Foto: Miloš Ljubisavljević

Bili smo svi izduvani kao baloni. Dan posle poraza od Brazila došao je kao jedan težak mamurluk, posle gorkog i lošeg piva.

Foto: Nova.rs

Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.

Mim
.

Dvočasovni povratak sa stadiona „Lusail“ već je sam po sebi bio kao kazna, jer smo gledali Brazilce kako se zabavljaju i slave, jutro je samo vratilo film na to.

Kako to obično biva u avanturističkim ili akcionim filmovima, kad akteri ulete u oluju na moru, obično ih ono „ispljune“ na obalu, a mi vidimo scenu kako leže na njoj bez svesti.

Tako sažvakano sam se osećao u petak ujutru pošto su sećanja na Rišarlisonove magije bile još žive.

PROČITAJTE JOŠ:

Nije mi bilo ni do ustajanja, a ne do nečega drugog. I tek kad sam rekao sebi da do kraja grupne faze ima još dve utakmice i da ništa nije izgubljeno, moglo je da se krene napred.

Ili u ovom slučaju, u vertikalu. Nije krenulo slavno. Umalo nisam udario laptop kad sam video da mi se ispred nosa sa gotovim tekstom ugasio, jer se kontakt adaptera dugo pre toga – prekinuo.

Već to je bio nagoveštaj da nešto nije u redu. Plan da obiđem Kamerunce u njihovom smeštaju u startu je propao zbog izgubljenog vremena i ni slutio nisam da će mi u toku dana to biti najmanji problem.

Foto: Nova.rs

Posebno ne kad je oko 17 sati reprezentacija srpskih navijača razbila momke iz Nemačke sa 10:4 u malom fudbalu.

Kud koji mili moji rastali smo se posle tog meča, pa su jedni krenuli ka smeštaju, drugi u grad, a ja u akciju i obližnju fan zonu.

Kad se nađete na ulazu, vi što dolazite u Dohu, imajte na umu da dolazite u zemlju gde selfi stik praktično stavljaju u ravan s hladnim oružjem.

Već se jednom desilo da su mi štap oduzeli na otvaranju Mundijala pod obrazloženjem: „predugačak je“.

Morao sam da pravim pun krug do šatora u kom ostavljate zabranjene predmete, pa sve ispočetka. Opet skener, opet pretresanje, opet kontrola, da bi na drugom (gde ima mesta) skeneru žena rekla da ne mogu ni eksterni punjač da provučem.

Foto: Nova.rs

Bukvalno nema pravila. Kako se kome i ko zalomi. Jedino na selfi stik imaju poseban pik.

Neki momci su punjače unosili bez problema. Meni su oduzimali i to, a čovek koji mi je rekao da ne mogu da ga prenesem rukama pokazuje – gađaćeš nekog.

Jeste, evo baš sam na utakmicu došao sa kartom i kao akreditovan za kamp Srbije, da bih gađao ljude okolo, sišao sam s uma.

I na ulazu u fan zonu dali su mi papir sa brojem uz napomenu – slikaj šta ostavljaš i slikaj broj. Čoveče, ovde je lakše da uneseš „kalašnjikov“ nego običan selfi stik. U redu.

Foto: Nova.rs

Unutra tek što je prestala muzika, jer je počinjala utakmica Holandije i Ekvadora, Kodi Gakpo daje gol u petom minutu, ljudi u narandžastom luduju.

Ekvadorci prate svaku šansu kao da im je poslednja, ne veruju a ja gledam, gde sam ono prošli put video štandove sa hranom?

Negde kod FIFA muzeja koji se nalazi u sklopu zone i jednog info šatora, nalazi se prolaz kroz koji sam prošao i našao se u prostoru iza široke i niske zgradice gde su, čini se, neki VIP gosti.

