su se najčešće susretali oči u oči i pozdravljali na kraju preko mreže, ne nameravaju da se zaustave na tom pariskom oktobarskom randevuu.

Naprotiv, oni uveliko španuju svoje rekete za naredne, možda i presudne okršaje koji će dati njihovim krajnjim ciljevima uzbudljiv zamah.

Jer u suštini, žele isto – poziciju na Mont Everestu, gore, daleko u oblacima, iznad svih. Tu prelepu šampionsku usamljenost, čin nedodirljivosti.

Ne radi se u ovom tekstu o tome da zaboravljamo na Rodžera Federera, jer na to nemamo ni pravo, niti je to svrsishodno – ali je Švajcarac, ako se posmatra žestok rivalitet Srbina i Španca u poslednjoj deceniji ipak počesto ostajao u senci, sa strane.

U prilog tome svedoči i broj grend slem titula u poslednjih desetak godina, ali ne samo to – jer su Rafa i Novak, kao praktično stubovi jedne generacije, ono što su nekada bili Lendl i Mekinro, Beker i Edberg ili Sampras i Agasi, igrači rođeni u tom razmaku od godinu dana koji su vodili žestoke bitke za tron i velike titule.

Foto: EPA-EFE/IAN LANGSDON

Upravo je Ivan Lendl proteklih dana, kao čovek kojem najređe možete da vidite osmeh na licu, pomno analizirao taj superteški okršaj Đokovića i Nadala pod krovom „Šatrijea“.

Teniski šampioni u penziji ne igraju samo šah – oni se i dalje hrane nektarom sporta koji im je doneo toliko sreće i toliko slavnih dana. Tako i Lendl.

„Nekoliko stvari me je oborilo s nogu od početka meča. Prvo, Rafa je koristio forhend paralelu mnogo češće nego inače. Drugo, njegov kroskort bekhend je bio ekstremno agresivan. Rafa je hteo da bude od početka agresivan, da ne dozvoli Novaku da bude miran u tom bekhend uglu. I treće, što je interesantno, kad god bi Rafa bio u problemu, uputio bi lob, jer je to bio deo njegove strategije. Novaku smeč nije jača strana, on preferira da ga plasira, pre nego da ga raspali svom snagom, a tu Rafa ima vremena da se vrati u poen“, primetio je Lendl.

Španac, jednostavno, nije dozvolio Novaku ni da počne sa „a“ od agresivnosti u svojoj igri – on je nametnuo tu vatru od prvog poena, a Novak je ulazio u taktički lavirint, skraćivao poene, opipavao puls i slabu tačku u igri rivala, koje tog popodneva, jednostavno nije bilo.

Ti oštri niski slajs bekhendi, koje je Nadal tokom godina znatno unapredio, bili su novo neugodno oružje u tom finalu. Imao je, jednostavno, pancir nevidljiv golim okom – igra mu je bila neprobojna.

Sticajem okolnosti, nije samo Rafa častio Novaka „đevrekom“ u toj pariskoj bulanžeriji. Jedan, kuvan na srpski način, dao mu je Novak pre toga na korzou u Rimu. Šampioni su sujetni, možda otvoreno ne govore o tome, ali pamte, pa vrate. To je nešto normalno. Stvar zdravog sportskog revanšizma.

I jednostavno, kod njih je to već serija – svaki novi meč je samo jedna epizoda, a ova njihova u špansko-srpskoj koprodukciji, baš se odlužila, kao nekad „Dalas“ ili „Dinastija“, samo što je nikada ne možemo nazvati teniskom sapunicom, nego spektaklom u kontinuitetu.

Jasno je da, šta god bilo u ponudi na teniskom meniju do kraja ove i tokom 2021. godine – Rafa i Novak neće mitovati.

Njihovi timovi uveliko rade na analiziranju detalja mečeva, kao i pripremi za ono što sledi, jer se priča ne prekida, već se nastavlja.

Ne mogu da se otmem utisku da je njihovo rivalstvo kao trka dve supersile u naoružavanju. Uvek treba biti korak ispred one druge. Ako ponestaje ideje za nova, dominantna oružja, jednostavno, mora se raditi na popravci postojećeg, na održavanju, na servisiranju igre i svih njenih pratećih detalja.

Nadalu su u prvoj fazi karijere zamerali da nema dovoljno ubojit servis. Poput razljućenog bika u madridskoj koridi, teniski „El Toro“ je namrgođeno radio mesecima i godinama sve dok tim istim servisom nije pobeđivao i Novaka i Nadala na betonu.

Foto: EPA-EFE/RITCHIE TONGO

Nadal i četiri US Opena, mislite da to može bez odličnog, ubitačnog servisa? Teško. Rafa je mnogo radio na tome i sada ubira plodove istog.

Novak Đoković je takođe tokom karijere mnogo radio na servisu. On je shvatio odavno važnost lakih poena koje sjajan početni udarac obezbeđuje. Filozofija kada pređete 30. u tenisu je da se štedite, da kraćim poenima čuvate energiju i produžavate karijeru.

Novak se, tokom svih proteklih godina nije ustručavao da eksperimentiše. Slušao je savete ne samo Vajde i Bekera, već setite se još 2010. i (u epizodnoj ulozi) Toda Martina. Nešto mu je odgovaralo, nešto nije. Statistika pokazuje da je njegov početni udarac, iako ne previše brz i snažan, dugo godina ipak bio mnogo, mnogo potcenjivan.

Novak je sa Goranom Ivaniševićem od Vimbldona 2019. takođe radio na tom udarcu, naročito na drugom servisu, koji je pouzdaniji, varijabilniji, sada manje odigrava onaj nekada tako tipični kik, a skraćenje zamaha, što zbog uslovljavanja prethodnom povredom lakta, što zbog nekih drugih stvari, donosi rezultate. Novak posle serve više telom ulazi u teren i samom tim je agresivniji od prvog impulsa. A servis je brži, u proseku.

O Novakovom servisu se naročito pričalo zimus u Melburnu, kada je po osmi put osvojio titulu na Australijan openu.

Sada, kada nas čeka nekoliko „godina raspleta“ u trci velike trojke, ti naizgled sitni detalji, koji su tiču dijamanta od igre i njegovog finalnog brušenja kako bismo dobili najjači sjaj, biće presudni.

Faktor iznenađenja, iako su odigrali već 56. mečeva, ne sme se zanemariti.

Na nama je samo da se zavalimo udobno u fotelju i da čekamo sledeću Rafinu tenisku simultanku ili Novakov Gambit. Ovo je igra u kojem prvi potez vuče onaj koji je prvi na servisu. Menjaju se jedino gradovi u kojem karavan odseda. Sve ostalo je isto, ali uvek uzbudljivo i magično.

To su one sportske metafizičke stvari koje nadilaze i prostor i vreme i ostaju u nama, za vek vekova.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar