0
Jedna lasta ne čini proleće, a ni prvo poluvreme plej-ofa plasman u Ligu šampiona. To je stara istina koju moraju da nauče u Crvenoj zvezdi.
Fizički bolja ekipa prošla je u elitu, tu više nema sumnje, jer se srpskom šampionu protiv, na papiru slabijeg Makabija iz Haife, dvaput dešavalo da u drugom poluvremenu posrne. Ili, narodski rečeno – kljokne.
PROČITAJTE JOŠ:
Kako? Nije baš jasno, posebno uzevši u obzir da crveno-beli imaju četvoricu kondicionih trenera.
Posrnuća je bilo i u revanšu poslednjeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona i u utorak uveče, meču završenom 2:2 na stadionu „Rajko Mitić“.
Svaki čovek koji se tog dana oko 21 sat našao u grotlu „Marakane“ ima utisak da je svaki treći zvezdaš u Srbiji došao da gleda utakmicu.
Čak i prolazi su na istoku bili popunjeni, a gotovo svi su ispoštovali želju „delija“ da obuku odgovarajuću boju majica za meč sa timom iz Haife.
Od nas koji redovno pratimo utakmice srpskih klubova i reprezentacije, gotovo svi kažu da su videli punije tribine, jer je sve bilo zakrčeno, a gužva se do ponoći raščišćavala.
Atmosfera od starta naelektrisana, onako pozitivno, sever „grmi“, Aleksandar Katai izađe i počne da „štrika“ u ofanzivi u prvih pola sata, 45 minuta. A onda počne da „diše na škrge“ i nestane.
Mirko Ivanić jednako dobar, ističu kandidaturu za junake dvomeča i plasmana u Ligu šampiona uz Aleksandra Pešića. 2:0. A onda…
„Energetski smo dosta pali u drugom poluvremenu, neobjašnjivo“, rekao je Dejan Stanković, trener crveno-belih posle meča, sležući ramenima, vidno tužan zbog ishoda. Delovalo je kao da će da zaplače, ali i da je ništa manje ljut no razočaran.
Zvezdi se kao bumerang „vratio Salcburg“, a malo možda i Jang Bojs. Mada je neozbiljno reći da je Vladan Milojević u te dve godine, plus Krasnodar, potrošio svu sreću Zvezde.
Kao i da se karma vratila Milanu Pavkovu, jer je njegovim autogolom u 90. minutu Makabi plasirao u Ligu šampiona sa 2:2, posle 3:2 iz prve utakmice.
Pešić je u 27. minutu revanša doveo svoj tim u vođstvo, Ivanić je duplirao prednost na 2:0 u 43. minutu.
Svi su već čekali poslednji sudijski zvižduk u tom delu igre, pa da se vidi šta dalje: „Branimo li rezultat, braćo, ili napadamo dalje“, pitao bi možda neko u svlačionici.
„Splet okolnosti je sigurno uticao na naše drugo poluvreme. Kada primiš gol u poslednjoj sekundi, posle jednog dobrog poluvremena… Utakmica je bila onakva kakvu smo zamislili i spremili, imali smo rezultat. Dobijemo gol u poslednjoj sekundi, videlo se to“, dodao je Stanković.
Slavoljub Srnić odigra rukom, Milan Borjan odbrani penal, ali onda koji sekund kasnije Gelor Kanga dribla ka sredini, srlja, gubi loptu, a Borjanu lopta prolazi kroz ruke za 2:1. Pravo niotkuda!
Kanga koji je odigrao kriminalno loše i na kraju dao sebi za pravo da nešto gestikulira Stankoviću, čoveku koji mu je dao poverenje, makar i u novoj ulozi, povučenijoj na terenu.
Vidi se da Kanga ima taj impuls da krene napred, navikao je, ali previše je puta koštao Zvezdu, da bi se njegove zasluge gledale kroz prizmu „bombe“ protiv Krasnodara i one protiv Ludogoreca.
Ne svodi se sve na njih, bilo je tu i drugih dobrih partija, samo što ih nema konstantno. Dečki nikako da se odluči hoće li da bude „normalan“ i da se uklopi i povinuje timu, ili hoće da luduje i „divlja“ po terenu po svom nahođenju.
To onda miriše ili na preveliki prag tolernacije trenera, ili na nedovoljno regulisan sistem i ide treneru na dušu.
Da je bar u drugom poluvremenu bilo reakcije ekipe, taj pogodak iz petog minuta nadoknade prvog dela ne bi bio toliko tragičan.
„Donekle ih razumem da mentalno i energetski padnu posle onakvog poluvremena, to su isti momci koji su izgarali prvo poluvreme. Sad mi je mnogo teško da analiziram, sem da kažem da nam je mnogo žao i da je razočaranje veliko, jer su očekivanja bila velika“, kaže Stanković.
Očekivanja su velika već tri godine i svaki put je, bar kada je reč o Ligi šampiona, bilo razočarenja.
Ovog puta verovatno većeg od svih ostalih ranije, jer treba imati na umu da je ove godine samo Osman Bukari plaćen tri miliona evra.
Malo ko će reći da ne opravdava uloženi novac, ali dodajte tome milion i po za Kingsa Kangvu, milion za Aleksandra Pešića, 900.000 za Jegora Pruceva, pola miliona za Stefana Mitrovića i 300.000 za Iraklija Azarova i ode više od pola novca koji je Zvezda ukupno zaradila od Evrope.
