Kad je u julu počela da kola priča da će Svetislav Pešić postati selektor Srbije, popularni Kari nam je na pitanje o tome šaljivo odgovorio sa "jesam li ja u policiji?".
To je negde i pokazatelj šarma i karaktera iskusnog i prekaljenog Piroćanca koji je ostavljao utisak na sve košarkaše sa kojima je radio.
PROČITAJTE JOŠ:
Ima onih trenera koji su nekako „ravna linija“ i teraju igrača da se uvek pita šta o njemu njegov šef stručnog štaba misli.
Kod Pešića to nije slučaj, bar ne na treninzima. Dok je na konferencijama sa svojim izjavama i anegdotama bio višesmislen i zanimljiv, iza zatvorenih vrata je neposredan i direktan, iskren.
Letos dok se spekulisalo o Pešićevom povratku na klupu Srbije, ona je Igoru Kokoškovu već bila uzdrmana zbog neuspeha „Orlova“ da se kvalifikuju za Olimpijske igre u Tokiju.
Kokoškov je doneo neke novine u stručni štab, ali one se nisu svidele ni svim kolegama sa ove strane Atlantika. Igor se potom pokupio i vratio u Sjedinjene Države.
Ono što je u jednom trenutku Vlade Đurović rekao, da našim igračima treba čvrsta ruka jer je bilo previše demokratije u ekipi Srbije, možda nije baš tačno, ali je Pešić sebe jasno profilisao kao čoveka koji poštuje tu vrstu hijerarhije u timu.
Možete da budete kolika god hoćete zvezda, niste iznad trenera i ponajmanje iznad interesa ekipe.
Zarad tog interesa je Kari poprilično podigao prašinu pre 19 godina kada je povukao jedan od poteza zbog kog je potvrdio da je pragmatičan stručnjak.
Sećamo se Svetskog prvenstva u Indijanapolisu, poslednjeg velikog takmičenja na kom je naša zemlja, tada još kao Jugoslavija uzela zlatnu medalju u seniorskoj konkurenciji.
Pešić je i tada pre 19 godina vodio košarkaše Srbije na putu do zlata. U timu se našao i jedan mladi „bundžija“ Vladimir Radmanović.
Nesumnjivo kvalitetan košarkaš, ali nije poznavao, ili priznavao autoritet, što Pešić nije hteo da toleriše.
Radmanović je u Indijanapolisu odstranjen iz tima kada je Jugoslavija gubila na poluvremenu od Novog Zelanda. Svi u poluvremenu su slušali Pešića, a Radmanović je ljuštio bananu.
„Bio sam deo tima koji je osvojio titulu, ali vučem loše iskustvo sa tog takmičenja. Svađao sam se sa trenerom i čitava ta situacija bacila mi je senku na uspeh. Nisam imao šansu da potpuno uživam u tome“, ispričao je Radmanović Roniju Turijafu, 18 godina kasnije.
Saša Đorđević je pričao da je Vladi kasnije bilo mnogo žao zbog celog incidenta, ali je zlatnu medalju oko vrata poneo Aleksandar Smiljanić.
„Pomešana su mi osećanja kada pričam o reprezentaciji. Voleo sam da igram za svoju zemlju, ali istovremeno iz nekog razloga mediji u Srbiji uvek su hteli priču o našim momcima u NBA ligi, poredili su njihove plate sa igračima koji igraju u Evropi… Sve te glupe stvari su rađene bez razloga, a stvorile su rivalstva u samom timu“, otvoreno je pričao Radmanović.
Pešić je na istom turniru na još jedan zanimljiv način pokazao koliko mu je bitno da njegov tim pobeđuje. O tome je još ranije pričao Igor Rakočević.
Jugoslavija je u Indijanapolisu u četvrtfinalu igrala protiv Sjedinjenih Država, a Pešić je na jedan potpuno neverovatan način motivisao svoje igrače da pobede sa 81:78.
„Gledali smo mnogo snimaka, bilo je skautinga, naporno, ali imali smo dozu humora, čak ironije, bude ti smešno, zna i da te motiviše. Sećam se da smo imali sastanak gde je on bukvalno pao na pod i počeo da se valja, borite se, poginite, umrite“, pričao je Rakočević.
U jednom trenutku Pešić je čak počeo da puzi po podu, što je ostavilo košarkaše zatečenim.
„Ja sam se toliko naježio da nisam znao šta se dešava. To nas je neverovatno motivisalo, to je najupečatljiviji sastanak koji sam ikada u životu imao“, dodao je Rakočević.
Od ove dve anegdote i poteza, manje je poznata ona kada je bio očinska figura Marku Kešelju, nekoliko godina posle Indijanapolisa.
O njoj nam je Marko pričao prošle godine. Hteo je da kupi Mercedes od Dalibora Bagarića, ali i da pita Karija.
„Da kupim Mercedes ili da umrem. Reko’ hajde da pitamo Pešića, da ne dolazim tu u halu nekim kolima, da ne bude ono… Pitam ga i Pešić kaže ‘kupi, radi šta hoćeš. Bagariću, hoćeš da uvališ mom igraču taj tvoj krš, koliko to troši, koliko košta servis? Je l’ zna on to? Samo hoće da sedne i da stisne gas da pogine u tim kolima'“, priča Kešelj.
Međutim, kada je malo bolje razmislio, novi-stari selektor Srbije promenio je „pesmu“.
„Uglavnom, Pešić dolazi posle dva dana i kaže da ne mogu da kupim taj auto. Mnogo je brz. ‘Ti si klinac, zavalićeš se u neki zid i ja to neću da dozvolim’. Bio mi je očinska figura. Desi se neki trening posle toga da nisam bio na nivou na kom je očekivao i pita on ‘šta rade Beograđani kada potpišu ugovor? Prvo nađu devojku, onda stave naočare za sunce, onda se šetaju po Kalemegdanu s tom devojkom i naočarima za sunce i na kraju šta rade? Pa kupe Mercedes. To je sve što njima treba. Malo šut i to je to. Evo ovaj moj što sam ga ja doveo. On ima i devojku i naočare za sunce i šta mu fali – fali mu Mercedes!“, prisetio se Kešelj.
Pešić je u međuvremenu primljen u košarkašku Kuću slavnih, a jedna od karakteristika zbog kojih je dotle stigao je njegova sposobnost da brzo zaboravlja ono u prošlosti.
Osvojio je Evropsko u Istanbulu, Mundobasket u Indijanapolisu, kao trener klubova je bio šampion Jugoslavije, osvajač Kupa Jugoslavije i Kupa Radivoja Koraća, Evrolige, Evrokupa. Imao je zapažene rezultate i u kadetskim i juniorskim reprezentacijama Jugoslavije.
„Naravno da je to za mene veliko priznanje, jer košarka nije samo deo života, smisao je života. Kad dobiješ ovakvo priznanje, kad te stave u kuću najboljih, ljudi koji su stvarali košarku i menjali je, onda osećaš da si doprineo. Veoma sam ponosan. Putevi do uspeha su različiti, ima poraza, bilo je i hvala Bogu više pobeda, zato sam ovde, da sam izgubio, ne bi me zvali. Nisam u najmlađim godinama, ali ne bih mnogo o prošlosti. Kada si previše u prošlosti, onda nemaš budućnost. Još bih želeo da doprinesem košarci, na bilo koji način. Baš osećam potrebu da sve što je košarka dala, da na neki način vratim. Mislim da sam još spreman da mogu još dosta toga da uradim“, objasnio je Pešić nedavno o ulasku u Kuću slavnih.
Više puta je ponavljao tokom godina taj stav da se ne ostaje u prošlosti i otud mu je i ovo iskustvo sa reprezentacijom sada – novo.
Za dvadeset godina je iskusniji, ali niti je isti tim, niti je isti mentalitet, niti su to okolnosti. Svemu tome će Pešić morati da se prilagodi, a onda da igrače prilagodi sebi.
U tom smislu, jedan od poslednjih važnih poteza je i šaljiv komentar o tome koliko će svojim autoritetom probati da privoli igrače nacionalnom timu.
Svakako je jedan od takvih Nikola Jokić, aktuelni MVP NBA lige koji nije igrao za Srbiju od Mundobasketa 2019, a tada nije bio efikasan kao u Riju 2016.
„Planiram da posetim svakog, ne samo Jokića. Sve igrače. Teodosića kao kapitena, pa sve ostale moguće kandidate da pričam sa njima… Rekao sam svoje mišljenje o Jokiću, ali su me neki kritikovali i pričali da sam mu se udvarao. I jesam mu se udvarao i tako ću sa svima. Da im pričam kako je dobro da budu tu, za reprezentaciju i za njega. Neću biti samo trener, već i mentor, posećivaću ih, gledati na utakmicama, gledati da imamo redovnu komunikaciju. Da pomognem Jokiću, ali i svima da budu bolji. Pokušaćemo da napravimo uzajamnu empatiju, da stvorimo određeni odnos“, objasnio je Pešić.
Upravo ovakav pristup možda pomogne da se zaista na jednom mestu, ako se izuzmu povrede, sabere najbolji mogući tim Srbije, koji bi nas, opet nekako simbolično, naredne godine na Evrobasketu, konačno možda mogao obradovati zlatom, tačno 20 godina otkako su naši košarkaši poslednje držali u rukama.
BONUS VIDEO: Promocija Svetislava Pešića kao selektora košarkaša Srbije
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar