Šta su uopšte Mediteranske igre i otkud Srbija tu?

Da bismo razumeli šta su zapravo Mediteranske igre, vratićemo se u eru pre Drugog svetskog rata, tačnije početak treće decenije 20. veka.

Početkom 1920-ih godina, uz „blagoslov“ osnivača modernih Olimpijskih igara, barona Pjera de Kubertena, u Africi je počela da se rađa ideja o organizovanju svojevrsnih Pan-afričkih igara, sportskog takmičenja koje bi okupljalo sve afričke zemlje, gde je Egipat trebalo da ima centralnu ulogu.

Usledio je period ozbiljnih trzavica i otpor pre svega evropskih kolonijalnih sila koje nisu želele da ovakav jedan događaj pokrene ideju o osamostaljenju kod potlačenih afričkih naroda, pa je prvobitna ideja od Egipta otišla u Alžir, gde je trebalo da budu održane 1925. godine. Zatim je Međunarodni olimpijski komitet pokušao da ih preusmeri na Aleksandriju, ali su propale zamisli za 1927. i 1929, nakon čega je usledio period stagnacije, da bi Drugi svetski rat doveo do potpunog odustajanja od ideje.

Po završetku sukoba koji je od 1939. do 1945. tinjao širom planete, Muhamed Taher-paša, predsednik Olimpijskog komiteta Egipta, ponovo je oživeo tu priču 1948. godine, ali u nešto drugačijem formatu.

Ovoga puta akcenat nije bio na Africi kao kontinentu, već na - Mediteranu.

Tako je na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. Taher-paša predstavio članovima MOK-a, uz pomoć Grka Joanisa Ketseasa, ideju o pokretanju sportskog takmičenja koje bi okupljalo zemlje koje imaju izlaz na Sredozemno more i koje pripadaju regionu Mediterana.

Projekat je prihvaćen, a 1951. godine Aleksandrija je konačno dočekala da sve ono što je pripremila nepune tri decenije ranije i primeni.

Na prvom takmičenju učestvovalo je deset zemalja - Egipat, Francuska, Grčka, Italija, Liban, Malta, Španija, Sirija, Turska i Jugoslavija, a od sportova su, uz atletiku, bili uključeni boks, skokovi u vodu, mačevanje, fudbal, gimnastika, veslanje, streljaštvo, plivanje, vaterpolo, dizanje tegova i rvanje.

Drugim rečima - Olimpijske igre u malom.

Od tog prvog nadmetanja i broj sportova i broj učesnika je rastao, pa je u Italiji 2026. učestvovalo 26 saveza koji su se takmičili u 27 olimpijskih disciplina, pet disciplina koje ne spadaju u olimpijski program, kao i dva promotivna sporta - bejzbol5 i kikboks.

A na poslednjim Igrama u Italiji nastupile su selekcije iz svih 26 članica - Albanija, Andora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Kipar, Francuska, Grčka, Italija, tzv. Kosovo, Malta, Monako, Crna Gora, Severna Makedonija, Portugal, San Marino, Srbija, Slovenija, Španija i Turska iz Evrope, zatim Alžir, Egipat, Maroko i Tunis iz Afrike, te Libija, Sirija i Liban iz Azije.

Među njima je šest zemalja koje tehnički ne pripadaju mediteranskom geografskom prostoru, odnosno nemaju izlaz na Sredozemno more - Andora, tzv. Kosovo, Severna Makedonija, Portugal, San Marino i Srbija.

Po završetku takmičenja u Tarantu, mediteranskom gradu u južnoj Italiji, zastava je prešla u ruke predstavnika samoproglašene republike Kosovo, te će za četiri godine, 2030, ovo takmičenje biti održano u Prištini, i to nakon promene pravila kako bi ovoj zemlji uopšte bilo dopušteno da organizuje Mediteranske igre.

O čemu se radi?

Nakon Aleksandrije, redom su domaćini ovog takmičenja bili Barselona 1955, Bejrut 1959, Napulj 1963, Tunis 1967, Izmir 1971, Alžir 1975, Split 1979, Kazablanka 1983, Latakija 1987, Atina 1991, Langdok-Rusijon 1993, Bari 1997, Tunis 2001, Almerija 2005, Peskara 2009, Mersin 2013, Taragona 2018, Oran 2022. i Taranto 2026. godine.

Za svaki od ovih gradova karakteristična je jedna odlika, koja je do 2023. godine i sastanka u Heraklionu u Grčkoj bila obavezna kako bi grad mogao da konkuriše za domaćinstvo - neophodno je da ima izlaz na more i da pripada Mediteranu.

A onda je 2023. napravljen presedan - ta stavka je iz pravila izbrisana, a Priština dobila priliku da uđe u istoriju kao prvi grad u kom su organizovane Mediteranske igre.

Da stvar bude još skandaloznija pobrinula se odluka da u organizaciju bude uključen i Drač, inače grad u Albaniji, kako bi bar na taj način bio ispunjen uslov veze sa morem. U Draču će biti održano jedrenje, dok će se najveći deo takmičenja održavati na teritoriji Prištine i drugih gradova na Kosovu.

Da je ostalo sve verno prvobitnoj ideji da pravo organizovanja Mediteranskih igara imaju samo gradovi koji se nalaze na Mediteranu, Priština nikada ne bi mogla da bude domaćin.

Ali upravo je odluka doneta u Heraklionu 2023. godine otvorila vrata za opasan presedan - pravilo koje je predstavljalo geografsku granicu i bilo jedan od osnovnih postulata ovog takmičenja više nije bilo prepreka, a Priština je potom sa 55 glasova od ukupno 66 postala domaćin Igara 2030. godine. Osam delegata bilo je protiv, dok su tri bila uzdržana.

Drugim rečima, nije Priština bila ta koja je ispunila uslove za organizaciju Mediteranskih igara, već su uslovi promenjeni i usklađeni sa onim što Priština može da ispuni.

Ipak, Priština nije jedini član Mediteranskih igara koji geografski ne pripada Mediteranu.

Od ukupno 26 članica Međunarodnog komiteta Mediteranskih igara, šest zemalja nema izlaz na Sredozemno more - Andora, tzv. Kosovo, Severna Makedonija, Portugal, San Marino i Srbija. Sve one već godinama učestvuju na Igrama, ali nijedna od njih do 2023. godine nije mogla da bude domaćin.

Primera radi, Srbija, koja je organizovala Univerzijadu 2009. godine, nikada nije bila domaćin Mediteranskih igara. Priština je organizaciju dobila nakon 11 godina članstva i samo dva nastupa na samom takmičenju.

Srbija se, naime, među članicama i učesnicama Mediteranskih igara našla kao naslednica Jugoslavije, jedne od deset zemalja koje su nastupile na prvom izdanju u Aleksandriji 1951. godine. Jugoslavija je imala izlaz na Jadransko more, učestvovala na gotovo svim narednim izdanjima i bila domaćin Igara 1979. godine u Splitu.

Posle raspada Jugoslavije, kontinuitet je nastavljen preko država naslednica, pa je Srbija ostala deo ovog takmičenja iako danas nema izlaz na Sredozemno more.

A sada, zahvaljujući presedanu napravljenom kako bi Mediteranske igre stigle u Prištinu, prepreka za to da jednog dana dođu i u Srbiju više nema.

Da li će se to i dogoditi, ostaje da se vidi.