Sa leve strane nazirem nešto što liči na navijačke kontejnere, ograđene pored putića. Pravo je bela, niska zgrada, starije gradnje…

Vidim da sam promašio i skrećem na prvoj krivini udesno. Na kraju tog puta, ograda nešto viša od dva metra je sužena, ali prolaz i tu postoji.

Foto: Nova.rs

Ispred tri policajca. Prvi koji me je video, potpuno zabezeknuto počinje da priča nešto, dok kroz zube nije procedio: „English?“.

Zbunjen, gledam šta mu je, ne shvatam šta hoće uopšte od mene, samo šetam okolo i tražim klopu.

Nije stigao ni da se prešalta na engleski, već su prišla još dvojica. Pita me na očajnom engleskom.

„Šta ćeš ovde, odakle si došao?“. Objašnjavam ko sam, ni ne stižem da kažem šta tražim tu, stiže pojačanje.

Čim su videli da se trojica skupljaju u roku od pet razmenjenih rečenica bilo ih je bar osam.

Foto: Nova.rs

Čekaju bilo kakav nagli pokret. „Znaš ti da je ovde zabranjeno, ko te je pustio, kako si ušao?“, sad već kreće da viče policajac.

„Prijatelju, nije pitanje ko me je pustio, već ko me nije zaustavio. Ja sam ovde zašao, jer sam tražio da kupim da jedem, a tamo desno iza ugla imaš prolaz gde svako može da prođe“, objasnio sam mu.

„Nemoj da sam te više video ovde, sledeći put ću da te privedem!“, kaže. Reko’, nemoj da brineš, ni sad ne bih došao da sam znao.

Pitao sam da mi kaže zašto je zabranjeno da se tu dolazi, nije objasnio, samo je ponovio pretnju. Sve zbog najveće moguće gluposti u suštini.

Ekvadorcima je dok se to dešavalo poništen jedan gol, drugi su zasluženo uspeli da umuvaju Holanđanima, a ja sam našao tražene štandove i kao nikad mi je preselo neko marokansko meso.

Foto: Nova.rs

Ne zato što je bilo loše, već zbog „aperitiva“ u vidu policijske pretnje. Nije nimalo prijatno, ma koliko bili smireni.

Što je najgore, to nije bio jedini nemili susret s policijom. Dok sam lutao ulicom „Nevat Erhama“ tražeći prolaz do Doha centra oko kog se skuplja masa navijača, video sam jedan običan panoramski pogled i hteo da zumiram i slikam pet, šest nebodera.

Čim sam video da prilazi policajac i maše, pomislio sam – pa dobro, bre, ljudi, šta sam sad uradio?!

Nekad ne tražite nevolju, nađe vas sama. I to u danima pošto smo čuli da su jednog našeg kolegu iz Srbije priveli i držali u policiji satima, iako je bio ni kriv, ni dužan za to zbog čega su ga priveli.

U tim momentima mi je taj scenario prolazio kroz glavu, pa nisam ni čuo prvu rečenicu koju je prilazeći policajac izgovorio.

Stvarno, baš je „Dobro došli u Katar“, Foto: Nova.rs

Mahao je onako obema rukama unakrsno i onda sam razumeo „no photos“. Tražio je da izbrišem fotografiju.

Tu moram da priznam, nije bio neljubazan i kaže da nikako ne smem da slikam zgradu boje peska, koja odskače od ostalih modernih nebodera, opasanih tonama stakla.

Ovaj je klasičan, betonski i tek kad je prišao još jedan policajac, shvatio sam da je ta bela zgrada okružena bar pet metara visokim zidom i brdom kamera.

Kratko je obrazložio da je reč o objektu Vlade i da je slikanje zabranjeno. Ispoštovao sam zahtev, ali shvatio da stvarno ima onih dana kad je najbolje da ostanete u krevetu.

A poraz na fudbalskom terenu u tim i takvim danima onda bude stvarno najmanja briga.

BONUS VIDEO: „Ne može nam niko ništa“: Srbi u transu pevaju Mitra Mirića pred Brazil

Komentari

Svi komentari (0)