Žoc i Helsinki - čuveni nadimak i druženje s Diklićem

Elitno takmičenje je u okviru svog formata "Time out" ovaj put spojilo istinske zaljubljenike u košarku. Izlišno je pisati ko je Željko Obradović i šta je sve uradio za evropsku košarku.Sa jednim od junaka serije "La casa de papel", popularnim Helsinkijem koga glumi Perić, poveo je priču najpre o obaveznoj samoizolaciji. Obradović sa porodicom boravi u prestonici Srbije."Snalazimo se kao i većina ljudi... Nije lako nikome. Najveći deo dana pričam sa prijateljima i šaljemo poruke jedni drugima. Čovek mora da se navikne na okolnosti, pravim neki plan, ali najbolje je da sve ide spontano i da radiš što ti u tom trenutku odgovara", kaže Obradović.Perića je zanimalo odakle nadimak Žoc, a sam Žoc je sa posebnim emocijama pričao i o druženju sa Bogdanom Diklićem, doajenom našeg glumišta i kumom Milenkom Savovićem."To je od rane faze upoznavanja sa košarkom i od trenutka kada sam zavoleo košarku. U školi u Čačku smo imali fudbal, stoni tenis, pa sam zavoleo košarku, od jutra do sutra smo imali priliku da šutiramo. Interesantno, imali smo velikog uzora Dragana Kićanovića, tada 1973. Jugoslavija je bila prvak Evrope u Barseloni. Naložio sam se tada baš na košarku, stalno smo šutirali, cepao mrežicu, neko je rekao 'cepač' i ostalo je Žoc", objasnio je legendarni stručnjak i otkrio jednu anegdotu iz tog perioda:"Došao je u to vreme igrač Železničara iz Čačka, Miloš Bohinjac, da nam bude trener i njegov dolazak u tu školsku ekipu bio je ogromno iznenađenje. Postavio me je odmah za kapitena, mislio sam da sam kao nešto mnogo bitan, a tek kasnije sam saznao da je on zapravo krenuo da se zabavlja s mojom rođakom. Kažem mu sada: 'Prevarantu, kako si me izradio' (smeh). jedna od najvećih radosti tada nam je bila kada smo ušli u fiskulturnu salu i nastavnik nam je dao sve lopte".Potom su poveli razgovor o tome da su obojica mediteranci, odnosno o različitosti kultura..."Jedna od najlepših strana koju mi je profesija donela je prilika da upoznam razne zemlje, kulture i drage prijatelje. Sličnosti i razlike postoje, ali zato je zanimljivo. Drago mi je da i danas imam veliki broj prijatleja, i biće zauvek dok god možemo da se čuvamo, pazimo i vodimo računa jedni o drugima".Mentalitet ljudi iz Srbije, Grčke i Turske je dosta sličan, kao i iz Italije i Španije, dodao je Darko Perić."Temperament je izraženiji možda u Grčkoj i Turskoj kao i kod nas, Italijani su možda nešto malo mirniji. Španci, što se tiče sporta, uživaju kao i ostali, ali su u životu opušteniji nego mi, Grci ili Turci. Ali uvek mi je lepo, uživam kada se skupimo svi iz razližitih zemalja sa svim tim mentalitetima".Obradović je živeo u Italiji, Grčkoj, Španiji, sada Turskoj... Posle priče o Trevizu na red je došla Atina u kojoj se najduže i zadržao."Atina je fantastičan grad, fantastični ljudi, šta da ti kažem, ispunjava me svaki put kad pričam o njoj... Živeo sam tamo 13 godina, jedan kafić od mog prijatelja Jorgosa, tamo smo provodili mnogo noći. Svi moji prijatelji znaju o čemu pričam. Od 1999. do 2008. bilo je zaista fantastično. Lokalni kafić u koji su dolazili ljudi iz kraja, meni je najviše odgovaralo što nikada ljudi nisu pričali o košarci, ili pomalo. Bilo je raznih profila ljudi - doktora, bankara, konobara, svih zanimanja, i uvek je bilo nas 30ak koji su stalno boravili. U toku dana sam odlazio na kafu, uveče na "naše priče”... Svaki put kad odem u Atinu, prvo odem tamo".Obradović i Perić su pričali i o Istanbulu, i brojnim drugim zanimljivim temama, što možete da vidite u kompletnom video razgovoru:https://youtu.be/NayZX99wXXIPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram