Novakova zlatna godina, a jedna od najgorih: Za 95 odsto ostalih bi ovo bila sezona karijere - šta se sve desilo u 2024.

Da li je ovo bilo uspešna sezona? Sa jedne strane osvojio je olimpijsko zlato u Parizu, nešto za čim je žudeo čitavu karijeru i čemu je stremio, a istovremeno je ovo prva godina bez ATP trofeja još od 2006. godine i prve titule u Amersfortu kada je imao tek 19 godina.

U tom periodu je bio apsolutno dominantan, pa je i 2017. godine kada se mučio sa povredom lakta i operacijom uspeo da osvoji dve titule. Đoković je ove sezone stigao do samo tri finala i osvojio samo jednu titulu. Doduše, ne onu na ATP nivou, već olimpijskom, ali je cilj ispunjen.

Najbolje je to sam objasnio.

"Taj osećaj na terenu posle poslednjeg udarca i osvojene zlatne medalje, ponosa koji sam osetio. Bila je to neka vrsta ekstaze u pozitivnom smislu. Bila mi je tu žena, bila su deca sa mnom, svi koji su tu bili proslavili su sa mnom na tribinama i, naravno, nakon toga povratak u rodni grad i proslava sa našim narodom, koji se pojavio u velikom broju da pozdravi sve olimpijce koji su obradovali naciju medaljama."

Ovo je bila jedna potpuno drugačija stvar. Izlazak na balkon prvi put nakon što je ispunio i poslednji, ali ujedno i najveći cilj u prebogatoj karijeri.

"Imao sam čast i zadovoljstvo da doživim balkon više puta u karijeri, ali ovo je poseban osećaj kada se vratiš sa Igara sa zlatnom medaljom. To je bio moj dečački san konačno do kraja dosanjan jer sam imao i najteže momente emotivno na terenu na tim Igrama – gubio sam od Rija do Tokija, Londona…", pričao je Đoković.
Sezona je iz Novakove perspektive verovatno nedovoljno uspešna, ali bi čak 95 odsto igrača odmah potpisalo da im neko ponudi ovakve rezultate. To su standardi koje je Đoković podigao u nebesa.

Sezonu je počeo na Junajted kupu, a već je poraz od Aleksa de Minora pokazao da nije dovoljno odmoran i da nije na svom nivou. Danak izuzetno napornog kraja prošle sezone - osvojio Sinsinati, US Open, Pariz i Završni masters u Torinu - platio je već na Australijan openu.

Po prvi put u karijeri je izgubio polufinale u Melburnu (do tada imao 10/10), a Janik Siner je uspeo da slavi sa 6:1, 6:2, 6:7(6), 6:3 i kasnije u finalu sruši Danila Medvedeva. Već tada su se mnogi zapitali šta se dešava sa Srbinom. Nije ličio na sebe, a mešavina umora i virusa koji je dodatno iscrpeo organizan nagrizao je njegov nedodirljiv status u Australiji.

Usledio je rastanak sa Goranom Ivaniševićem posle debakla na Indijan Velsu i poraza od Luke Nardija, tada 123. igrača sveta. Ušao je Đoković u potpuno novu etapu, ali nije blistao ni u jednom trenutku sve do Rolan Garosa.

Propustio je masters u Majamiju, kasnije će propustiti i Sinsinati i Toronto, jer su bili preblizu Olimpijskih igara, ali i masters u Madridu. U Monte Karlu ga je sa 6:4, 1:6, 6:4 eliminisao Kasper Rud, u Rimu ga je eliminisao Alehandro Tabilo, doduše samo dan nakon što mu je metalna flašica pala na glavu i uticala na ravnotežu.

Iznenada je Đoković otišao na turnir u Ženevi kako bi dobio dodatne mečeve pre Rolan Garosa, a tamo igrao možda i najbolji tenis u sezoni. Sa obrijanim parčetom glave tamo gde je pala rimska flašica stigao je do četvrtfinala. Sa već načetim medijalnim meniskusom je uspeo da završi meč protiv Fransiska Serundola, a onda je odlučio da se povuče.

Usledila je hitna operacija u Parizu kod vodećeg stručnjaka na preporuku Nikole Karabatića, a onda neočekivan odlazak na Vimbldon. Tamo je stigao do samog finala, a imao je možda i najlakši put do meča za titulu u karijeri. Kopriva, Firnli, Popirin, Rune, povlačenje De Minora, pobeda protiv Lorenca Musetija, a onda ubedljiva pobeda Karlosa Alkaraza.

Nikada Đoković nije bio nadigran u jednom finalu grend slema kao tada, delovalo je kao da je već u prvom gemu shvatio da fizički nije na nivou da bi mogao da parira Alkarazu. Upravo zbog toga je ono što se desilo mesec dana kasnije u Parizu još posebnije.

Osvojio je olimpijsko zlato u možda najboljem teniskom meču godine, jer je sa 7:6(3), 7:6(2) srušio Alkaraza. Aktuelni šampion Rolan Garosa i Vimbldona nije uspeo da pronađe rešenja za Đokovića koji je pokazao svoje najbolje izdanje. Bolje čak i od onih koje su mu tokom 2023. godine donele tri grend slem titule. Želja je bila impresivna, a time i rezultat.

Nakon toga se Đokoviću prosto rečeno više nije ni igrao tenis. Otišao je mentalno iscrpljen na US Open gde ga je Popirin eliminisao u trećoj rundi (prethodna dva grend slem susreta u sezoni pripala su Srbinu). Đoković se vratio i zaigrao u Dejvis kupu, pomogao Srbiju da savlada Grčku i osigura sebi da potencijalno sledeće godine još jednom napadne reprezentativni pehar.

Finale u Šangaju bio je samo pokazatelj šta sve može da uradi kada mu se igra tenis. Nije bio na najvišem nivou, ali je to bilo dovoljno za finale. Đoković je promenio i čitav tim, imao eksperimentalni period sa Nenadom Zimonjićem, a onda je ulogu glavnog trenera preuzeo Boris Bošnjaković. U međuvremenu se rastao i sa Markom Panikijem, kondicionim trenerom, i Đoković sada ulazi u neki novi izazov.

BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni