Okruglo 20 godina nismo bili prvaci Evrope u košarci, katastrofa u kvalifikacijama za Olimpijske igre podsetila je na trulež iz 2005. i fijasko doživljen na Evrobasketu u našoj zemlji. Već viđeno, bili smo domaćini i doživeli šamar. Kako, zašto, šta se to dogodilo košarkašima Srbije?
PROČITAJTE JOŠ
Nismo bili tim.
Igrali smo kao go**a.
Katastrofa, odigrali smo užasno.
Izgovore možemo do ujutru da nabrajamo.
Bolji tim je pobedio, moramo da promenimo stav.
Jednostavno, nešto ne štima, igranje za reprezentaciju nije šala.
Treba da se zapitam da li treba da igram više, da li ima smisla, očigledno ne mogu da pomognem ekipi.
Boban se jednostavno nije uklopio u ovu utakmicu, i zbog toga nije igrao. (Zadatak trenera je valjda da uklopi igrače?!)
Kao da čitamo izjave fudbalskih reprezentativaca posle nekog debakla, a ne košarkaških.
Aman, ljudi, šta vam se desilo?
Šta je to što ne štima, na šta je mislio Nemanja Bjelica? Košarka je ovde religija, košarkaši su uvek bili za ponos, nema ko se ne loži na njihove utakmice. Zato smo sada svedoci moderne tragedije na srpski način.
Na fudbalski način. Sportski deo nacije istinski je u šoku, neće biti ustajanja u 4 ujutru, hoće zbog nekih drugih, ali košarka…
Nešto se dogodilo definitivno. Na primer, odbranu kao da niko nije hteo da pipne osim Dobrića i Kalinića, pa onda dobijemo 100 poena od Italije usred Beohrada. Jednostavno, ne može tako.
Jedni su bili povređeni, drugi možda uvređeni, onda opet imamo Vasu Micića koji igra sa puknutim mišićem (više nije mogao), Tea koji igra presing po celom terenu što verovatno u karijeri ukupno nije odigrao kao na ovom turniru, Bobija koji je došao pravo iz NBA na pripreme bez ikakve zadrške, dok su drugi mislili na ugovore, odmore i slično…
I to je isto OK, ali onda nemaš tim, onda nemaš kult reprezentacije, onda nemaš duh koji je uvek krasio košarkaše kad se okupe i brane boje nacionalnog tima. Nije bilo zajedništva, žara, energije, želje – svega onoga iz čega su nedavno košarkašice držale čas čitavoj Evropi.
Možda ni Igor Kokoškov nije kadar za sve ovo. Glupo je sporiti nekoga ko 20 godina radi u Americi, ili bilo kog drugog stručnjaka, ali kako na tajm-autu drži u reketu „seminar“ sa saradnicima…
„Nismo bili spremni kao tim da se žrtvujemo dovoljno kako bismo otišli u Tokio, ni igrači ni ja kao trener. Nismo igrali u skladu sa imenima, a imena ne igraju košarku“, poručio je Kokoškov.
Ne može da se kaže „nema drame“, to je srpska košarka, treba neko da ih prodrma, zagalami, da se ekipa stisne, nešto da se uradi da ne doživimo fijasko koji boli skoro kao onaj iz 2005. godine. Istina, ne igra trener, ali ima ogromnu ulogu u igri, posebno u košarci, kao i oni koji su ga postavili. Kad već ne pakujemo kofere za Tokio, mogli bi da ih spakuje Kokoškov i Predrag Danilović (predsednik KSS), jer ovako očito ne ide.
To je rekao i Nemanja Bjelica: „Ljudi, nestaćemo s košarkaške mape“. Zvuči nemoguće, nezamislivo, zapravo nas to čeka iza ćoška ako se ne dozovemo pameti i nešto se ne promeni.
Grčka i Litvanije su posle debakla u kvalifikacijama ostale bez selektora, Darijus Maskoliunas i Rik Pitino podneli su ostavke, tako se to radi kad se preuzme odgovornost.
„Možda je bolje što smo izgubili ako ćemo naučiti nešto. Ovo nije šala, igra za reprezentaciju nije šala“, dve rečenice Nemanje Bjelice koje dovoljno govore.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare