2
Olga Danilović, najbolja srpska teniserka, bila je bolja od Done Vekić posle tri seta u trećem kolu Rolan Garosa sa 0:6, 7:5, 7:6 (8) i tako je napravila uspeh karijere. Pred novinarima u Parizu je govorila emotivno o pobedi i nastavku karijere.
Srpska teniserka je potvrdila da je nešto najbolje što Srbija u ženskom tenisu ima da ponudi, a obezbedila je skok na 107. mesto WTA liste.
Ovo su bile njene prve reči na konferenciji za medije.
PROČITAJTE JOŠ
„Osećam se umorno i osećam se veoma srećno. Izgubila sam prvi set sa 6:0. Mislila sam da će biti brzo, i srećna sam što sam se izborila sa teškim situacijama, teškim poenima. Vrlo sam zadovoljna kako sam se ponašala na terenu.“
Mali problem pravilo joj je koleno.
„To što imam na kolenu je nešto novo, da pokušam da ga rasteretim, pomaže mi. Pokušavam da otklonim bol, da tako kažem. Zasad funkcioniše i neću ga skidati.“
Drama je rešena u super taj-brejku u kom je Olga slavila sa 10:8.
„Već smo igrale tri sata. Tada se ne razmišlja o umoru, o tome da li ti forhend radi ili ne, već samo razmišljaš o sledećem poenu.“
Bila je na terenima Rolan Garosa, Olga, dva dana zaredom i to je bilo primetno u prvom setu.
„Moj trener kaže, uvek je važno osovjiti poslednji poen. Velika pobeda juče, ali ostavila sam telefon, držala se svoje rutine, jer sam znala da me čeka novi meč. Igrala sam dan za danom protiv vrhunskih igračica, a igra mi je i dalje bila tu. Borila sam se sve vreme. Suština je u tome da veruješ u sebe. Ona je igrala sjajno, i ja sam bila dobra, nijanse su odlučile, ključ je da se ne odustane.“
Imala je i nekoliko pohvalnih reči o Novaku Đokoviću, najboljem teniseru plante, i njih treba da čuje svako.
„Pričala sam milijardu puta o tome. Rekla sam i juče, nismo svesni šta imamo. Kada mu priđem sa nekim svojim mukama na terenu, on je uvek tu za mene, ukazuje mi na neke greške koje je on pravio, kako ih ja ne bi ponovila. Skroman je i fin, pomaže nam, nadam se da ga cenimo. To su naši razgovori, ali on to živi na terenu, to da se bori. Saveti su jednostavni, nisu komplikovani.“
Plakala je Olga posle pobede i videlo se da joj ovaj trijumf mnogo znači.
„Suze olakšanja i radosti. Igrale smo tri sata i osam minuta. Taj nivo stresa tako dugo, ne znam ni je li to zdravo, sve je izašlo iz mene. Bio je to trenutak u kojem kažem sebi ‘zaslužila sam ovo’. Borila sam se za svaki udarac, ponosna sam bila na sebe i želela sam da upijem taj trenutak, i da uživam, jer juče nisam imala vremena da uživam.“
Šljaka joj je omiljena podloga, a to pokazuju i rezultati koje postiže na njoj.
„Volim šljaku, rođena sam na njoj. U Evropi obično treniramo na šljaci. Volim duge poene, volim da budem kreativna na terenu. Uživam u Parizu, ne znam tačno zašto, ni ne želim da znam, u tome je čarolija. Svaki meč je blagoslov.“
Šta joj je prolazilo kroz glavu u momentima kada se meč lomio?
„Radost, to je jedino meni prolazilo kroz glavu, prosto taj neki momenat ponosa na sebe, da tako kažem, jer danas šta sam izvukla, da me neko pita kako – ne znam. Kad god se izvuku ovakvi mečevi, ti ne znaš. To te vuče da ideš dalje, da guraš, da ne daš nijedan poen, bukvalno. To je neki momenat – gotovo je, bravo! Sav trud i rad ne samo na ovom meču, nego generalno. Nisam se predala ni kada je bila 6:0, nisam, jer je to najgora stvar koju možeš da uradiš.“
Otkrila je i jednu anegdotu da sa tatom, čuvenim košarkašem Predragom Danilovićem, igra igrice kako bi se smirila.
„Nekako, radim i pričam sa trenerom što i svaki dan. Dani idu brzo ovde. Kada je kiša i ne baš, ali sve se brzo dešava, da si konstantno u nekom pokretu. Igramo karte, igrice na Telefonu, pasijans Solitaire – tata i ja ubijamo ovu igricu. Imam neku rutinu, pričamo o meču, odemo na večeru gde ne pričamo o tenisu. Tu smo dve nedelje da više nemamo ni šta da pričamo. Trudimo se da sve bude normalnije. Izlazim sa istim ciljem na meč. Kada sam saznala da igram od 11.00 znala sam da moram da se pripremim da je to novi dan, da je to bila prelepa pobeda, ali da dolazi nešto novo. Dobila sam puno prelepih poruka, ali sam se potrudila da se čujem sa bliskim ljudima, da ugasim telefon, pogledam seriju i zaspim što je pre moguće. Zaspala sam oko 23.15, 23.20, da što pre sve to završim.“
Da li ima neka sećanja iz detinjstva, jer je iz čuvene sportske porodice?
„Ne toliko, ali kada god igraš nekako uvek znaš ko je tu stvarno za tebe. Znam da iza sebe imam ljude koji su iza mene. To mi daje dodatni motiv, u momentu meča ne razmišljam ni o čemu, osim – igraj, igraj… Nije bitan forhend, bekhend, da li me nešto boli, nego da dam sve od sebe, a posle meča dolaze neki, ne flešbekovi, nego kad se čujem sa mamom, tatom, to sve bude još emotivnije“, završila je Danilović.
BONUS VIDEO Novak Đoković Miljanu: Šta nazad?