Crveno-beli dobijaju ukupno 11 miliona evra, za plej-of plus grupnu fazu Lige Evrope, a preko šest miliona grupne faze su već „spucali“ na transfere.
Spucali su i treću šansu da se nađu u elitnom takmičenju iako su im protivnici bili redom Omonija, Šerif iz Tiraspolja i na sada Makabi. Sve klubovi sa istoka i nijedan od onih iz reda „zvučnih“.
Ako je sa Omonijom presudila penal lutrija i jedan nesrećni penal Dijega Falčinelija, ako je sa Šerifom to bio nesrećni start Kange posle kog je iz slobodnjaka primljen gol za 1:1, šta je sada kada ih je primljeno pet u dvomeču?
Teško je opravdati u tom smislu Dekija Stankovića koji je već ponudio da klub odlučuje o njegovoj sudbini pitajući se, makar hipotetički, da li mu je mesto na klupi Zvezde.
Njegova ekipa tri godine ima neku rampu u kvalifikacijama za Ligu šampiona, pa onda igra na ravnoj nozi sa Gentom, Hofenhajmom, pa čak i Milanom, ali i Rendžersom.
E, ali šta se dešava tokom leta i neposredno u vreme posle priprema – to za sada ostaje misterija.
Aleksandar Pešić se pokazao kao milion zlata vredan, jer je dao dva gola i asistirao je u dve utakmice. Trčao, borio se stvarno kao da mu od toga život zavisi i nije floskula – da je Zvezda imala kod svih igrača voljni momenat Pešića, ne znamo kako bi Makabi mogao da prođe.
Pešić više nije mogao da uradi i izveden je u drugom poluvremenu. Slavoljub Srnić bi skute mogao da ljubi Borjanu za odbranjen penal, ali bi Borjan najradije pojeo sopstvenu džigericu zbog gola posle toga.
Ni on nije delovao psihički pripremljeno i smireno, a slovi za najiskusnijeg i kapiten je na kraju krajeva. Čitava ekipa je htela, ali nije bila u glavni spremna da ide do kraja, jer onda ne bi potrajala jedno poluvreme.
Smireno je delovao jedino Aleksandar Dragović, koji nije bio baš sav svoj u prethodnim utakmicama.
Nemanja Milunović je došao kao pojačanje u odbrani i odradio je prilično dobar posao na Francdiju Pjerou u revanšu, ali je time razbijen štoperski tandem Dragović – Eraković, a da nigde nije bilo beka koji je već deficitarna pozicija.
Ko se pribojavao šta će biti kad Milan Rodić popusti, mogao je da vidi to sada.
Crveni karton sa Pjunikom, nervoza, pa onda opet žuti sa Makabijem, bez prepoznatljivih dodavanja i centaršuteva. Malo mu se može zameriti jer već pet godina nema zamenu u Zvezdi, ali opet nije ni za aplauz.
Taktički je ostalo nedorečeno kako se stvara velika rupa između sredine terena i Zvezdinog šesnaesterca, mada je Stanković to probao da obrazloži „gravitacijom“ koju na sebe privlači igrač kao Pjero.
U redu, ali ne igra samo Pjero. Kao što ni u Zvezdi ne igra samo Bukari, Pešić, Ivanić ili Katai.
Pritom ne treba zaboraviti da se prvaku naše zemlje u domaćem prvenstvu odlažu mečevi.
Trebalo bi, ipak je Evropa prioritet gde se predstavlja Srbija, ali gde je onda ta ušteđena snaga i prava psihička priprema?
I čemu služi Marko Gobeljić? Valjda ne da služi kafe na Marakani, nego da igra na poziciji beka. Pa nije slučajno valjda dao gol Pari Sen Žermenu i Đanluiđiju Bufonu?
Ako mu je već produžen ugovor, može da proba onda i da opravda zašto ga je dobio. A ne da ga nema nigde.
Ove godine je žal zbog ovakvog rezultata veća utoliko što je Zvezda imala bolji tim od onih kojima je raspolagao Vladan Milojević.
Pa opet, kada je ulazio u Ligu šampiona, on je nekom magijom to radio protiv klubova iz Austrije i Švajcarske. I ne treba zaboraviti da je polazio od prvog kola kvalifikacija.
To zašto posle Zvezde nije uradio ništa „bum“ u klubovima, pitanje je za stručnjake, u Beogradu je imao „ono nešto“.
Jeste Salcburg bio nadmoćniji i u prvih pola sata, sat revanša delovao kao ona Španija iz 2010. ali je ipak onako „žabarski“ taj Milojević prošao i sa 2:2 na gol u gostima.
Danas Zvezda ne bi imala tu šansu jer nema više gola u gostima, ali teško da bi njeni igrači fizički izdržali sa Makabijem i da su otišli u produžetke.
Možda je greška, ali tako je izgledalo sa zapada Marakane. Ako je kod klupe izgledalo drugačije, ok, molim lepo.
Nije katastrofa kao što reče Stanković, ali nije baš ni prijatno da se svaki put pravi ekipa za Ligu šampiona, a „upadne“ se u Ligu Evrope.
Ona krilatica „Dogodine u Prizrenu“, u Zvezdi bi mogli da preinače u „Dogodine u Ligi šampiona“, ako Zvezda i šesti put postane prvak Srbije, a Deki Stanković obriše rukom čelo jer ne bi morao da za nju igra kvalifikacije koje mu dođu kao najteži posao.
BONUS VIDEO: Dejan Stanković posle eliminacije od Makabija
Pratite nas i na društvenim mrežama:
