Nijedan Partizan kao onaj iz 2009, a tu je i Haus

Ipak, otvaranjem granica u Evropi i crno-beli su vremenom morali da potraže kvalitet van prostora sužene SR Jugoslavije, pa je tako do sada dres Partizana s manje ili više uspeha nosilo 60-ak internacionalaca sa svih kontinenata.Nije mali broj onih koji su ostavili jasniji trag u sećanju navijača kluba iz Humske, ali samo su retki ušli dublje u srce “grobara”, neki zbog igara, drugi pak zbog odnosa prema Partizanu i Beogradu.Kojih pet su bili najbolji? Odgovor je teško davati, jer nisu svi dovoljno dugo bili u klubu, drugi su pak dolazili u ne baš pravo vreme. Ali, ako bi se sa pristojne distance gledalo, ne računajući momke potekle iz zemalja nastalih raspadom SFRJ, čini se da bi u idealnom timu bili: Lester Mekeleb, Frederik Haus, Jan Veseli, Lorens Roberts i Aleksandar Marić.Možda će neko pomisliti da je Marić tu “stranac”, s obzirom na to da potiče iz srpske porodice i da je uvek s ponosom isticao srpske korene, što čini i danas. Međutim, treba biti iskren i ne prisvajati tuđe zasluge, jer je rođen u Australiji koja ga je košarkaški odgajila. Ne sme da se zaboravi ni “asistencija” SAD, gde se školovao na univerzitetu Nebraska, već se valja prisetiti leta 2009. godine kada su prilikom njegovog dolaska, mnogi u Beogradu preko novinskih stubaca saznali za njega.Da bi se pokazali da tobože nisu zatečeni ovim transferom, odnosno da ipak nešto više znaju o Mariću, na brzinu su pogledali statistiku Granade čiji je dres nosio sezonu ranije, da bi u “mršavim” brojkama (4,59 poena, 3,50 skokova) pronašli hrabrost da ovaj potez Duška Vujoševića okarakterišu kao ne baš obećavajući.A, Dule k’o Dule, nije se obazirao na te komentare, uglavnom odapete iza leđa, već je Marića isklesao u zvanično člana najbolje petorke Evrolige, a nezvanično najboljeg igrača najelitnijeg takmičenja, koga je na kraju te sezone i Srbija žarko želela u reprezentaciji. Ta se obostrana želja nije ostvarila, ali jeste Panatinaikosa i Željka Obradovića, pa je Marić, posle triple krune s crno-belima, osvojio još Evroligu, grčki šampionat i Kup sa atinskim klubom. Kasnije se, sa Lokomotivom, radovao peharu Evrokupa…Naravno, kada se pominje ta istorijska sezona Partizana (2009/2010), jedina u kojoj je neki tim sa prostora bivše SFRj došao do završnog turnira Evrolige, nemoguće je zaboraviti Lestera Boa Mekeleba, sigurno najproduktivnijeg stranog plejmejkera crno-belih.https://youtu.be/ZAamJml1VLQOmaleni Amerikanac je “slučajno” došao u klub, jer nesuđeni povratnik Milton Palasio nije ispoštovao rok za priključenje ekipi, ali je Bo “namerno” vodio Partizan do fajnal-fora Evrolige kada su mnogi očekivali da će crno-beli daleko ranije posustati.Ako šta navijači Partizana mogu da mu zamere, onda je to onaj poslednji napad u regularnom delu polufinala sa Olimpijakosom. I tada je, kao cele sezone, njegova eksplozivnost izmestila kukove rivalima i kamermanima koju su ga “jurili” po terenu. Pogodio je za 67:65. Ali, da je bar malo usporio, možda koji sekund kasnije Teodosić ne bi imao vremena da “obilaznim” putem pronađe Čildresa koji je zakucao produžetak…Imao je Partizan podosta dobrih stranih šutera s bekovske pozicije. Prva asocijacija je Blejk Step, koji je mogao da pogodi iz komšiluka. Poslednje dve godine, otkad je prekomandovan na dvojku, Markusu Pejdžu se klanjaju “grobari”, ali i proizvođači mrežica, kojima je uvećao proizvodnju konstantnim “cepanjem” istih.Ipak, iako nije "čist" bek, čini se da je, bar do sada, ta pozicija u najboljoj crno-beloj petorci stranaca, rezervisana za Frederika Hausa.https://youtu.be/byooMHXItVMU Partizan je stigao sezonu posle neuspelog eksperimenta sa Ševalijem Kotonom i Piterom Kornvelom, i povratio nadu tadašnje jugosovenske košarke da stranci, odnosno Amerikanci, ne samo da mogu ekspresno da se uklope u naš sistem, već i da budu vodilje. Dugo je bio jedini Amerkanac koji nije iskoristio prvu (letnju) priliku da položene “studije” kod Vujoševića naplati u nekom klubu, već je ostao još jednu sezonu. A, onda je nastavljao da oduševljava simpatizere Ritasa, tada poznatijeg kao Lijetuvos ritas, Taukeramike, koja je takođe u međuvremenu promenila ime u Baskoniju…Daleko od toga da je Jan Veseli krilo, a još dalje da je dobar šuter. Ali, upravo s krila je razarao silne odbrambene i napadačke šeme Partizanovih rivala. Zapravo, ako bi se neko usudio da analizira posebno tu čudnovatu sezonu 2009/2010, sračunao bi da je Čeh bio više u vazduhu nego na parketu. Ali, nije tu toliko važna njegova atraktivnost zbog čega je “Pionir” nebrojeno puta bio iznad granice ključanja dok je on “dodirivao” krov dvorane, koliko ogromna korisnost za tim.Kasnije je tu njegovu ekstremnu mobilnost sa 211 santmetara visine, Željko Obradović upotrebio na potpuno drugačiji način, pozicionirajući ga u reket, iz koga je skočio na evropski tron i do pehara naboljeg igrača Evrolige.https://youtu.be/MyAcoQRoOkkI na kraju, ko je četvorka koja je ostavila najjači utisak u crno-belom dresu? Davis Bertans je na ivici, jer je znao da se “šeta” između najviše spoljne i niže centarske pozicije. Ali, čini se da je u “idealnom” rasporedu snaga na tom mestu najpogodniji Lorens Roberts. Da, još jedan iz ekipe “12 veličanstvenih” koja je 2010. stigla do Pariza. Za razliku od kvarteta, Mekeleba, Hausa, Veselog i Marića, Roberts je jedini po koga Duško Vujošević nije morao da “zapuca” preko granice, već samo da baci pogled u susednu svlačionicu u “Pioniru” - Crvene zvezde.Dok su mnogi u Robertsu videli povrede s kojima se često rvao u crveno-belom dresu, legendarni trener Partizana je gledao dalje, a bliska budućnost je pokazala ko je bio u pravu. Bez obzira na to ko je prolazio kroz Partizan, a nije da nije bilo momaka koji su se vezali za klub, a i klub za njih (kao što su Lovernj, Vilijams-Gos, Vesterman…), momak koji je eto, indirektno, promašenim bacanjima u Zagrebu, “omogućio” Kecmanu ulazak u crno-belu večnost, sa pomenutim triom je kompletirao najbolji strani kvartet Partizana do sada i pitanje je hoće li im, bar u dogledno vreme, neko skinuti krunu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram